Зоран Шапоњић

Јесмо ли данас сви Гораждевац, или, нисмо?

Саша Петровић из Гораждевца и његових петоро чељади, комшинка Милунка Букумирић, Колашинци, Вуксановићи, преживели су јутрос у зору оружани напад Албанаца на њихове куће, на њихову имовину. Рафалима из аутоматских пушака разорен је споменик жртвама НАТО бомбардовања у њиховом селу, шарали су рафали по њиховим домовима, срећом па су Петровићи спавали у собама на другој страни улице.

Zoran SaponjicСатима већ, од зоре, чекам да се огласи Маја Коцијанчич, Еулекс мисија из Приштине, да се огласе бриселски комесари, да кажу слово макар да то не може тако, да оружани напад „калашњиковима“ на куће мирних грађана није у европској традицији – џаба чекање. Ћуте европски комесари, неће они ни слово рећи, а ако коју и прозборе више ће пазити да случајно не увреде своје мезимце Албанце, да их случајно не обесхрабре у покретању сличних акција којих ће, не сумњам, тек бити.

Ћути данас и Подгорица, барем онај њен део који је пре коју недељу дана у Паризу подигао руку да Косово, да ове који су ноћас пуцали на Србе у Гораждевцу, приме у УНЕСКО, да „калашњиковима“ чувају српске цркве и манастире. А баш сам јутрос рад био чути шта у Подгорици кажу за ноћашњу акцију новопечених савезника. А, како ми се чини, Подгорица има и моралну обавезу да прозбори коју о нападима на Србе, јер, они су међу првима признали Косово као независну државу, дали Приштини и Албанцима крила на путу којим корачају.

Но, није мени данас што ћуте Брисел и Подгорица, што они који су ноћас рафалима пуцали на Србе по Гораждевцу никад неће бити ни тражени ни нађени, данас је мени што ћути Србија, што ћути Београд, што ћути „круг двојке“… Што ћуте академици и научници, српске перјанице и мислиоци, што ћуте друштвени и хуманитарни радници, што ћуте политичари, писци и песници, што јутрос немаде ни једног јединог да каже слово, да подржи оне мученике у Гораждевцу који данас не знају како ће довече заноћити и хоће ли ујутру осванути! Што у Србији нема данас ни трунке оно озлојеђености, оног огорчења, које осетимо после терористичких напада широм света!

Заиста, јесу ли и Срби на Косову људи? Имају ли душу, имају ли децу, брину ли за њих? Имају ли и они право на миран живот, на ноћ без рафалне пуцњаве? И, је ли напад на Србе у Гораждевцу напад на Србију и на све њене грађане, или можда није? Јесмо ли сви ми у Србији данас Гораждевац или можда нисмо? Да ли је требало да они који су ноћас пуцали на куће Срба у Гораждевцу направе масакр, убију некога да се ми сетимо да и Гораждевац постоји, да тамо наши сународници живе, зашто не рећи, у непријатељском окружењу.

Па, шта би било да је ноћас рафалима нападнута нечија кућа у Белгији или Холандији, да је разорен споменик, запаљена кола, киоск, народ испрепадан на смрт… Да ли би то био тероризам у најосновијем облику, или би сви ћутали, прешли преко тога као да су бачене две петарде… Али, била је и 2004. биле су десетине и стотине попаљених српских кућа и цркава, десетине побијених Срба, па – ником ништа. Кога још брига за оружани напад на српско село.

Мени данас једно питање не излази из главе. Како ли је оној шаци Срба у Гораждевцу данас, како ли је њиховим сународницима у другим енклавама широм Косова. Како ли ноћ која долази чекају, боје ли се за децу и за себе?

Јасна је и овде, као и у стотинама сличних напада на Косову, порука и Албанаца и Брисела. Албанци хоће рећи да ће учинити све да Косово једног дана, блиског, буде етнички чисто, да на њему нема места за Србе. Брисел да га Срби на Косову не занимају и да неће ни прстом мрднути да их заштите. Јер, да су хтели да стану иза Срба, до сада би ваљда ухватили и осудили макар једног Албанца од оних који из ноћи у ноћ пале српске куће, пуцају на људе, краду стоку, отимају земљу, руше цркве.

И шта се то са нама, као са народом догодило? Је ли у нама, ако смо већ национални понос одавно изгубили, па један по један, беспоговорно, испуњавамо ултиматуме белосветских хохташлера који нас бескрупулозно уцењују, остао барем трачак самилости?

Можемо ли мирно спавати док на наше сународнике, нашу браћу по крви и вери пуцају из ноћи у ноћ. Можемо, можемо…

И можемо ли остати неми на причу о Наташи Марковић, последњој Српскињи из села Брежник код Пећи, коју Албанци годинама нападају, прете јој да ће бити заклана, силована, а она на све то каже тек – „нека бију, нека прете, нека убију, али ја са моје очевине не идем“… Можемо, можемо…

Заиста, шта би са нама? Јесмо ли данас сви у Србији Гораждевац, или, можда нисмо? Јер, модерније је бити Париз!

Зоран Шапоњић

10 коментара

  1. Dragan Cvijan каже:

    Kad Srbija zacuti, na mora biti nepomicna mrlina strvinarima vec dve decenije, Zorane. Nisi sam. Citaju se muke tvoje u nemoci usamljen na dezurstvu bez zamene.

  2. nedorecen каже:

    svaka cast svima vama koji ste ostali dole.ne znam brate sta da ti kazem,sem da si za svaku napisanu rec u pravu,pozdrav.

  3. Draga каже:

    Страшно!!!

  4. Марко каже:

    Не бој се мало стадо! Коме су ове речи упућене од Господара васељене!?Кад би познавали времена познали би и начин на који би били заштићени од истих злотвора.Међутим,народ наш ,србски,замро је у вери у добро у вери у правду у вери у истину у вери у Бога Творца и Спаситеља света!Данас србин живи или боље речено животињари од данас до сутра а о вечности и не помоишља јер нема о томе појма а ако има то се своди на спољашњост,привидно опонашање побожности,клања се и крсти површно без унутрашњег срдачнпог настројења.Без вере је немогуће угодити Богу!На муци се познају јунаци!Немој па се не бој!
    Зато отужно звучи кукњава појединих душебрижника о србству а не знају да свак може пропасти и у благовању и у ропству ако се чврсто не држи вере спасоносне.А исто важи и за силне и ниште,богате и сиромашне,здраве и болесне …за све је једно битно-вера у Господа Бога нашего,вера у Правду вечну,вера у Истину вечну …или верују и држе се или не верују и пропадају у бездан погибли! Вера да ће свима бити дато како су ЗАСЛУЖИЛИ…..Амин!

  5. Sava каже:

    Tužno je to što se dešava. Ali, šta konkretno vi kao autor predlažete, a da tim ljudima bude bolje?

  6. ljiljana каже:

    Udarna vest je ipak kako je ministar Gačić uvredio novinarke!Sramota neviđena!

  7. Jovanka каже:

    E, Zorane… ćuti krug dvojke, ćute i ostali, umorni od nedavnog bojenja profila u neke druge zastave. Umorio se premijer plačući … novinari uvređeni Gašićevim postupkom. Pa ko da se bavi tamo nekim Srbima? Tužno da tužnije ne može biti.

  8. Vlada каже:

    Mi Srbi smo potrošna roba 25 god. Unazad. I sve sto nam se dešava je kolateralna šteta. Svetska sramota ali oni nemaju ni stida ni srama. Fašizam nikad nije uništen.

  9. Stanko каже:

    Nije odavno vise niko vazan ovom nasem bednom Srpskom coveku. Ako mu nestane covek, misli da se popeo stepenik vise na lestvici covecanstva i milo mu. Likuje ako je Srbin u pitanju. Sto da se cudimo nasoj Vlasti. Samo slede svetski trend. Svet se danas zasniva na lopovima, prevarantima i ubicama. Ko to nije ,,ne zasluzuje da zivi“. I nama su vaznije Farma, Parovi, Veliki brat i starlete od naseg suznjeg-pravoslavnog coveka.

  10. Зоран Матијевић каже:

    Частан човек не гледа око себе, већ ради и поступа по вери и савести, зато драги Зоране настави да пишеш као и до сада, а ја лично верујем да пропасти нећемо све док једног часног човека имамо.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.