Зоран Шапоњић

Био једном један народ

Србија данас у подне треба да стане! Да стане и заплаче. Да се поклони пред страшном жртвом и сенима оних 2.000 мученика побијених током „Олује“, пред жртвом 250.000 оних дивних, поштених, добрих људи, протераних, расељених, развејаних, који данас лутају широм света, од Србије до Новог Зеланда, до Канаде, Америке…

Zoran SaponjicЗашто Србија данас треба да стане, и заплаче? Зато што су избегличке колоне судбина и усуд овог народа, зато што из избегличке колоне из Книна, оног страдања, како рече патријарх, „библијских размера“, ништа нисмо научили, зато што нам се та избегличка колона, иста таква као книнска, поновила после непуне четири године, овог пута са Косова, зато што ће нам се опет поновити. Дао Бог да грешим, али – тешко. Поновиће се! И, није више питање, хоће ли, него – када. Ако ништа друго, томе нас је историја научила.

Зашто Србија данас треба да стане и да заплаче? Због оних мајки у црнини, покривених шаторским крилима, које су пут од Книна до Београда или Новог Сада, голготу читавог једног народа, прешле на запрежним колима, данима гладне и жедне, због њихових окамењених лица, због пресахлих суза… По хиљдити пут гледам их синоћ на телевизији у неком филму, како крше руке, и ћуте на запрегама. Нити куну нити проклињу крвнике, него ћуте, стежу руке дечице, унука чији су очеви, њихови синови, изгинули по Далмацији, Лици и Кордуну бранећи своје куће, и – ћуте као да су се читавог живота спремале само за тај дан, за библијску несрећу… Ћуте, спремљене унапред за страдање, за ужас људском уму несхвтљив. Ћуте зато што су несреће, колоне и прогони, смрт и патња записани у геном овог народа и није питање хоће ли се догодити, хоће ли задесити сваку генерацију, него само – кад ће се догодити. Због њих Србија треба да застане, да их замоли за опроштај, да се запита је ли учинила све да им помогне, да их заштити, да их спаси…

Зашто Србија треба данас да стане, да ћути сатима, не један минут? Због оних скамењених несрећника са трактора и култиватора, запрежних кола, 250.000 њих, протераних само зато што су Срби и православци. Зато што је њихова једина кривица била што су препознали да им се 1991. спрема оно што су већ, педесет година раније искусили, што овог пута нису могли мирни, као јагњад да крену на клање, пут Пребиловаца, пут дубоких крашких јама, него се понадали да се могу одбранити, да су правда и истина на њиховој страни, па ће их неко заштити. А кад су кренули пут Србије, понадали се да ће тамо наћи, ако ништа друго онда – „хлеба и ватре“, кров над главом… Неки нашли, неки нису. Је ли Србија могла да им да више? Бар утехе ако не хлеба. Верујем да јесте. Је ли свако од нас могао да им пружи више. Верујем да јесте.

Зашто Србија данас треба да заплаче? Због оне дечице, гледам их синоћ у неком филму, због њихових невиних суза. Шта је њихова кривица била? Шта су они учинили џелатима, онима који су избегличке колоне бомбардовали и из ваздуха и са копна, пресецали и масакрирали, чиме су се они уплакани, испрепадани, тек на свет настали о њих огрешили… Због Ђурђице Поповић, која је синоћ говорила на мосту у Сремској Рачи, алал јој срце јуначко, што није заплакала причајући своју причу, свој, јад, своју тугу, дечју, причу о свом завичају, својој кући, свом кревету, који после није више видела… Велика је наша туга.

Зашто Србија треба да се сећа „Олује“ да се не стиди што ће данас застати, заплакати? Због свих оних који по свету сањају завичај, свесни да га више неће видети. Због једног дивног, доброг народа кога више нема. Због тога што и није свесна тешких, страшних последица „Олује“, напуштених села, разорених кућа, затрњених имања… Због једног народа који је некад био, а сад га тамо више нема, него лута светом, као јунаци неке староставне књиге…

Због тога што ће нам се све то поново десити. Грех на моју душу ако нисам у праву. Због тога што они у Загребу јуче и у Книну данас, мање славе „победу“ а више протеривање Срба. О њима нећу данас ни реч, нити их мрзим нити им желим зло, али, грдно је своје добро градити на туђем злу. А Бог је велики. И зато, молим данас Господа да се смилује душама оних које су на данашњи дан побили, онима који нису могли да оставе куће и њиве па то платили главама а данас им се не зна гроба, да се смилује душама оних побијених у дугим колонама који су имали само један сан – да виде Србију, коју су увек сањали као деца мајку…

Зоран Шапоњић

3 коментара

  1. Milovan Cicvaric каже:

    Zato je najbolje da dodu Srbi u Srbiju za sva vremena ! Pa i oni sto su otisli po belom svetu , jer ce isti ti Srbi posle dve tri generacije zaboraviti da su Srbi .

  2. Зоран Матијевић каже:

    Читајући овај дирљиви чланак сетих се речи мудрог Јована Дучића „Хрвати су најхрабрији народ на свету, али не због тога што се ничега не боје него због тога што се ничега не стиде“. И сада када се осврнем видим да су били храбри само да чине злочине и то увек помогнути од стране моћнијих српских душмана. Молим се Богу да се коначно Срби саберу и уједине, да препознају издајице рода свога и ставе их тамо где им је место, иначе нам опстанка нема а трагедије ће се и даље дешавати.

  3. Миленко Гемаљевић каже:

    Дирљив и емотиван чланак, хвала Зоране! У прилогу је моја песма “ Приколица“ из збирке песама „Ластавичје гнездо у шеширу“ у коју сам уткао тугу коју осећам гледајући опет и опет ту непрегледну колону :

    Приколица

    Закачиш приколицу за звезде
    пуну топлине
    дома што немаш више,
    узмеш кера
    детету у крило,
    и уз бљескове,
    олује и тмине,
    возиш Милутине
    где те мисао тера.

    Возиш у Србију.
    Возиш мајчици,
    возиш браћи,
    возиш да се смириш,
    да пустиш трпила,
    да пустиш мучила,
    на новом огњишту
    да се скрасе,
    да се спасе,
    да залечиш ране,
    на оно мало душе
    на језику што виси,
    да одраниш децу,
    да им запатиш воћњаке,
    да омеђиш пашњаке,
    да узореш бразду прву,
    да ново гробље оснујеш
    и да заспијеш.

    Закачиш приколицу за звезде
    пуну топлине
    дома што немаш више,
    узмеш кера
    детету у крило,
    и уз бљескове,
    олује и тмине,
    возиш Милутине
    где те мисао тера.
    У стопу те прате
    Вера и Нада
    Љубав и мајка им Софија.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.