Милан Ружић

Обамрлост

Док се возим аутобусом преко брда и поља, често гледам кроз прозор. Свашта се ту може видети. Старе ограде обрасле неком чудном лозом. Стадо оваца које пасе крај пута и чобанин који лежи на земљи јер је потегао превише из пљоске. Нека старица гура колица пуна сена не би ли намирила своје краве. Усамљени дечак који жури у школу, али га успорава његов гломазни ранац. Облаци који трче преко неба и скачу наглавачке за оно последње брдо. Птица која лети паралелно са аутобусом и после двадесет метара скрене удесно.

Milan RuzicРазнолик је свет посматран кроз прозор аутобуса. Слике се смењују једна за другом, а по први пут ништа не осећам док гледам те призоре. Начисто сам отупео. Ограде ми више не буде тај мистични осећај. Овце видим искључиво на ражњу, а чобанин који се ваља по трави ми не тера осмех на лице. Старица због које бих иначе зауставио тај локални аутобус само да јој помогнем, сада ми делује као неко десети за кога је сасвим нормално да гура та тешка колица. Гледајући дете које се мучи са оним ранцем, само око ми лети на његову одвезану пертлу која најчешће најављује пад, али ме просто није брига. Гледајући разигране облаке, размишљам како је све то једно велико бесмишље. А птица која лети крај прозора ми се учинила као нешто сасвим неутрално и недостојно пажње.

У тим тренуцима ми дође до мозга да су такве ствари некад будиле гомилу осећања и маштања. У свакој огради бих видео царство. У сваком стаду народ, а у пастиру преваранта чије превртање изазива задовољство и салве смеха. У старици бих уочио нешто узвишено и клањао се том призору дивећи му се потом још дуго. Дечак би ми заличио на Сизифа који одлази до школе на врх брда и после подне се поново враћа доле, а ујутру поново узбрдо котрљајући свој камен – ранац. У облацима бих видео силуете драгих људи који су одавно на небу и задовољно бих се смешио њиховој игри поистовећивајући их са тим људима. Лет птице поред прозора би изазивао разна осећања, а једно од њих би сигурно било дивљење.

Међутим, ништа. Потпуна обамрлост осећања. У тој отупљености подигох главу и погледах преко седишта у правцу осталих људи. Видео сам ужас. Гомила глава која се клати пратећи инерцију. Скуп емотивно обамрлих људи који се само превозе до места на које су кренули. Нико чак ни не гледа кроз прозор. Неки гледају кроз екран телефона и тамо виде оно што желе, али и даље без икакве фацијалне експресије.

Чини ми се да истина полако излази на видело. Изгледа да су осећања напустила народ. Неко је прогнао емоције не би ли лакше зауздао народ и упрегао га да вуче богаташке кочије. Пропагира се одбацивање осећања у циљу отупљивања чула и стварања беспоговорне и јефтине радне снаге. Хапшење оних који су осетили нешто попут неправде је већ постала нормална ствар. Суђено је свима који су имали нека осећања, а амнестирани су само они који су показали да у њима нема никаквих трагова људске душе и емоција. Изгледа да је егзодус осећања у потпуности успео. Сада смо у на самом крају процеса отупљености, а то је депортација осећања која случајно залутају у нас саме. Ако осетимо било какав надражај, сами се пријављујемо не би ли нас надлежни ослободили било каквих трагова људске душе и карактера, тј. Богом даног човештва.

Милан Ружић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.