КУСТУРИЦА: Покренуо сам „Искру“, спремио „Кустуричин дневник“, дописао кадрове за филм „На млијечном путу“, завршио „Последњег хероја“

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: М. Цветковић

Фото: М. Цветковић

Пре него што ће творац човекољубивог „Окованог Прометеја“ пожелети да се у камен уклешу речи поноса што се борио против освајачке најезде, дајући предност борбеном замаху свог мача над својим песништвом, Есхил је стигао да устврди, да човек паралелно може да прати свега – три радње.

Тако сам  ја, каже Емир Кустурица, ових дана у Уругвају завршио снимање „Последњег хероја“ о Хосеу Мухики, припремио сам отварање Интернационалне катедре драмских уметности у Андрићграду, спремио сам за објављивање  „Кустуричин дневник“, био сам на концертном путовању у Кремљу, покренуо сам Електронске новине Андрићевог института „Искра“, дописао сам у ходу кадрове за завршетак филма „На млијечном путу“…

На примедбу да је атински трагичар погрешио, јер ће читалац овде имати посла са најмање шест одвојених токова, прослављени редитељ одговара: Ако набројано доведемо у везу са једном обичном мокрогорском окуком између Ужица и Вишеграда, биће лакше.

– Овде прича почиње, на једној кривини на брду Мокра Гора, ту сам пре десет година дошао да снимам филм. Почео сам да градим Мећавник,  а онда ми је пре осам година наметнута битка против моћног освајача познатог као „Динара никл“. Ова компанија регистрована у Енглеској, видела је на тој кривини визију рударског површинског копа. Нисам сигуран да су становници овог краја до данашњег дана схватили у потпуности, колико је велики тај добијени рат. На овој победи, настао је Парк природе Мокра Гора. Да смо изгубили, овим путем би сада шпартали камиони из којих се цеди сумпор, а здравље људи одавде до Београда било би угрожено. Ти људи су Мећавник видели као сумпорно прихватилиште за рударе, коваче пара за некога тамо, кога не би занимало да лично у такав апокалиптични амбијент нос помоли. У два наврата одбранили смо Мокру Гору. Да то потврдимо, сада је држимо чистом. Више не постоје бујичне воде које могу да направе поплаве. Овде железница има „Шарганску осмицу“, светску атракцију. Долазе нам туристи из целог света, највреднији уметници ове наше планете, редитељи, писци, глумци, музичари… Деца из Србије и  Републике Српске, заједно са талентованим клинцима из целог света на „Кустендорфу“ имају привилегију да од њих уче о уметности и животу. Раније су људи, на овој кривини углавном страховали, да им на повратку с мора ту не пукне гума, па да морају да заноће.

Када сте после Мећавника започели изградњу једниног града на планети посвећеног једном писцу и његовом делу, рекли сте да ће то знање о коме говорите расти и да ће бити формално. Да ли ће се то догодити?

– Поред Андрићевог института, а он ради пуном паром, у октобру у Андрићграду почиње да ради Интернационална катедра драмских уметности. То је наш интернационални одговор на све сличне академије у региону. Биће и успешан, ево зашто: већ прва генерација на четворогодишњим студијама имаће на располагању најбољу опрему, какву данас користите највећи филмски ствараоци у свету. Од камере, преко монтаже и тона, имаћемо од почетка највише стандарде дигиталне технике. Тако ће поред теорије какву имају и друге добре школе, акценат бити на практичном раду. Овде ће најуспешнији моћи да уче, али и да праве филмове! Све то покренуо је фестивал „Кустендорф“, био је инспирација за отварање факултета, јер ако можемо да призовемо себи највеће ауторе, онда је питање, зашто да нашим најбољим студентима не омогућимо, да једнако вредну уметности стварају. Али то није крај, видећете, после драмске  интернационалне катедре, доћи ће и друге, музичка, па ликовна, а на крају ћемо у Андрићграду, за неколико година – имати формиран Универзитет лепих уметности.

Упоредо са добијањем лиценце за факултет, паралелна радња дешавала се ових дана у Монтевидеу. Снимили сте последњи дан Хосеа Мухике на челу Уругваја, за ваш филм „Последњи херој“. Какав је заиста „најскромнији председник света“?

– Када смо се срели први пут, питао сам Мухику: Да ли је истина да сте Ви, председниче, пљачкали банке? Он ми рече: „Немојте о томе да причамо! Шта ти мислиш, да је криминалац онај који пљачка банке? Криминалац је онај који их формира. Ја нисам узимао себи! Имали смо градску герилу, борили смо се против фашистичке хунте, једне од оних које су Американци успоставили у Јужној Америци подржавајући ексремну десницу. Највеће болести нашег континента су фашизам и ортодоксни, тврди комунизам, ове идеологије инсталиране су овде у свакој држави.“ Мухикин преображај од герилца до успешног председника је невероватан. Он је своју земљу оставио у стању далеко бољем од затеченог. Не знам да ли ће се у Србији и на Балкану, икада нешто слично десити. Овако је било: одлази човек, предаје ленту новом председнику, крећемо главним тргом и настаје френезија, какву нисам видео ни када најпознатији глумци изађу пред обожаваоце. Касније, док смо летели да се сретнемо са председницом Бразила, у жељи да га подстакнем на причу, кажем му: Лако је вама, ваша земља има осам милиона крава. Он ме погледа испод ока и каже: „Тринаест!“ А људи, колико? „Три милиона. Од извоза зарађујемо шест милијарди долара годишње“. Истина о Мухики је бављење политиком не да би зарадио новац за себе, већ да би својим грађанима омогућио да напокон почну да живе боље. Иза себе он оставља стабилну државу, а када погледаш његов животни пут, то је као да гледаш Скорцезеовог „Таксисту“. Од герилца који је отимао људе, уцењивао их и чинио све што је забрањено, стигао је до мирног чиче, мудрог, са политичким сном о бољем животу својих људи који је у његовој земљи заживео.

Фото: М. Цветковић

Фото: М. Цветковић

То о сиромашном политичару, људи у Србији ће тешко поверовати док својим очима филм не виде… Доказује ли снимљено заиста, да је могуће бити скроман председник у данашњем свету?

– Мухика је правио необичне потезе за једног герилца. Легализовао је марихуану и геј бракове, то је оно што левичари и иначе покушавају да раде, али је он то урадио у једној земљи са посебном позицијом. То је „југ југа“ Латинске Америке. У мозаику левичарских држава он је успоставио најбољи рецепт. Искуство урбане гериле и ортодоксног комунизма претворио је у социјализам  способан да ствара вишкове. Онда их распоређује, бринући прво да драстично смањи број сиротиње. У једној фавели, близу његове куће, а он живи у најсиромашнијој кући коју сам видео у животу, а видео сам их пуно, ту ми је рекао: „Мој случај је једноставан. Ја сам човек који живи исто као мој народ.“ Људима који немају апсолутно ништа, у једној приватизованој па пропалој фабрици намештаја, тим очајницима, дао је власништво над фирмом. Рекао им је: „Не сањајте о богатству. Имаћете добар посао, пристојну плату и добар живот. Сваки покушај да постанете нешто више, ризик је да тај бољитак изгубите.“

У балканским околностима, појава било каквог политичког спаситеља је, вероватно, немогућа. Како је Мухика придобио народ?

– За разлику од европске политичке праксе, Мухика је на власт дошао не реториком, већ стављањем сопственог живота у залог. Робијао је скоро деценију и по. „Попио“ је шест метака, гледао сам те ране, сав је испресецан… За разлику од њега, балкански политичари на ризик стављају нешто друго: њега им одређују  стране обавештајне службе. Шпијуни постављају владаре по Балкану, а моћ ових шпијуна, нажалост, политичаре невероватно опчињава и усхићује. А видите Мухику, његова политичка каријера ишла је од градског бандита, преко мучења у затвору, све до председника.

Легенда каже да је после осам година робијања, Мухика почео да слуша звуке који су га водили у психичку болест…

– Нашао је кључ да се спасе. Нашао је саговорнике. Причао је с мравима! У тим бунарима где је држан, говорио је бубама оно што мисли! Док је премештан из једног у други затвор, хунти је, као и сваком политичком организму дошао крај, Америчка контрола јужноамеричког континента више није могла да убаци довољно обавештајаца, да фашистичку хунту одрже. Када је изашао с робије, све лево оријентисане странке у Уругвају, заједно са масонима који су тамо јаки, срушили су екстремну десницу. Као министар пољопривреде, уверио је народ да је боље живети добро него лоше, направио је велике реформе, припремио се за узлет на врх државе.

Постоји и у Србији шанса да нека од понуђених визија бољег живота почне да живи у реалност?

– Срео сам се једном са нашим председником Николићем, када су копачи никла покушали да поведу нови рат за Мокру Гору. Тражио сам да то не дозволи. Тада сам му предочио да Србији недостаје милион хектара под садницама и још 10 милиона крава. Испоставило се, да су воће и стока, код нас такође питање пута у Европу. Планирање будућности Србије, није усклађено са нашим стварним потенцијалима. Усклађено је са неким вишим редом ствари, у коме држава Србија не одлучује превише. Тврдим да Србија губи своју аутономију тиме што нема стратешку основу која се једноставно зове – исхрана. Код нас нема те производње јер пласман и Европску унију, није известан.

У описаним околностима, ми чекамо дуго да се наша чувена транзиција заврши, има ли јој краја?

– Теоретичар шока Џефри Сакс је мислио, да би транзиција требало да траје 20 година. Слобо је издржао деценију, па је бомбардован. Запад је онда у нашу свакодневицу пустио омамљујућу течност, она се овде преливала кроз нечије прсте, махом кроз НВО. Тако су неки домаћи, у име борбе за поштење, заступали интересе  непоштених из иностранства. После слома Милошевићевог режима, у тој сарадњи са западом, ништа до данас није урађено у корист грађана Србије. За време Обреновића смо извозили свиње, када смо били добри са Американцима пред Први светски рат, дугове смо враћали – у сувим шљивама. Зато је данашње питање, да ли је Србија суверена држава? Сви потези који се вуку од Милошевишевог слома, не говоре нам да иза њих стоји интерес наше државе. Ми се усклађујемо са туђим шемама. Лично мислим да пут у Европу није добар, јер он у свом најбољем издању, од оваквог српског потенцијала може само да направи уску стазицу, којом тешко живи можемо проћи, и као народ преостати. Тај Сакс, који је заговарао тезу да у року од три године треба сломити сваку државу са вишком друштвене својине, од заговорника шок транзиције – постао је њен противник! Видите, двадесет година је требало Јужној Кореји да постане моћна, а то је било могуће само уз контролу државе. Код нас је, нажалост, прво сломљена држава, па је онда уништено привредно благо. Све то спровеле су неолибералне партије, Србији налепљене, оне немају никакво историјско, културно, економско ни било какво друго упориште у нашој земљи, да би њихова политика могла бити успешна…

Видели смо шта сте урадили у Мокрој Гори, у Андрићграду, све то тиха је културна револуција и она даје резултате. Да ли је могуће направити мирну револуцију у економији и привреди?

– Све је питање храбрости и ризика. Свака озбиљан потез у привреди, подразумева политику која ће стати иза идеја, попут оне да за почетак себи произведемо храну. Љутња и бес су ме захватили, када сам видео да ће 50. годишњица Андрићевог „нобела“ проћи само са његовом картонском налепницом на багажима београдског аеродрома. Да бих тиху културну револуцију, како је зовете, спровео, нашао сам друга у томе. Додик је помогао да на пољу културе развијемо једну теорију и да је спроведемо у дело. У време Тадића и у време Вучића, пустили су нам на вољу, па тај код заштите нашег идентитета траје. Он нас враћа на мапу опстанка. И то на месту крвавом од римског периода до данашњег времена. Тако се идеја о кланици, измешта, кроз идеју о култури. Радили смо уз сву скепсу овдашњег света. Уз сву невољу коју је Андрић овде и постхумно доживљавао, сетите се, мацолом су му ломили главу. Уз све гестове против културе смо радили, да у овој комуни сачињеној од дошљака и староседеоца докажемо, да култура ипак може да се активира. И то на највишем нивоу. Култура се сада претвара у нову стваралачку енергију. Она производи – миран живот. За православце, миран живот је љубав, а на њу никога не можеш да натераш. Међутим, уметношћу народе можеш да натераш на комуникацију. Када овде будемо поред позоришта, Андрићевог института и свега другог имали и Универзитет, и то интернационални – комуникација о којој говорим биће највише видљива јер неће имати границе, а карактер овог несрећног простора биће заувек промењен у корист свих људи!

Ако дакле, у погледу економије и привреде не буде храбрости да се ружна стварност побољша мирном револуцијом, шта онда?

– Морамо  се борити! Од помоћи може бити „Искра“, електронска новина Андрићевог института у којој се може наћи доста од озбиљног новинарства, припремам за читаоце и „Кустуричин дневник“, ово штиво ће нас провести кроз деведесете, да видимо где смо тако катастрофално оманули. Не да би смо били паметнији од Есхила, већ да покажемо како се може и мора преживети, дугујем вам још једну паралалну радњу коју можемо сматрати и анексом ових главних токова: са „Но смокинг оркестром“, у концертној палати Кремља, представили смо балканску музику, људи су били одушевљени…

Фото: М. Цветковић

Фото: М. Цветковић

„НА МЛИЈЕЧНОМ ПУТУ“

Очекује Вас наставак снимања филма, како после пређеног пута видите крајњи резултат?

– Када филм личи на људски усуд, тада постаје значајан. Филм „На млијечном путу“ има своју биографију, толико знам. Развија се из зрна кратког филма о православном монаху, тај сегмент такође сам доснимавао… Сада знам да снимљено задире у суштину људског постојања, везује хиљаде фактора који значе живот на Балкану, а при томе у основи има библијску сагу о човеку и змији, о човеку и жени. Прошла, кишна година није нам дала довољно дана снимања, без светлости нема филма, сада ишчекујемо сунчане дане да наставимо.

КАД НЕ ВАЉАЈУ ХАНДКЕ, КУСТУРИЦА…

Чини се понекад да Срби на један трагичан начин, не знају да разликују пријатеље од непријатеља. Често нам не ваља Хандке, понекад нам Оливер Стоун има мане, али сте мета најчешће Ви. Како гледате на то?

– Постоји у Србији један ментални образац, он има своју добру и лошу страну. То је онај сијасет особина: сумњичавости, неповерења, самоироније, самопрегора… Добар је када нас брани од брзог претварања у неку сателитску државу. Тај отпор нас чини посебнима, то нам подсвест говори да смо своју слободу крваво платили, а ево, нехајно је сада арчимо! Реч је о губитку концепта одржања из сопствених ресурса. За Тита, тај ресурс била је продаја оружја Ираку или Ирану (између осталог и због тога су нас бомбардовали, да више не дилујемо слободно). Зато тај ментални образац треба да помогне Србији, да направи своју одбрану, да се установи као оригинална држава у односу на своју историју. Са друге стране, исти ментални образац има и своју црну страну. Кад се појавио Петер Хандке, када је велики део свог живота посветио Србији стављајући је у вечност заједно са остатком свог величанственог дела, однекуд се појавила сумњичавост према њему. Његова појава за нас би морала бити огромна. Он је свету дао шансу додатног промишљања о Србима, а нама је доказао да у свету они најпаметнији – ствари виде другачије од политичког подземља које данас светом влада. Замислите, не морате бити Србин, па да  откријете политичко подземље звано – међународна заједница. То може, за нас и за свет, да учини и један Аустријанац. Шта видим у том оспоравању, рецимо, Петера Хандкеа, и то у Србији? Постоји сој ситних овдашњих душа, који себе виде у улози добровољних обавештајаца. То је неки настран синдром. На располагању имају модерну комуникацију: данас свака будала има микрофон, а што је још горе има и звучнике, у виду интернета. Онда се баш као пијанци на свадби, хватају за тај микрофон, иако не знају да певају. Рачунају, успеће да глас паметног и трезвеног пригуше бесмисленом дреком. У директној комуникацији, када до ње дође, са таквима је лако.

СУНОВРАТ ДЕМОКРАТИЈЕ

Може ли се Србија надати било каквој, демократској, за њу позитивној, европској путањи?

– Демократија је у кризи, јер је то данас политички рецепт независан од капитализма. Главне економске токове сада договара политичко подземље, отргнуто од европских институција, наводно демократских. Све се решава у кабинету Меркелове или Оланда. Онда је могуће да Грчка, иако је „друг члан“, у тој европској скупштини може да пева само додолске песме. Биће јој задато нешто што не жели. Где је ту демократија? Стразбур, та скупштина, служи само да потврди што се велики договоре, а што им Амерканци шапну. Демократија није нашла решење за изазове у које је упао капитализам. То је сада неолоберални монархизам, то су полуприватна већања „краљева“ из којих излазе пресудне одлуке. А парламент нити је одговоран, нити одређује путању развоја, или било чега другог. А ови што седе по том скупштинским салама, појма немају шта су се ови савремени краљеви подземља договорили. Имају плате, дневнице и привилегије, али демократију немају.

Новости, Никола Јанковић

Тагови: , , , ,

2 коментара

  1. Dragan Cvijan каже:

    Vec sam negde ostavio komentar, da su na Drini dve velicine vekova na korak jedna od druge. Neko ce reci simbolika prohujalog vremena. Medjutim, su dva granitna stuba kao postojanost dve poslednje slamke spasa pogubno na pragu nam vremena po opstanak nas kao naroda ove planete-Zemlja.

  2. Nada Cickovic каже:

    Nase Sunce!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.