Милан Ружић

Писмо предака

„Шаљемо вам ово писмо по ветровима са Кајмакчалана, птицом кукавицом са Косова поља, Дрином из муља где вам преци спавају, НАТО ловцем са Ловћена издатог, писано кошћу српском у крв умоченом, перјем двоглавог орла кићено, у три боје обојено и унапред осуђеног да остане непрочитано!

Где год је чизма, точак ил’ гусеница на српску земљу стала, ми смо легали под њих да нам земљу не угазе, обљузгају и прокопају. Пуцале су нам кости под тим чизмама, точковима и гусеницама, а земља се крвљу натапала. Небо смо бранили од челичних птица, не знамо ни како, али нас престаше надлетати и ватру на нас бљувати! Од Косова, грдне муке светске, кренула је крв српска да лута земљом и рекама, али није дала да чизма утаба црницу са које смо јели! Пролазила су сечива кроз нашу кожу, коњске ноге кроз наше главе, бичеви су нам исцртавали по леђима потписе оних који су нас поробљавали, али смо увек устајали и стајали усправно и тако обогаљени, и тако осакаћени, па смо и мртви знали да стојимо одбијајући да умремо пред непријатељима!

Од Првог и Другог устанка српског, како устадосмо, тако на ногама остадосмо иако тврде да су угушени! Јесмо грцали у крви, јесмо на колац набијани, јесмо обезглављивани, јесмо мучени, јесмо пљувани и стрељани, али само на ногама! Бежали смо у шуме и пећине, али само да бисмо се вратили јачи! Из пећина јуришасмо, па смо непријатеља у мишје рупе сатерали!

Од Принциповог пуцња одјекнуо је свемир, али да није, ни нас не би било! Тај метак је знао куд је кренуо, иако можда Гаврило није био сигуран где ће завршити! И није се дао ни он, који би ово писмо потписао да му руку не пребише и одбацише, али знајте да у њему и њега има и да би опет тамновао и руке за вас губио! Све што је изгинуло, за вас би устало, у било ком рату да је угашено, за вас би засијало! Топови да крену грмети, са неба бисте имали већу помоћ него са земље! Из земље бисмо ницали као божури, да само имамо за кога!

Како крену рат поново, опет смо спремни били и за ову земљу сви изгинули! Гинули смо колико смо могли, па нам на томе немојте замерити ако смо недовољно страдали! Није нас више ни било! И да можемо, сви бисмо поново изгинули и све бисмо главе поново на пањ ставили!

На Косову бисмо изашли из попаљених кућа, из рупа од меткова бисмо поиспадали, испод камења испузали и из јама главе провирили, па опет за Србију гинули, али нас се нико не сећа. То наше појављивање било би сувишно, јер нас нико не би могао препознати! Кад бисмо из јама сви испузали, из живог креча се поново саставили, од меткова се покрпили, са кочева сишли, од сабљи се ушили, мора попили и из њих изашли, из земље процветали и са конопаца сишли, не знамо коме бисмо дошли и да ли бисмо за жртвом својом зажалили!

Све што је Срба икада живело и за Србију мученички страдало, све је то у писму уписано, потписано и све је наше записано, само да то има ко прочитати! А ако неко и препозна ћирилицу, прочита како треба, да ли ће га бити брига? Хоће ли ишта осетити ако му за то нико не плати?

Сећате ли нас се Срби данашњи? Сећате ли се клања, стрељања, силовања, дављења? Сећате ли се дедова, кумова, бивших огњишта? Сећате ли се Албаније, Кајмакчалана, Јасеновца, Јадовна, Пага, Београда на крви, Херцеговине намучене, цркава попаљених, крстова истргнутих, ђака поубијаних? Сећате ли се било кога ко је за вас погинуо?

Јесте ли све продали? Колико су вредели наши животи? Шта су вам дали да се одрекнете части? За колико дадосте Његоша? Ко вам оте Светога Саву? Где загубисте Грачаницу? Ко запечати јаме? Што заборависте? Што ућутасте? Што угасисте? Што пропадосте? Погледајте пред ким клечите!

Коме да ово писмо шаљемо кад га нико не прима и ничије га очи не читају? За кога га писасмо? Људи без главе га измашташе, слепи га написаше, безруки га на рукама понесоше, глуви га чуше кад га неми наглас прочиташе, сиромаси га златом окитише, нарикаче га са смехом испратише, они без ногу потрчаше да га виде, нехајни га сачуваше, оспоравачи га похвалише, неписмени научише слова како би га ишчитавали, гусле без струна га опеваше, орлови га земљом носе, вукови га окоту измјаукаше, рибе га небом носише, а песма га тишином опоја.

Само ви, потомци наши, ви који имате чиме читати, имате чиме упамтити, имате га коме прочитати, ви га се одрекосте! Оспористе га, проказасте, пљунусте, исмејасте му се и поцепасте на ситне комаде! Тако ће проћи и Србија, Бог је измаштао, написао и опевао! Ви писмо нисте читали јер сте језик заборавили, претке под земљу сакрили, образ намазали, а част продали онима који су вам претке и Србију газили оним истим чизмама, точковима и гусеницама, поносе бивши, а срамото вечна!“

 

Вечно Ваши и баш због тога заборављени!

Милан Ружић

3 коментара

  1. Mira Saičić каже:

    Svaka čast! Osim jeze i suza, probudio se zadremali inat da od rodoljublja i otadžbine ne odustanem, da ne posustanem.
    Majka sam troje srpdžadi i majka svih mali đaka kroz školu što prolaze.
    Nadam se primiće se pelcer mojih reči, u ime svih naših pra majki, udovica, sestara neudatih i neutešnih, svih suza proplakanih i neiskapanih…..
    Bar neko će poneti u sebi svest o žrtvama naših predaka, o našim žrtvama i odricanjima, našim stradanjima…
    Napraviće se novi branici otadžbine, na krvavim temeljima stare…
    Zazvoniće zvona i odjeknuće do neba zov novih pokoljenja da pozdrave stara i izvojevuju novu slobodu za danas, za sutra, za juče.
    Zagrmrće mlada srca rečima predaka i vikaće do zore“ Narode , BUDI Se!

  2. Божидар Шкобић - Чика Бошко каже:

    ИСТИНА 1999

    Дигла се Србија – на ноге устала!
    Дигла се Србија – пјесма се ори!
    Да би Слободу и Мир сачувала:
    њен Народ се Срцем и Душом бори.

    Дигла се Србија – душманин удара
    И у прах претвара све што је српско,
    а душманин не зна душу Србина:
    Да мријет му није нимало мрско.

    Умире Србин а усправан стоји,
    као да ништа догодило се није:
    Ударај душманине – убијај редом
    ал` биће нас а биће и Србије!

    За Србе се знало – кад вас није било,
    послије сте стварали народе своје:
    Сада сте јачи – као да и нисте –
    Срби ће ипак вјечно да постоје!

    Божидар Шкобић
    15.04.1999. године
    Вишеград

    Пјесма говорена на свима АнтиНато скуповима у Нишу – у инат бомбардовању

  3. Зоран Матијевић каже:

    Славни пеци пут нам показаше, својим животом потврдише како живети, како се за част и образ борити.
    Дођоше смутна времена, олош изби на површину, поштени главе савише па трпе увреде, понижења…
    Надам се и хоћу да верујем да су ово само искушења.
    Овај чланак и коментари потврдише ми уверење да још има Срба достојних својих предака. Они ће први главе подићи, народ повести и Србском олошу и душманима рећи „ДОСТА ЈЕ БИЛО!“

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.