Хајдуци у грађанском законику

Ко и свако јутро, куд ћу докон, него на киоск по штампу. Отворим новине још на улици, кад тамо, наслов за бригу – 83 одсто родитеља у Србији туче децу! Право Косово поље! Страна та и та, отворим да видим како то и ко све бије децу по Србији, повелики текст, одустанем од читања. Ухватих само у пролазу информацију да ће бити донет грађански законик и да ће то, да се бију деца, бити строго забрањено.

saponjaИ треба! Идем тако залеђеном улицом на коју су ноћас заборавили да баце со, размишљам, не знам да ли више о јадној деци коју масовно лемају, да ли о европским стандардима у тој области и о европским стандардима уопште!

Идем тако, само ми сину кроз главу, одједном, е, да су седамдесет и неке важили европски стандарди у овој области, не бих ја прошао онако како сам прошао. И дан данас се сетим тог догађаја и изјадам повремено комшијама…

Елем, овако је то било… Седамдесет и нека, распуст, досадио зулум родитеља нама дечацима, чување крава и оваца, уношење дрва увече у кућу, тврди и масни сир, кајмак, не дају нам да играмо фудбал кад ми хоћемо, и, под утицајем Нушића и Ћопића, решимо ми да идемо у хајдуке!

Ујутру, уграбимо мало хлеба, штапове за пецање рибе и – правац језеро. Ко, рачунали смо, да упецамо рибе, па да је испечемо, и да тако почнемо хајдучки живот…

И, пецали ми ваздан, пецали, брзо је пала и ноћ, од рибе – ништа! А и мрак напољу. Иза сваке букве вири нека ала на нас… Први је задречао Ацо – ене нешта вири иза оног дрвета… Онда смо сви примили страх, и куд ћемо, шта ћемо, решимо да се вратимо кући, па ујутру поново у хајдуке.

Помрчина љута напољу, ко о у рогу најцрњег вола… Једва потрефимо пут кући…

Стигнемо тако надомак кућа, неко доба ноћи, распричали се како ћемо сутра у хајдуке, кад само иза једне клеке грмну глас Ацовог ђеда:
– У хајдуке је ли… Е, сад ћете да видити како џандари бију хајдуке!

Под идеолошким утицајем учитељице која нам је пре тога редовно причала како су џандари по тамницама тукли, истина не хајдуке него комунисте, остали смо у трену укипљени на стази, опкољени очевима и мајкама, бабама и ђедовима, који су одједном никли иза клека, дигла се кука и мотика на нас…

Шта је после било, не смем ни да пишем. Не знам после колико година застаревају злочини против деце… Знам само да смо стражарно спроведени кућама, да је неколико лескових прутова остало поломљено на месту гда смо допали шака џандарима, односно нашим родитељима…

Сад, идем ја тако залеђеном улицом и све мислим, е, да су седамдесет и неке важили европски стандарди, не би бабе и ђедови, мајке и очеви, смели ни попреко да нас погледају, а камоли да нам угоржавају дечја права… Све би их докачио грађански законик…

Али, боље икад но никад!

Идем тако, размишљам, кад, ето ти комшије, раширио новине, гледа ме, пита:

– Је ли, ти боље знаш, хоћу ли је смети попреко да погледам моје синове, оно кад им кажем да нацепају мало дрва, а они се кане три бела дана…

– Не знам комшија, застадох и сам суочен са сличним проблемом, ако си добар са синовима смеш, а ако ниси, па те пријаве, не ваља ништа, допаде ти робије мој комшија…

Зоран Шапоњић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.