Мирослав Лазански

Белај грозница

Нема бољег позива и мотивације за Србе у Републици Српској да у недељу 25. септембра изађу на референдум од најновије вести из Сарајева да ће господин Бакир Изетбеговић затражити и укидање имена Република Српска.

Miroslav LazanskiМожда предложи и референдум око тога? Па ће тамо где нису успели политичари, успети озлојеђени народ. На референдуму. Пошто је очито да је у Сарајеву најкраћа црта између две тачке, арабеска.

Шта год се мислило, БиХ је ратом подељена земља, централне институције у Сарајеву смишљене су само да би се доказало да земља није раздвојена.

Дејтон је прихватао status quo етничких територијалних граница, али Запад ипак већ годинама покушава да обнови мултиетнички карактер БиХ.

На Западу је уврежено мишљење да је до рата у БиХ дошло због „српске агресије”, да су пре избијања сукоба Срби, муслимани и Хрвати живели у правој идили, да није било међусобне „древне мржње”, да је Сарајево било срећан мултиетнички град, па се стога опет може живети на исти начин.

То што је више од 150.000 Срба из Сарајева морало 1995. да оде из тог града, што су многе породице ископавале и своје давно преминуле рођаке и носили их са собом, ја за такав случај у Европи 20. века не знам.

Не спорим да се у БиХ у оној великој Југославији живело и национално и верски прилично толерантно.

Да су се људи дружили, нормално радили на послу, да отворене мржње није било. Када је, на пример, у Високом, тамо далеких седамдесетих година, неко офарбао ограду моста на Фојници у зелену боју, боја је сутрадан промењена, а фарбар пронађен.

Наравно, није било демократије, постојала је партија која је строго водила рачуна и о боји ограде на мосту, не само зеленој, већ и о било којој другој. Водило се рачуна да у сваком граду или месту, које је вишенационално, постоји кадровска шема по којој ако је председник општине муслиман, онда је директор највеће фабрике Србин, а директор школског центра Хрват.

Па се, када истекну мандати, нације само ротирају на одређеним дужностима.

И то је функционисало. Да ли је све то било искрено и добро?

Можда и није, али није било ни рата, ни неких међунационалних сукоба. Онда када је срушена Југославија, када је напокон стигла демократија, онда су у БиХ муслимани прво одједном постали Бошњаци, што ми ни дан данас није јасно, јер како можеш 50 година да се зовеш једно, а онда преко ноћи друго, дакле онда су Бошњаци одједном почели да заговарају тезу „један човек један глас”, што је друго име за прегласавање, суспендовали су конститутивност Срба у БиХ и ето рата.

БиХ је била саздана на Авнојевским принципима конститутивности све три нације и када је то укинуто, рат је био неминован. Не можеш да имаш Авнојевске границе без Авнојевских принципа. Односно можеш, али онда имаш рат са свим трагичним последицама.

На Западу то никако нису хтели да схвате и уваже јер су смрт и разарање само роба на глобалном тржишту. Или како би то рекао добри стари Карл Маркс: „Ако желите да обесите капиталисте, они ће вам продати конопац.”

Југославија се после Другог светског рата заснивала на Титу, партији, НОБ-у и ЈНА, при чему су се поједини национални идентитети и даље јављали као међусобна конкуренција. Тито и партија су били арбитри, али нису могли да отклоне јаз између политичког и етнокултурног схватања нације, већ су за собом оставили и дубока национална нерасположења.

У Хрватској је пораз националиста у „маспоку” 1971. доживљен као победа „српских” генерала у ЈНА, док је у Србији пад Александра Ранковића доживљен као национално понижење. Специфична конструкција југословенске федерације институционализовала је национализам у многим структурама државе: националне економије, територијална одбрана, републичке везе с иностранством.

Овај полицентризам је блокирао интегралне механизме привреде и друштва и јачао националну државност република. Федерација је све више била неспособна око било које одлуке, за мобилисање маса недостајала је још само психолошка димензија национализма.

Да би се догодио миран распад Југославије, недостала је политичка интеграција новонасталих мањина, а то је опет за предуслов имало својевсрсну грађанску свест у новим националним државама. Уместо тога, нови лидери су истакли концепт културне нације – Милошевић, да би се одржао на власти, Туђман како би дошао на власт. Срби су од државотворног народа у Хрватској и БиХ, у Хрватској деградирани у статус мањине, а касније и протерани.

Ова динамика није БиХ, „Југославији у малом”, оставила никакве шансе за опстанак. На свим досадашњим изборима народи БиХ гласали су за поделу дуж етничких граница. Брутална реална политика у томе види и неку привлачност, некадашњи сукоб на живот и смрт своди се на грозницу ниског интензитета.

Да ли је то увреда моралног осећања? Морални одговор, сам по себи, није довољан. Право је питање чији је то узак и голи интерес, а да нема везе с категоријом морала – изградња мултиетничке БиХ? После свега…

Политика

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.