Како ми поред онаквих, испадосмо овакви?

Није тешко у Србији навести људе да некога сматрају паметним. У гомили оних које образују необразовани, чије је станиште у ријалитију или политици, није тешко истаћи се. Довољно је рећи нешто што није глупо и већ тада сте паметни. Међутим, уласком међу оне које ово друштво сматра паметнима и као таквима их сврстава у елиту, онај који тамо доспе зна да није паметан, јер је минималан рад у то уложио, па је утолико заједљивији и сујетнији према онима за које зна да су бољи од њега. Ови минималистички интелектуалци су, како се не би дискредитовали појавом правих, засели на неке позиције од којих зависе и они прави. Тако долази до максималног истицања минималне памети, а отицања истинских интелектуалаца преко границе. Кад  је неко паметан на овај данашњи начин, он се труди да своју памет уновчи, а то је могуће само ако се определи за оно што није у интересу његовог народа, што опет показује глупост без граница.

Бити глуп би требало да је лако. Али, дошло је време у којем је глупост исплатива, па је међу глупима велика конкуренција. Никад није било више рада на томе да се буде глуп. Ко се роди глуп, њему је сваки дан празник, а ко се роди са неком памећу и покушава да и тај део исте изгуби зарад користи и лакоће живљења, тако доказује да се ипак није родио паметан и да се не мора трудити заглупљујући се.

Најлакше је бити будала, али је заправо највећа конкуренција у овој групи. Ко је будала, добро је плаћен, па се за такву позицију квалификују и утркују и ови које сматрају паметнима, али и они потпуно глупи. Од глупих се очекује да буду будале, а од припаметних да буду будале са педигреом, па постају политичари.

Најгоре је онима који су заиста паметни и који на томе раде целог живота. Њих боли гледање свега овога. Они ћуте, не због тога што не смеју ништа да кажу, већ не желе ишта да објашњавају будалама, јер је то залудан посао, а тешко се, онај који им нешто објашњава, разликује од њих. Будале и јесу будале зато што им ништа не можеш доказати.

У оваквој Србији просперираш ако си будала, а ако ниси будала, будале су ти надлежне и од њих зависиш.

Која још држава дозвољава финансирање будала у овим размерама? Где то још има будала које представљају институције? Постоји ли још нека земља у којој се чекају одговори будала, па се по томе поступа, уместо да буде обратно?

Пред нама су две могућности – куповати хлеб и књиге или куповати новине, гледати ријалитије и климати главом градећи тако каријеру.

Гледам сад у полицу са књигама, а на њој све сами класици српске књижевности, и питам се како ми, поред таквих људи, испадосмо овакви. Колико је само истанчан тај наш осећај за глупост и како брижљиво негујемо самодеструкцију која из ње цвета.
Ко год је ишта из овога разумео, нека зна да више није будала, а ко није, нека пожури да тражи новац који му следује.

 

Милан Ружић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.