Милан Ружић

Ко ће те људе памтити ако ми нећемо?

Не знам да ли је ико приметио колико годишњица је поменуто, а да су везане за страдање српских цивила од стране било које армије, у било ком рату, на било којем месту, у било којој новој држави наше бивше државе? И некако све те годишњице дођу и прођу тако што остају само стара вест изгубљена негде на интернету, непримећена и непрочитана. Оно што мене интересује јесте, ко ће те људе да памти ако ми нећемо? Да ли ће ико икад помислити на неког од тих мученика и на начин на који су они завршили свој живот? Не схватите ме погрешно, не тражим никакву освету или нешто слично. То би било сулудо и само бисмо доказали да је и нас Ђаво узео под своје. Освета никоме добро није донела, али сећање јесте и наставља да доноси добра ономе који се сећа, а још више значи породицама оних којих се сећамо.

Milan RuzicЕво ових година је некако најраспрострањенији обичај да неко наш трчи и оплакује туђе жртве. Знам да велики број људи то чини јер им је стварно до тога стало, али има и оних који то раде да би их неко похвалио. Како то да се нико не сети да обиђе и оплаче страдалнике свог народа? Некако ми се чини да то није „ин“. Наравно, ружно је служити се оваквим речима када се прича о жртвама, али те изразе позајмљујем из глава оних горенаведених који чине такве ствари.

Некако се од свих светских жртава, а само Бог зна колико их је било и колико ће их бити, једино Србима сваке године одузима одређени број. Није ми јасно како нађоше за сходно да умањују број страдалих Срба, а земља по којој газимо нам је толико засићена костима да под њом више нема места. Изгледа да ми немамо право да имамо жртве, иако су све јаме пуне, сваки педаљ је гроб и на сваком километру је стратиште. Оно што је трагично јесте расправа о томе колико ко има жртава. Са тим жртвама се размеће, а са њима се и „тргује“ у зависности од тога шта земља жели да добије том „лицитацијом“ жртава потребних за помоћ са стране. С обзиром на то да је такво једно размишљање сулудо, нећу рећи да ли смо ми више страдали од неких. Жртве има ко да броји, али тај неко није нико од нас. Оно што јесте на нама је то да се сећамо својих сународника који су настрадали. Не сећајући их се гајећи мржњу и жељу за осветом, већ се сећати колико добра су ти људи носили у себи. Објаснити самима себи да је сваки од тих мученика имао свој свет, своју породицу, своје пријатеље и свој живот који му је неко насилно одузео. Не можемо бити припадници свога народа ако не знамо где је он највише славио и где је највише страдао. Немојмо игнорисати вести које се појаве, а да имају везе са жртвама. Ако их ми заборавимо и не направимо било какав комплекс где ћемо њихова имена и успомене „окупити“ на једно заједничко почивалиште, заборавићемо и себе.

Велика је грешка што сви данашњи народи сабрање жртава схватају као провокацију. Не провоцирамо ми никога. Сећањем сами себи ране позлеђујемо знајући да се никада залечити неће, али нам је преко потребно то сећање и једно место где ћемо моћи свим тим душама свећу запалити и Богу се за њих помолити.

Нама је од Бога завет да праштамо, па ћемо то и чинити. Не тражимо никакву наплату, не тражимо такмичење у цифрама, не тражимо туђе жртве, али исто тако никада не можемо заборавити. Ко може да схвати, нека схвати. Ко не може и ко не жели, већ наставља да броји и мржњу да сеје, нека му Бог опрости што му је мозак узео неплаћено. А ти свете, континенту, региону, државо, ако не пазиш на оне који су те својом жртвом стварали и платили и које си у мукама на онај свет испратио, шта ли ћеш тек радити свима нама који смо у животу?

Милан Ружић

1 коментар

  1. Зоран Матијевић каже:

    Ђед ми је био солунац, носилац Албанске споменице, тешко рањаван ал остао жив, да сведочи о Србском страдању. А сећам се времена када му је за зло узимано то што је био ратник и солунац. Када је то било тако у својој држави шта да очекујемо од других.
    Надам се и верујем да ће бар овакви текстови пробудити успавану савест и подићи национални понос. А онда ће живот кренути бољим путем, са више самопоштовања и више слоге.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.