Милан Ружић

Не знају да ће поломљени крст на њихову кућу пасти!

На божју земљу се вратила ђавоља рука, па сад та земља гори у пламену са намером да ждере све цркве и куће, изворе, реке, среће, туге и гробове јадника копане на брзину и изненада. Тамо се срећи одавно лика не зна, па се полом стално репризира у крви. Бациле су але и приказе своје око на моје парче земље. Не платих га крвљу, али откупљујем га речју јер су речи једино вредно што имам, а кнез Лазар и Милош Обилић једине иконе.

Milan RuzicЦркву косовску смо дизали из крви пре оних што је опет топе, а на брод спаса не примају никога ко са том земљом нешто има. Урличу и крстове ломе не знајући да ће крст поломљени на њихову кућу пасти, ако не сад, онда кад се „ослободе“ истог.

Долазе из далека да народ на Косову свађају и хушкају један на други, а што је најгоре, неки их и слушају. Та мржња им пријања за уши лакше и боље него што им је мир икада пријањао за душу коју изгубише одавно. Не би се овде никада дигао нико ни против кога да није тих са задњим намерама који овде дођу да инструирају све и свашта, учећи нас како је наше једино да се мрзимо. Е сад, нека страна то схвати, а нека не, па онда заварује врата цркава и изваљује крстове. Опет, не би они то радили без белосветских „добронамерника“ који су ту да нас побију за наше добро.

Па има ли ишта боље него бити сатрвен од америчког ножа балканске израде и обратно? Зар то није сан сваког Балканца? Није ли циљ жртвовати се за добробит „великих“ који једини имају користи од смрти овдашњих људи?

Сви знају све, а као да нико ништа не зна. Окретање главе само доприноси лакшем ушинућу, а гледање право, то помаже истини. За мене, истина је да има људи који схватају и оних који не схватају, како би на крају добили нешто за то што нису хтели да схвате, не схвативши да је све то уперено и против њих.

Али ево, нека слуша ко кога хоће и нека свако на својој пропасти ради, а неколицина нас који само желимо мир за себе и своју државу, целу, ми ћемо се трудити да то постигнемо и то свако на свој начин. Мој начин су речи. Ако ја данас овим словима откупим бар нечију мисао и натерам је да падне на Косово равно и на наш тамошњи народ намучен и посакриван, онда сам урадио доста.

Свима осталима желим да поручим да некаква смо браћа по облику ако ни по чему другом. Умало да погрешим. Ми смо ипак били полубраћа, а сад нисмо ни то јер ми имамо и знамо свог Оца и мајку – Србију, своју косовску колевку, свој бој – први плач, дедове своје, цркву своју којој смо без престанка верни и свој језик непромењен и незатрњен, а ви страни хушкачи и страних хушкача слуге, знате све то, али напола. Не познаје вас више ни мајка, ни отац, већ само Мржња помајка и очух Завист.

Милан Ружић

1 коментар

  1. Зоран Матијевић каже:

    Речи чују и разумеју људи који имају срце и душу, који воле и поштују. Нажалост има их и у нашем роду доста без срца и душе, који разумеју речи интереса и користи а све друго их не дотиче. Но бори се и пиши због оних првих да и они не би застранили.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.