Зоран Шапоњић

Како ли је јутрос тихо у порти Ваљевске Грачанице

Сањао сам ноћас грдну водурину. Све црну и мутну како тутњи око мене, ваља кладе и камење, пени и нестаје у црном бездану. Носи дрвене нагореле крстове и једну крваву српску заставу, испод црног неба које се спустило на земљу чује се страховит прасак… Страха се само сећам, језивог, који ме је свог обузео… Страха који дохвати до саме сржи људске душе, оног који се ретко у животу осети.

Zoran SaponjicВидео сам јуче слику потопљене Ваљевске Грачанице, како из водурине вире само купола и крст и крај Грачанице српску тробојку, и њу вода само што није преплавила. А, она, наша тробојка, још вијори на ветру. Брзо сам јуче преклопио ту страницу, да не гледам зло очима, та слика вратила ми се ноћас, дошла сама да ме протресе, да опомене, указала ми се на очи, а ја мислио јуче да од ње могу побећи и да је могу заборавити, склонити је у страну да је се не сећам.

Данас ми пред очима, ваздан, стоји та иста слика. И слика потопљене Ваљевске Грачанице и оне заставе како вијори и водурине како ваља кладе и камење и носи дрвене крстове и једну крваву српску заставу. Дрхтим пред њом ваздан, преплашен и изморен, и мислим…

Мислим, како ли је јутрос тихо у порти Ваљевске Грачанице? Како ли је јутрос тихо у цркви међу фрескама и међу свецима. Како им сијају ореоли изнад глава и како се сав иконостас позлатио, сам од себе, ноћас, и како су се врата од цркве сама отворила, и како је у самој цркви и у порти јутрос светло, и тихо, и топло, и како мирише тамјан… И како се одоздо чује умилни звук свете литургије.

Литургије баш на овај дан кад се вода лагано склапа изнад Ваљевске Грачанице.

И, како се одоздо, тихо, шапатом скоро, чује „Оче наш који си на небесима“…

И, како тај шапат лебди над језером, док се вода склапа над Ваљевском Грачаницом, и она тоне у дубине, шапат мио и тих и страшан у исто време.

И молитва и тешка опомена.

Шта учинисмо!

И хоће ли нам Грачаница икад опростити?

Зоран Шапоњић

7 коментара

  1. Зоран Матијевић каже:

    Опростиће Грачаница, опростиће драги Бог онима који не знају шта раде јер нису свесни у какву светињу дирају. Како ћемо сами себи опростити, како ћемо са стидом живети?

  2. Mina- Kosovka devojka каже:

    Molimo se Gospodu za spas svih svetinja sto postradase od ruke tudjina,a najvise se molimo za spas svih nas i nasih svetinja sto stradasmo od ruke bez vernih pravoslavaca koji ne znaju sta rade.Svestenstvo,vladike i patrijarh sluze Bogu a ne antihristima.AMIN

  3. БРАНКА МИЛИЋ каже:

    МАНАСТИР СВ.АРХАНГЕЛА МИХАИЛА И СТАРО ГРОБЉЕ У СЕЛУ ТУБРАВИЋ НА КОМЕ СУ САХРАЊЕНИ И НАШИ ОСЛОБОДИОЦИ ИЗ РАТОВА 1912-1918. ДЕВАСТИРАЛИ СУ И ПОТОПИЛИ КРШТЕНИ СРБИ ВОЉОМ И ПОСТУПАЊЕМ СПЦ. НЕ ПОСТОЈИ НИ ЈЕДАН ОПРАВДАН И ДОЗВОЉЕН РАЗЛОГ ДА СЕ ОВАКВО ВАНДАЛСКО И НЕЦИВИЛИЗАЦИЈСКО УНИШТАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ СВЕТИЊА СРБИМА ОПРОСТИ !! ОДАКЛЕ ВАМ ОБРАЗА ДА ОЧЕКУЈЕТЕ ДА ЋЕ БОГ ТО ОПРОСТИТИ ! ЗБОГ ЧЕГА БИ НАШИ ЖИВОТИ ВРЕДЕЛИ ВИШЕ ОД ЖИВОТА ОНИХ КОЈИ СЕБЕ И СВЕ СВОЈЕ ЖРТВОВАШЕ ЗА ОТАЏБИНУ СРБИЈУ А МИ ДОЗВОЛИСМО ДА СЕ ЊИХОВЕ КОСТИ РАЗМЕЋУ И ПОТАПАЈУ !

  4. Mirjana Jelovac каже:

    Hvala ,Zorane opisao si stanje duse mnogih Srba danas…sta ciniti?Moliti se svim nasim svetima da oproste i biti ispred zgrade Vlade kad god mozemo!Ajmo ljudi!!!

  5. Zvezdana каже:

    Zoran svaka ti čast,vidi se da si čovjek i vjernik jer samo istinski vjernici ne mogu zatvoriti oči pred ovim Bogohuljenjem i vandalizmom.A ti Mirjana samo objavi proteste,tu smo i docicemo u što većem broju jer to je Svetinja svih nas a ne nečija igračka

  6. Драган Курћубић каже:

    Ово је као и она Његошева „Не бојим се ја вражијега кота,нека га је ка’ на гори листа,но се бојим од зла домаћега“
    Непријатељи су нам рушили, палили а ми опет градили у Божију помоћ.
    Што туђини руше светиње -па шта од неких и да очекујеш, ал што назови -срби руше за тим не да ће нобо плакати већ и како народ каже „и камен“.

  7. БРАНКА МИЛИЋ каже:

    ОВАКО СЕ ВЕРА ПРАВОСЛАВНА И СРБСКИ НАРОД БРАНИ И ЧУВА !!
    Роман Малишев – руски монах који је погинуо за србски народ

    Чекао је свитање, лежећи на влажној земљи. Жигало га је смрскано бедро. Премда је чврсто превио рану, крв је свеједно прокапавала кроз завој, и са сваким сатом све више је малаксавао.
    Роман се налазио на падини безимене узвишице. Шест метара даље лежали су убијени муслимани, а нешто постранце – Срби Аркан и Башко, његови саборци.
    Било их је свега осморица из специјалне јединице „Бели вукови“. Добили су борбени задатак: ноћу да пређу линију фронта и заузму доминантну коту у муслиманској позадини. Извидница је известила да на коти никог нема.
    Лако су извршили први део плана, провукли се у муслиманску позадину, али даље – да ли је извидница лоше обавила посао, да ли је противник схватио значај те коте – тек, на врху су налетели на муслимане. Муслимана је било много, најмање стотину, и заметнуо се бој, жесток и нераван, размењивали су рафале са блиског растојања, насумице бацали гранате, међу муслиманима је започела паника и они су наврат-нанос напустили узвишицу. Сада је Роман лежао сам на врху и није знао каква судбина је задесила његове другове – да ли су сви изгинули, или је можда неко преживео.
    Био је тешко рањен, и сваки покрет причињавао му је неиздржив бол. Није знао да у исто време Сергеј, уверен да нико више није претекао, тегли на себи тешко рањеног Александра. Они су били последњи преживели из одреда.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.