Мирослав Лазански

Грлом у јагоде

Нисам био у Београду када је одржана промоција монографије „Хероји отаџбине“ посвећена херојима, мајору ЈНА Милану Тепићу и војнику ЈНА Стојадину Мирковићу.

Miroslav LazanskiКако је написао један наш дневни лист, „Заклетва је за њих била већа од живота“. Мајор Тепић је, не желећи да се преда хрватским паравојним формацијама, 29. септембра 1991. дигао у ваздух велико складиште оружја у Беденику код Бјеловара, а са њим је до краја остао, борио се и херојски погинуо на оклопном транспортеру војник Стојадин Мирковић, који није хтео да напусти свог команданта.

Писао сам на овим страницама и раније о војнику Стојадину и његовој херојској погибији. Остало му је мање од месец дана до краја војног рока, али није хтео да напусти ни складиште, ни оклопни транспортер са којег је бранио складиште.

Није послушао наређење свог команданта мајора Тепића да сви војници изађу из круга складишта, да се предају, јер ће он складиште дигнути у ваздух и непотребно је да са њим погину и војници. Мајор Тепић и војник Мирковић одржали су своју реч-заклетву.

Били су војници до краја. Као и браниоци карауле Кошаре 1999. И једни и други војници били су регрути, не професионални војници, не рачунајући, наравно, официре и подофицире.

Србија већ неколико година нема редовно служење војног рока, имамо добровољце на три месеца, што је кратко време за било какву озбиљну војну обуку. Шведска, после неколико година потпуно професионалне војске, враћа редовно служење војног рока.

У Аустрији је био покушај укидања редовног служења војске, али није успео. Немачка је од 1956. до 2011. имала редовно служење војног рока, да би га онда суспендовала, али га није избрисала из устава, а сада у тој земљипоново размишљају о редовном служењу.

Главни заговорник ове промене је баварски министар унутрашњих послова Јоаким Херман, који се заузима за јачу улогу армије у немачком друштву. Непосредни повод је мигрантска криза, у контексту чињенице да је Бундесверу законом забрањено учешће у антитерористичким операцијама, иако има добро обучене специјалне јединице.

Србија је суспендовала редовно служење војног рока без озбиљније јавне расправе, без озбиљнијег јавног тематског скупа.

Док су у неким земљама Европе на потпуној професионализацији оружаних снага инсистирале, пре свега, неке политичке странке, а армијске структуре биле против, у Србији је војни врх иницирао суспендовање редовног војног рока. Уз подршку неких политичких партија и по сугестији и наређењу НАТО-а.

Истина је да је војна обавеза законито чедо демократског друштва у којем сваки грађанин има право и дужност да учествује у одбрани своје земље. САД и Велика Британија војној обавези прибегавају само у нужди, Француска и Италија су тек после великих дебата у јавности и оштрог противљења војних кругова укинуле редовни војни рок. Грчка и Турска и даље имају редовно служење војске.

Модерно наоружање и технички сложени системи јачају тенденцију ка потпуно професионалној војсци.

Ту су и уштеде на војној опреми и школовању, евентуална боља мобилност трупа… Но, предности потпуно професионалне војске, каква постоји на Западу, не важе и у Србији.

Наима, сматра се да је мотивација профи војника висока и да је тиме војска поштеђена младића који имају одбојност према војном позиву.

То је, наравно, тако када профи војник има плату од најмање 1.000 евра, али када је она 32.000 динара, не знам каква му је онда мотивација. У Србији се заборавило да сама професионализација оружаних снага не доводи до битног смањења бројног стања војске из простог разлога што одређени системи наоружања технолошки захтевају одговарајући број војника, били они профи или регрути.

С друге стране, тржиште рада регулише и квалитет оних који се пријављују у профи војнике.

Посебно болно је питање резервиста. Профи армија може да рачуна на врло малу резерву, а у случају губитака мале су могућности замене у људству. И унутрашњополитички разлози за и против потпуно профи војске врло су значајни.

Регрутни систем обезбеђује флуктуацију унутар војног састава, трупа је тесно повезана с народом, избегава се политичка и духовна изолација у односу на друштво.

Трупа остаје део народа, нема војног елитизма нити сопствених политичких амбиција. Народ и армија су јединствени, а не да армија буде само армија, сасвим мали део народа. Војна обавеза спречава и дистанцирање становништва од одговорности за одбрану земље, јер ето имамо „добро плаћене професионалце, па нека они то обаве“.

Србија је из помодности и страних захтева грлом у јагоде улетела у потпуно професионалну војску.

Да нам капетани не би косили траву по касарнама, поручници усисавали прашину по канцеларијама, а команданти батаљона пребројавали ујутро профи војнике на улазу у касарне, треба вратити редовни војни рок. И због свих изазова око Србије. Добра војска мора да има или модерно оружје, или довољан број војника.

Држава која нема добру војску субјект је политике и интереса других. Живимо у свету војно јаких…

Политика

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.