Милан Ружић

Поред бриге како да са Олимпијаде избаце Русију, заборавили су на Србију

Викенд који је за нама свакако ће ући у српску и светску историју. Замислите да је на највећим и најскупљим, слободно можемо рећи америчким, Олимпијским, а неки као ја би рекли политичким, играма Србија је побеђивала многе за које нико никада није сањао да ће их ова земља и у чему победити.

Milan RuzicКако је само дирљиво, а морам признати и задовољавајуће, гледати како сви аплаузима поздрављају српске спортисте који су час златни, час сребрни, па и бронзани, али свакако пркосни и достојанствени.

Пред Србијом су поново падале светске силе и оно што ме највише радује јесте то да су исте те „силе“ морале да аплаудирају, а сигуран сам да им није било драго због тога. Морали су да стоје. Морали су да дижу српску заставу. Поред све своје бриге како да са ових игара избаце Русију, потпуно су заборавили на Србију. После оваквих успеха, сигуран сам да им се тај пропуст неће поново догодити.

Уз нашу предивну химну, српска тробојка узлетала је са двоглавим орлом све више, заједно са крвним притиском оних који то нису планирали, а ништа нису могли да ураде да нас спрече.

Некако на спорт гледам као на једно од два бојишта, поред оног уметничког бојног поља на којем смо такође сила, на којем можемо решити спорове са својим душманима. Победили или изгубили, није толико ни важно. Важно их је намучити попут рибље кости која се заглави у грлу, па направи велике проблеме терајући на кашаљ, бол и гушење.

Наши спортисти натерали су спортисте других држава да дрхте пред мечеве са Србијом, да нас коначно сматрају великима, а наша игра их је натерала да забораве да у спорту политика не може увек и све прорачунати како би се узела свака медаља за земљу која и учествује само због медаља, а игра и сам спорт су јој само оруђа путем којих ће доћи до циља. Нама и њима игра није исто, па смо ми због тога и морални победници.

Немамо море, али имамо олимпијске прваке у ватерполу! Немамо НБА, али смо кошаркашка сила. Немамо своју реч за теквондо, али имамо некога ко ће владати том дисциплином ма чијом је речју називали. Немамо много новца, ни услова да негујемо одбојку толико квалитетно, али имамо срце које нас је довело до сребра. Атлетика нам је добро позната, јер цео живот трчимо прескачући препреке док бежимо од невоља које нам долазе у виду бомби, санкција, ратова и томе слично. У рвању смо најбољи, а посебно са невољама и самим животом.

И сада када су Олимпијске игре званично завршене, а сви на њима били натерани да науче како се правилно изговара Србија, присиљени да чују нашу химну и тешког срца нас пусте на победничко постоље у разним спортовима, мени је срце пуно среће и поноса што сам Србин и што сам један од ретких који у ову земљу и њене спортисте никада није сумњао. И док све време на екрану вртим прелепе тренутке српског спорта захвалан нашим спортистима, савременим јунацима Србије, на свему, негде у подсвести ми одзвања питање шта ли ће они дежурни пљувачи сада наћи да замере?

Када се сумирају утисци, остаће примећено да она земља која је ове игре кројила за себе, није успела да спречи Србију, а ни Русију да узму велики број медаља. Остаје нам да видимо хоће ли за следеће Олимпијске игре Србија и Русија бити избачене са такмичења, а да ли ће они, који би све медаље за себе узели само да могу, морати да се дошприцају. Опростите… дотренирају.

Милан Ружић

1 коментар

  1. Зоран Матијевић каже:

    Како се истина лако препознаје, када је срце искрено. Како је лако бити патриота када се воли своја земља и њен народ. Милану све то иде лако и од руке јер има чисто и искрено срце а бистар и мржњом не помућен ум. Жао ми је онај део мог народа који под силном пропагандом светског олоша препозна свој народ као лош, а поче да се клања олошу или боље рећи самом ђаволу.
    Још ми је лице црвено од стида када видех како се наш вајни премијер понизно клања Бајдену, највећем душманину србског рода, дочекује га са хлебом и сољу на простртом црвеном тепиху, а тај скот ни застави земље којој је у госте дошао неће да се поклони.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.