Фото: РТРС

Чудотворна икона Пресвете Богородице Тројеручице биће свечано дочекана сутра у Бањалуци у Придворном храму Свете Тројице, потврђено је Срни у управи парохије бањалучке.

Свечани дочек чудотворне иконе која долази из манастира Хиландар на Светој Гори планиран је за 17.00 часова, а након читања акатиста Пресветој Богородици вјерници ће моћи да приступе цјеливању и миросању.

Чудотворна икона остаће у Храму Свете Тројице до вечерње службе у суботу, 29. октобра, а сваки дан од 8.00 до 18.00 часова читаће се акатист Пресветој Богородици и вјерницима ће бити омогућено да се поклоне и цјеливају икону.

Икона ће у недјељу, 30. октобра, бити изложена у манастиру Осовица код Српца, који је саграђен на темељима средњовјековног манастира, гдје ће бити служена Света архијерејска литургија, читање акатиста и освештан манастирски конак.

Чудотворна икона Пресвете Богородице Тројеручице била је у власништву Светог Јована Дамаскина, којем је, по наређењу калифа из Дамаска, била одсјечена рука, а када се Свети Јован молио пред иконом, спајајући одсјечену руку са тијелом, она му је зарасла.

Рука која је представљена на икони је зарасла Јованова рука.

Чудотворну икону је у манастир Хиландар донио Свети Сава.

Чланак БАЊАЛУКА: Сутра свечани дочек иконе Пресвете Богородице Тројеручице се појављује прво на ИСКРА.

Фото: in4s.net

Светогорски оци, у Недјељи Светогорских Отаца: исповједника, преподобних, јерараха и мученика, сачинили су отворено писмо за чији су нам превод дали благослов да га објавимо. У отвореном писму они наглашавају да се из радова тзв. Светог и Великог Сабора, као и одговора угледних богослова и митрополита ненаметљиво изводи закључак, да се овај сабор показује као неправославан, разбојнички и јеретички. Овим сабором озакоњена је свејерес Екуменизма, дата црквеност кривовјернима а хришћанство срозано на ниво социјалности. Они су замолили оце да сазову Ванредни двоструки сабор на којем ће тзв. Свети и Велики Сабор бити осуђен као кривовјеран, антиканонски и разбојнички. „Борите се да сачувате Свештено Завјештање Православне Цркве и Вјере“, замолили су на крају свештене оце.

Отворено писмо Светогорских отаца преносимо у цјелости:

Свештеној Општини Свете Горе,
Двадесеторици игумана са њиховим братствима,
И на знање Христоименитој Пуноћи Цркве.
… јер као синови који љубе своје Очеве, отачко насљеђе сачувајмо неразрушиво;не укидајмо мјесто [Свету Гору] као бесплодну смокву: него гледајући на скончање живота наших наставника, подражавајмо њихову вјеру и подвиге, да би с њима вјечна блага задобили.

(глас II, литијска стихира, служба Преподобних и Богоносних светогорских Отаца наших на Светоименој гори Атос просијавших)

Поштовани Оци,

Проучавајући са сваком пажњом обнародоване коначне текстове тзв. Светог и Великог Сабора, као и одговоре угледних богослова и митрополита, упознајемо вас са сљедећим излагањима.

Из њихових радова ненаметљиво се изводи закључак, да се на крају овај сабор показује као неправославан, разбојнички и јеретички, јер:

1. Слиједио је новојављене (до сада непознате) методе у тематологији и у њиховој примјени.

2. Искључио је Епископе, и нарушио је православну Саборност, и, уопште, кориштени су неправославни методи у начину његовог рада.

3. Није постојало довољно обавјештавање православне пуноће; насупрот, постојало је прикривање донешених одлука у пред саборском процесу.

4. Утврђује постотачко богословље.

5. Званично и саборно озакоњује свејерес Екуменизма.

6. Коначно је постигнут циљ давања црквености кривовјерјима; уствари, десило се да су Папизам,као и друге јереси примљене као Цркве а не као кривовјерја.

7. Срозава хришћанство на ниво социјалности (“социјално јеванђеље“).

8. Не изражава светодуховско искуство црквеног тијела.

9. Не слиједи светоотачко Предање Цркве, и на почетку (сабора) није било признање свих предходних сабора, као и главно, није било признање 8 и 9 као Васељенских Сабора.

10. Нарушава одлуке Васељенских Сабора.

11. Признаје протестантски тзв. Свјетски Савез Цркава.

12. Показана је равнодушност и пренебрегнута је улога монаштва, а посебност Светогораца насупрот Папизма и Екуменизма.

Сагласно са крајњим текстом, „Односи Православне Цркве према осталом хришћанском свијету“ тзв. „Светог и Великог Сабора“ у одјељку бр. 6 напомиње се да: „Православна Црква признаје историјско име, не налазећих се с њом у општењу и других инославних хришћанских Цркава и конфесија“.

Тако признајући да је Папизам Црква, Сабор у исто вријеме и признаје одлуке богословских дијалога са папистима, које сада добијају и саборну важност. Међутим, у њима, као што вам је познато, бива признавање: црквеног карактера, апостолске вјере, аутентичних (Светих) тајни и апостолског пријемстава у Папској Јереси (в. текстове Минхен 1982., Бари 1987., Нови Валам 1988., Баламанд 1993.). Дакле, само из ове одлуке, се показује да је овај сабор застранио по питању Православне вјере и исповједања.

Послије овог писма услиједиће непосредна аналитичка студија на потврду изреченог.

Поштовани Оци, док сте се у почетку са вашим текстом разликовали према Васељенској Патријаршији, у односу на нека мјеста у пред саборским текстовима, послије овог, вашим учествовањем, путем Игумана Св. м. Ставроникита, на тзв. Светом и Великом Сабору, суштински сте примили коначне његове одлуке, као што су оне изражене путем крајњих текстова.

У ствари, до овог тренутка званично признајете „православност“ Сабора, неопозивост одлука и, сљедствено томе, званично саборско утврђење свејереси Екуменизма.

Дакле, молимо и очекујемо, као што то сматрамо као вашу насушну духовну дужност, да сазовете непосредно (одмах) Ванредни Двоструки Сабор и да осудите, на основу горе изложених неслагања, поменути сабор као кривовјеран, антиканонски и разбојнички.

На крају вам изјављујемо, као Светогорски Оци, да ћемо благодаћу Господа и Бога нашег Исуса Христа, помоћу Пресвете Богородице, и свију Преподобних Светогорских Отаца, Преподобномученика и Исповједника, „слиједећи Светим Оцима“, послије свега овог, ако, небило тога, ви не осудите лажни сабор и не прекинете помињање Патријараха (на свештеним службама), бити обавезни, на основу Свештених Правила Цркве и вишевјековног предања нашег Свештеног Мјеста, да ми учинимо ово непосредно задужење које је само по себи разумљиво. Сагласно са XV Правилом I и II Сабора -Васељенске важности, дужни смо да престанемо помињање Патријарха, као што су то прије нас учинили Преподобни Светогорски Оци при кривовјерном патријарху Јовану Векосу, који су на крају и страдали и које славимо; јер као што нам наглашава XV Правило који прекидају помињање „они нијесу осудили епископе него псеудоепископе и псеудоучитеље“. 

Сви Свети Оци наше Цркве уче исто. „Сви Учитељи Цркве, сви Сабори,
божанска Писма савјетују нас да бјежимо од другачије мислећих (јеретика) и да избјегавамо општење са њима“.(Св. Марко Ефески, П.Г. 160, 105Ц).

Исто тако по XXXIII правилу Лаодикијског Сабора, „С јеретицима или расколницима не смије се заједно молити“, и „(који )опћи са онима, који су одлучени, нека буде одлучен и он…,“( II правило V помјесног Антиохијског сабора, којег су користили Светогорски Оци у писму упућено Константинопољском Сабору 1275). Овдје смо изнијели само малобројне извадке из богатог учења Светих Отаца Цркве.

Осим тога, Васељенски патријарх је одговоран и као главни надахнитељ и покретач ових Саборских одлука, и он се иначе за нас Светогорске Оце и све Православне Хришћане: клирике и мирјане, поставља дјелом и ријечју ЈЕРЕСОНАЧЕЛНИКОМ (водећи КРИВОВЈЕРАЦ), све до данас, као Арије, Несторије, Векос и др., као што су то доказали многи епископи и богослови, и не само путем Свејереси Екуменизма али и кроз Сверелигију коју проповједа заједничким мољенима. Проповједа друге догмате, неправославне и противотачке; због тога по заповјести Господњој вјерници „за туђином (кривовјерцем) неће поћи, него ће побјећи од њега, јер не познају глас туђинаца“ (Јн. 10,1-5).

Дужни смо да вас извјестимо да ће на дану (Страшног) суда бити без одговора сви они који ће се покорити и примити одлуке овог Јеретичког лажног сабора, и који ће наставити у знању да помињу Патријарха; сви ови нека знају да ће раздјелити светогорску монашку заједницу.

Ожалошћени смо много за овај антиправославни пут, као што смо вам били нагласили у нашем Отвореном Писму- Светогорских Отаца (13. 6. 2016.). Чекаћемо у оквиру оправданог временског раздобља, да свака Св. Обитељ, Св. Скит као и сваки Светогорски Монах, јасно и свјесно заузме став по питању теме.

Свети Оци, Православној Цркви и Православним Хришћанима је објављено гоњење. Већ сада, лажни критски сабор, све нас који му се противимо, православне Хришћане, Архијереје, Јереје, монахе и мирјане карактерише као „јеретике“, „зилоте“, и иронично као „супер православце“. Да ли ћемо дозволити да ово лажно обавјештавање и изопачење уђе у народну свјест?

Са много смирења, страха Божијега и љубави за нашу Цркву, молимо вас, да сви заједно допринесемо да се коначно сазове стварни Православни Свети и Велики Васељенски Сабор, који ће да одбаци поменути лажни сабор.

Поштована Свештена Општино и Свети Игумани, сто година крајњег снисхођења и трпљења, насупрот латиномислећих екумениста и унијатољубивих Патријараха и Епископа, изазвали су велико кварење вјере и његовање кривовјерних одступања (од вјере). Штета и изопачење које је изазвало ово лажно „снисхођење“, у Православним убјеђењима клира и народа, огромних су размјера. Поново вас молимо: Борите се да сачувате Свештено Завјештање Православне Цркве и Вјере.

Амин.

Очекујући вашу досљедност у односу на Светогорско Предање,
Са доличним и посебним поштовањем,

Старац Гаврило, Св.К. Светог Христодула, Св. М. Кутлумуш.
Старац Сава Лавриота, Св. Велики манастир Лавра.
Старац Иларион, Св. Катизма Св. Максима исповједника.
Инок (монах) Доситеј, Св. Катизма Св. Максима исповједника.
Старац Харитон Свештеноинок (Јеромонах), Св. К. Вазнесења, Св. М. Ватопед.
Старац Кирило, Св. Ис. Благовјести Богородице, Катунакија, Св. Велики манастир Лавра.
Старац Херувим, Св. К. Арханђела-Кукузељи, Св. Велики манастир Лавра.
Старац Јован, Св. К. Ваведење Богородице, Вигла, Св. Велики манастир Лавра.
Старац Георгије, Св. К. Св. Варлама и Јоасафа, Св. Велики манастир Лавра.
Старац Власије, Колиба на Вигли, Св. Велики манастир Лавра.
Свештеноинок Пајсије, Св. скит Претечин, Св. Велики манастир Лавра.
Свештеноинок Дамаскин Попа, Св. скит Претечин, Св. Велики манастир Лавра.
Свештеноинок Дамаскин Раус, Св. скит Претечин, Св. Велики манастир Лавра.
Свештеноинок Јоил, Св. скит Претечин, Св. Велики манастир Лавра.
Свештеноинок Сава, Св. скит Претечин, Св. Велики манастир Лавра.
Свештенођакон Матеј, Св. скит Претечин, Св. Велики манастир Лавра.
Инок Јефрем, Св. скит Претечин, Св. Велики манастир Лавра.
Инок Никодим, Св. скит Претечин, Св. Велики манастир Лавра.
Инок Герасим, Св. скит Претечин, Св. Велики манастир Лавра.
Инок Тарасије, Св. скит Претечин, Св. Велики манастир Лавра.
Инок Марко, Св. скит Претечин, Св. Велики манастир Лавра.
Инок Арсеније, Св. скит Претечин, Св. Велики манастир Лавра.
Инок Рафаил, Св. скит Претечин, Св. Велики манастир Лавра.
Инок Јован, Св. скит Претечин, Св. Велики манастир Лавра.
Инок Серафим, Св. скит Претечин, Св. Велики манастир Лавра.
Старац Павле, Св. К.Успења Св. Ане, Св. скит Кавсокаливија, Св. Велики манастир Лавра.
Старац Нектарије, Св. К.Св. Димитрија, Св. скит Кавсокаливија, Св. Велики манастир Лавра.
Старац Симеон, Св. К.Симеона Новог Богослова, Св. скит Кавсокаливија, Св. Велики манастир Лавра.
Инок Исаија, Св. К.Симеона Новог Богослова, Св. скит Кавсокаливија, Св. Велики манастир Лавра.
Инок Јевстатије, Св. К. Св. Јевстатија, Св. скит Кавсокаливија, Св. Велики манастир Лавра.
Старац Поликарп Свештеноинок, Св. К.Св. Атанасија, Св. скит Кавсокаливија, Св. Велики манастир Лавра.
Свештеноинок Јоаким, Св. К.Св. Атанасија, Св. скит Кавсокаливија, Св. Велики манастир Лавра.
Инок Христодул, Св. К.Св. Атанасија, Св. скит Кавсокаливија, Св. Велики манастир Лавра.
Старац Пантелејмон, Св. К. Св. Антонија, Керасја, Св. Велики манастир Лавра.
Старац Максим Свештеноинок, Св. К. Св. Антонија, Керасиа, Св. Велики манастир Лавра.
Свештеноинок Роман, Св. К. Св. Антонија, Керасиа, Св. Велики манастир Лавра.
Старац Атанасије, Вулефтирија, Св. Скит Св. Ане, Св. Велики манастир Лавра.
Старац Томаш, Св. К. Св. Апостола Томаша, Св. Скит мале Св. Ане, Св. Велики манастир Лавра.
Инок Теолог, Св. К. Св. Апостола Томаша, Св. Скит мале Св. Ане, Св. Велики манастир Лавра.
Инок Фотије, Св. К. Св. Апостола Томаша, Св. Скит мала Св. Ане, Св. Велики манастир Лавра.
Старац Филип Свештеноинок, Св. К. Св. Атанасија, Св. Скит мале Св. Ане, Св. Велики манастир Лавра.
Старац Пантелејмон Свештеноинок, Св. Ис. Св, Јована Богослова, Катунакија, Св. Велики манастир Лавра.
Старац Герасим, Св. Ис. Св. Герасима, Катунакија, Св. Велики манастир Лавра.
Старац Атанасије (Рус), Св. Ис. Св. Саве (србског), Каруља, Св. Велики манастир Лавра.
Старац Симеон (Србин) Каруља, Св. Велики манастир Лавра.
Старац Илија, Св. Ск. Св .Василија, Св. Велики манастир Лавра.
Свештеноинок Иринеј, Капсала
Инок Пајсије, Кареја.
Свештенођакон Козма, Св. К. Св. Атанасија, Св. Ск. Кутлумушки.
Старац Никодим, Св. К. Св. Нектарија, Капсала, Св. обитељ Ставроникита.
Старац Мелетије, Св. К. Рождество Богородице, Капсала, Св. обитељ Пантократор.
Свештеноинок Макарије, Св. К. Рождество Богородице, Капсала, Св. обитељ Пантократор.
Инок Макарије, Св. обитељ Хиландар.
Старац Кипријан Свештеноинок, Св. К. Св. Георгија, Св. обитељ Филотеј.
Старац Спиридон, Св. К. Св. Николаја, Св. обитељ Кутлумуш
Старац Пајсије, Св. К. Св. Харалампија, Св. обитељ Ватопед
Старац Пахомије Свештеноинок, Св. К. Свих Светих, Капсала, Св. обитељ Пантократор.
Старац Хризостом Свештеноинок, Св. К. Св. Спиридона, Св. обитељ Кутлумуш
превод и. М. Хиландарац

Чланак СВЕТОГОРСКИ ОЦИ: Тзв. Свети и Велики Сабор је неправославан, разбојнички и јеретички се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, AFP 2016/ SERGEI GAPON

Мотоциклисти руског клуба „Ноћни вукови“ су за током ходочашћа на Свету Гору пронашли у Србији црквену реликвију – икону Омских кадета из 19. века. Сада се преговора да икона до 6. августа буде достављена у Омск, када ће овај руски град обележити 300. годишњицу постојања.

До овог открића се дошло након што су дипломци кадетског корпуса у архивским документима пронашли податак да се реликвија налази у Белој Цркви. Након тога су се локалне власти обратиле руским бајкерима са молбом да на свом мајском путовању ка Светој Гори сврате у Србију и провере информацију.

Претпоставка дипломаца била је потврђена. Сада су у току преговори да икона буде враћена у Омск, макар привремено.

„Желели бисмо да се то догоди до 6. августа, када ћемо обележити 300. годишњицу Омска“, рекао је Олег Денисенко, посланик Државне думе из Омске области и заменик председника Државне думе за безбедност и борбу против корупције.

Денисенко је раније саопштио да је са својим сарадницима покренуо иницијативу да се уочи 300. годишњице Омска пронађу реликвије Омског кадетског корпуса, изнете из Русије током Октобарске револуције.

Потрага је дала резултата — првобитно им је у Сарајеву потврђено да је неколико реликвија сачувано, а онда их је траг даље одвео у Србију.

„У периоду после револуције Омски кадетски корпус се често селио — из Омска на Руско острво (које се налази на крајњем истоку Русије), па у Шангај, па у (тадашњу) Југославију, тачније у Сарајево, да би свој пут завршио у Србији. Где год да су ишли кадете су „пратиле“ те реликвије, које ми сада тражимо“, рекао је Денисенко.

Према његовим речима, пронађена је стара икона корпусног храма Омске војне козачке школе (познате као Омски кадетски корпус) — икона Светог Николе.

„Икона је настала почетком 19. века (1805.године), и као и друге светиње прошла је дуг историјски и географски пут“, додао је он.

Чланак ОД ОМСКА, ПРЕКО ШАНГАЈА, ДО СРБИЈЕ: „Ноћни вукови“ пронашли у Србији икону Омских кадета се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Принцип

Света Гора Атонска, као најснажнији монашки стуб Православне Цркве кроз вјекове, изнијела је преко писмених одлука њених древних манастира и Светог Кинота Свете Горе, низ суштинских поправки на предсаборске текстове за Сабор који се спрема на Криту.

Ево само неких најважнијих светогорских предсаборских осјећања, ставова и суштинских критика на предсаборске текстове, као и предлога Свете Горе оним православним епископима који ће се сабрати на Сабор на Криту.

Сабор на Криту Светогорци очекују са трепетном пажњом. На Светој Гори се моле и надају да ће учесници Сабора на Криту остати у оквирима православне традиције који су оивичени на ранијим Васељенским Саборима и црквеним Предањем. (Сви Свети Манастири Светога Кинота Свете Горе).
Како се види из разматрања већ утврђених докумената, формулације важних еклисиолошких питања су неодрживе и двосмислене, а такође допуштају њихово тумачење које је противно православној догми. (Свети Манастир Каракал)
На разматреање Сабору на Криту предлаже се и документ о томе да одлуке овог Сабора (по аутоматизму) буду обавезне за сву Пуноћу Цркве – што тиранише православну свијест. (Свети Манастир Каракал)

Идеолози и састављачи докумената Сабора припремају правно узакоњење хришћанског синкретизма-екуменизма. (Свети Манастир Ксиропотам)
Главни проблем предложених решења Сабора је документ под називом „Однос Православне Цркве са осталим хришћанским свијетом“ а због нејасне употребе термина „Црква“. У вези са тим неопходно је унијети измјене у текст, да се код оних људи који пребивају ван Цркве не би стекао утисак да није потребно тражити путеве враћања у загрљај Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве – Цркве Православне. (Свети Манастир Григоријат).
Текст предсаборског документа „Тајна Брака и препреке ка њој“ садржи одредбе које легализује богословски неправилно „крштењско богословље“. (Свети Манастир Григоријат).

По питању мјешовитих бракова са инославнима не треба да се прихвате предложене новотарије (у предсаборским документима), већ треба стриктно следовати канонима Православне Цркве. (Свети Манастир Григоријат).

Текст предложеног предсаборског документа „Мисија Православне Цркве у савременом свијету“ треба измјенити како би се јасно поставила разлика између позиције Православне Цркве и инославних „цркава“. (Свети Манастир Григоријат).

У предсаборском документу „Однос Православне Цркве са осталим хришћанским свијетом“ треба избјећи било какве форме признања црквености за инославне. (Свети манастир Филотеј).

Предстојећи Критски Сабор ће више личити на савјетовање Поглавара помјесних Цркава него на свеправославни Сабор јер се право гласа даје само Поглаварима помјесних Цркава и непредањски се ограничава број епископа сваке Аутокефалне Цркве. Све ово невољно доприноси продору неправославног богословља примата, које се јавља продужетком неправославног богословља личности. (Свети Манастир Кутлумуш).
Недоследно је за нас, тј. Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, да кроз предложене одлуке Сабора на Криту признајемо постојање других хришћанских цркава. (Свети Манастир Кутлумуш).

Није добро што су у предсаборским документима игнорисани Сабори светога Фотија и светог Григорија Паламе. Црквена пуноћа очекује да предстојећи Сабор не игнорише решења православних Сабора из деветог и четрнаестог вијека, који су спроведени при учешћу светог Фотија и светог Григорија Паламе. Уколико то не буде урађено, тиме ће се продемонстрирати да Православна Црква не прихвата православно богословље послије Седмог Васељенског Сабора. (Свети Манастир Кутлумуш).

Потпуно је неразумљива сврсисходност присуства инославних посматрача на Свеправославном Сабору. (Свети Манастир Кутлумуш).
Не слажемо се што на Критском Сабору уопште неће бити допуштена могућност уношења измјена у документе који су прихваћени на предсаборским савјетовањима. (Свети Манастир Зограф).

Једностраност текста „Однос Православне Цркве са осталим хришћанским свијетом“ ствара утисак унапријед смишљене намјере оних који су писали текст, како би се успокојиле такозване „цркве и конфесије“, то јест они који се налазе изван Једне и јединствене Цркве. (Манастир Зограф).
Природно, таква једностраност, рађа нејасне формуле и терминолошку збрку, и радикално се разилази са правцем по коме је Црква Православна ишла 2000 година, која је на својим званичним скуповима јасно правила границу између истине и заблуда, и која је чувала своју паству од опасности разноразних јеретичких учења. (Свети Манастир Зограф).

Прекомјерни кораци на сусрет са инославнима повећавају број православно вјерујућих који прелазе у разне зилотске групе и организације. Парадоксално је, али не предузимају се озбиљни покушаји ступити у дијалог са онима који су тако блиски Цркви (зилотима), док се у исто вријеме све силе управљају на зближавање са онима који су далеко од Цркве (јеретицима). (Свети Манастир Зограф).

Термин – Црква – треба бити допуштен за коришћење једино у односу на Православну Цркву. Инославне треба дефинисати само као хришћанске доктрине и исповиједања. (Сви Свети Манастири Светога Кинота Свете Горе).

Значење јединства Цркве потребује разјашњење у тексту за Сабор на Криту. У тексту Сабора треба се јасно истаћи да се у јединству Цркве налазе само чланови Православне Цркве, Тијела Христова. Само ка њима се могу односити ријечи Христове: „да буду једно, као и ми“. (Сви Свети Манастири Светога Кинота Свете Горе).
У параграфу 5 предсаборског документа „Однос Православне Цркве са осталим хришћанским свијетом“ треба измијенити поједине изразе. Тако умјесто израза „трагање за изгубљеним јединством хришћана“ треба ставити израз „повратак истини, од Цркве удаљивших се хришћана“. (Сви Свети Манастири Светога Кинота Свете Горе).
Свети Кинот се не једанпут и у разним случајевима званично изјашњавао против богословских саглашавања са инославнима и протествовао је против заједничких молитава и литургијских радњи са инославнима. (међусобно цјеливање православних и јеретика на Литургији и слично). (Сви Свети Манастири Светога Кинота Свете Горе).
Критеријум истинитости вјере јавља се сазнање Пуноће Цркве које може бити изражено појединим људима (примјер св. Максима Исповједника, светог Марка Ефеског и других), а не само Саборима епископа. (Сви Свети Манастири Светога Кинота Свете Горе).

Атонски монаси су изразили увјереност у неопходност напомињања у Критским документима о православним Саборима светог Фотија Великог (879. године) и светог Григорија Паламе (1341. и 1351. г.), због тога што су они јасно показали догматске и еклисиолошке разлике православних са инославнима. Ови православни Сабори су осудили нехришћанска западна учења о Филиокви, тварној благодати и папском примату. (Сви Свети Манастири Светога Кинота Свете Горе).

Светогорци су предложили да се у текст документа „Мисија Православне Цркве у савременом свијету“, укључе и детаљна спомињања о православној антропологији и космологији, са ослонцем на учење св. Григорија Паламе. (Сви Свети Манастири Светога Кинота Свете Горе).

У закључном дјелу посланице атонских монаха указује се на неопходност исправљања текстова предсаборских докумената, како би они изражавали мишљење читаве Пуноће Цркве и не би постали поводом за расколе и подјеле, већ да би сва Пуноћа Цркве, једним устима и једним срцем, прославила Пресветог Тројичног Бога као наду на спасење читавог свијета. (Сви Свети Манастири Светога Кинота Свете Горе).

Са руског језика превела редкција Принцип-а

Чланак СВЕТА ГОРА: Ово је Света Гора Атонска у 25. тачака предложила епископима на Криту се појављује прво на ИСКРА.

Фото: pravoslavie.ru

Свети Кинот Свете Горе Атон је упутио посланицу на више страна, посвећену предстојећем Свеправославном Сабору.

Текст писма је усаглашен на многобројним саветовањима и потписали су га представници свих атонских манастира. Посланица је упућена Константинопољском патријарху Вартоломеју, а у складу с одлуком Светог Кинота, копије писма су упућене свим Помесним Црквама. AgionOros.ru је упознао читаоце са главним одредбама документа.

– У посланици се истиче да се термин «Црква» може користити искључиво за Православну Цркву: «Нека Свети и Велики Сабор… избегне термин ‘Црква’ кад су у питању инославни, користећи у ту сврху ‘хришћанске доктрине и исповести’. По мишљењу Светог Кинота «значај јединства Цркве треба разјаснити… У јединству са Црквом се налазе само верна деца Православне Цркве, Христовог тела… Само се на њих могу односити речи «да будут једино, јакоже [и] ми».

Због тога се предлаже да се израз у параграфу 5 документа «Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света»: «трагање за изгубљеним јединством хришћана» замени са «повратак истини хришћана који су се од ње [Цркве] удаљили».

– Светогорци изражавају своје неслагање с тим како се одвијају дијалози између Православне Цркве и инославних: «Свети Кинот се више пута и у различитим околностима званично изјашњавао против богословских споразума с инославнима, протестовао је против заједничких молитава и литургијских радњи (целив итд.)». Атонски монаси изражавају неслагање са учествовањем Православних Цркава у Светском савету цркава.

– Светогорци сматрају да критеријум истинитости вере представља «свест о пуноћи Цркве», коју могу изражавати и појединци, а не само Сабори.

– Атонски монаси инсистирају на томе да треба поменути саборе Фотија Великог (879. г.) и Григорија Паламе (1341. и 1351. г.), јер су јасно показали «догматске и еклесиолошке несугласице с инославнима (Филиокве, тварна благодат, папски примат).

– Светогорци предлажу да се у текст документа «Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света» укључи детаљно помињање православне антропологије и космологије (ослањајући се на учење светитеља Григорија Паламе).

– У завршном делу посланице атонских монаха указује се не потребу «за исправљањем текстова предсаборних документа» како би изражавали мишљење све Пуноће Цркве и како не би представљали повод за раскол и поделе.

Текст на грчком в. овде.

Чланак МОНАСИ СВЕТЕ ГОРЕ ЈЕДИНСТВЕНО О СВЕПРАВОСЛАВНОМ САБОРУ: У јединству са Црквом су само верна деца Православне цркве се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг

На састанку са члановима Светог кинота (врховног органа самоуправе Aтоса) председник Русиjе Владимир Путин сео jе у столицу на коjоj jе некада било дозвољено да седе само византиjски цареви, пренела jе „Kомсомолскаjа правда“.

Руски лидер jе другог дана посете Грчкоj стигао у Aтоску монашку републику.

Његов долазак jе уприличен поводом хиљадугодишњице присуства руских монаха тамо.

Према речима Владимира Путина, Света Гора Aтонска jе извор моралних начела друштва, преноси Спутњик.

Ходочасничка посета председника Русиjе Светоj Гори изазвала jе интересовање како монаха Свете Горе, тако и житеља градова повезаних с Aтосом и ходочасника.

Путин jе у петак у Aтини разговарао са грчким премиjером Aлексисом Ципрасом, а две земље су потписале и низ споразума у области енергетике, трговине, пољопривреде и туризма.

Чланак СВЕТА ГОРА: Путин у столици византиjских царева се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, REUTERS/ ALEXANDROS AVRAMIDIS

Руски председник Владимир Путин, који борави у дводневној посети Грчкој, допутовао је на Свету Гору поводом прославе хиљадугодишњег руског присуства на Атосу.

Прослави, поред Путина, присуствује и руски патријарх Кирил. Он је претходно изјавио да тај догађај треба да прође тако да не само Русија и Грчка, већ и цео свет осети значај духовне традиције православља.

На почетку посете Путин је стигао у Кареју — престоницу и административни центар Свете Горе, где се налази Храм Протата.

Тамо га је дочекао грчки председник Прокопис Павлопулос, као и чланови Светог Синода.

Потом је у Храму Успења Пресвете Богородице одржана кратка молитва, након које је Путин захвалио васељенском патријарху за то што грчка црква ради како би унапредила однос са Руском православном црквом.

„Овде сам по други пут и осећам посебну топлоту и доброту која није упућена само мени, односно председнику Русије, већ целом руском народу“, рекао је он.

Према његовим речима, на Светој Гори се догађају веома важне ствари за целокупни православни свет, а ово место је извор благостања.

Путин је затим разговарао са члановима Светог Синода.

После тога ће Путин отићи у манастир Светог Пантелејмона, где ће га дочекати патријарх московски и целе Русије Кирил. Након разговора руског председника са поглаваром РПЦ, очекује се њихово кратко обраћање.

Чланак ПУТИН: Света Гора је извор моралних вредности се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Сптуњик

Руски председник Владимир Путин стигао jе данас на Свету Гору где ће са руским патриjархом Kирилом обележити 1.000 година присуства руских монаха на Aтосу.

Руски председник ће наjпре посетити Kареjу – престоницу и административни центар Свете Горе, где се налази Храм Протата.

Tамо ће га дочекати грчки председник Прокопис Павлопулос, као и чланови Светог Синода, преноси Спутњик.

Прво ће у Храму Успења Пресвете Богородице бити одржана кратка молитва, затим ће Путин разговарати са члановима Светог Синода, након чега се очекуjе његово кратко обраћање jавности.

После тога ће Путин отићи у манастир Светог Пантелеjмона, где ће га дочекати патриjарх московски и целе Русиjе Kирил.

Након разговора руског председника са поглаваром РПЦ, очекуjе се њихово кратко обраћање.

Чланак МОЛИТВА У ХРАМУ УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ: Путин стигао на Свету гору се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик

Руски председник Владимир Путин стигао jе данас у Aтину где ће имати разговоре са грчким државним врхом, а сутра ће посетити Свету Гору где ће са руским патриjархом Kирилом обележити 1.000 година присуства руских монаха на Aтосу.

TAС С преноси да jе Путинов помоцник Jуриj Ушаков казао новинарима да ће се Путин у грчкоj престоници прво састати са председником Прокописом Павлопоулосом, а потом и са премиjером Aлексисом Ципрасом.

Након разговора две стране ће потписати више заjедничких докумената, уjључуjући међувладину декларациjу о партнерству.

Чланак 1.000 ГОДИНА РУСКИХ МОНАХА НА АТОСУ: Путин стигао у Aтину, сутра на Светоj Гори се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик, AP Photo/ Nikolas Giakoumidis

Посета руског председника Владимира Путина Светој Гори једна је од главних тема руских, грчких и светских медија. У жижи интересовања су посебно безбедносне мере које се преузимају уочи Путинове посете Грчкој.

Посета је планиранa данас и сутра, поводом хиљадугодишњице руског монаштва на Светој Гори Атонској, а њој ће, поред Путина, присуствовати и руски патријарх Кирил.

Путин ће се током свог дводневног боравка у Грчкој састати и са грчким председником Прокописом Павлопулосом и премијером Алексисом Ципрасом и обавити низ билатералних састанака.

Грчки медији пишу да се уочи Путинове посете руски манастир Светог Панталејмона на Светој Гори „претворио у утврђење“. Око 70 људи личног обезбеђења руског председника стигло је у манастир две недеље пре посете.

Сарадници службе безбедности поставили су уређаје — „секаче“, који су у стању да прекину везу и сигнале на великој удаљености.

Манастир је већ данима затворен и прима само одабране госте. Према истим изворима, чланови руског бајкерског клуба „Ноћни вукови“ су већ стигли на Атос (без мотора) и ту ће остати до Путиновог доласка.

Медији подсећају да руског председника повезују пријатељске везе са лидером „Ноћних вукова“ Александром Залдостановим, познатим и као Хирург.

Путин ће слетети на аеродром у Солуну, где се већ налазе руски безбедњаци, који су предузели све неопходне безбедносне мере. Очекује се и долазак специјалног авиона који ће доставити различите врсте опреме, укључујући и електронске, која ће се користити како би се осигурала безбедност руског лидера.

Путин ће током посете Грчкој променити чак три лимузине, летеће и хеликоптером, а од Уранополиса до Свете Горе „пребациће“ се десетометарском суперсавременом јахтом, тврде грчки медији.

Драконске безбедносне мере ће бити предузете на Атосу и око њега — свим другим пловилима ће бити забрањен прилаз.

Грчки лист „Елефтерос типос“ пише да ће се Путин возити у блиндираним аутомобилима, а да ће лидера окруживати „електронско поље безбедности“ које, како се наводи, обухвата електронску опрему, а такође и оружје које може да погоди сваки дрон или хеликоптер који представљају претњу.

Путин у Грчку путује на позив свог колеге грчког председника Прокописа Павлопулоса.

Како тврде грчки медији, руског лидера ће у Атини пратити најмање 100 руских привредника из различитих области, као што су енергетика, туризам, индустрија и некретнине.

Очекује се да ће лидери двеју земаља разговарати о билатералним трговинско-економским односима и сарадњи у области инвестиција, укључујући и реализацију заједничких пројеката у сфери енергетике и транспорта.

То ће бити прва Путинова посета некој од земаља Европске уније у последњих пола године.

Последњи пут руски председник је посетио земљу-чланицу ЕУ у новембру прошле године, када је учествовао на конференцији Уједињених нација о клими у Паризу.

Чланак СВЕТА ГОРА: Путина чекају хеликоптери, електронске мере заштите, „Ноћни вукови“… се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Спутњик

Руски председник Владимир Путин посетиће 27. и 28. маја Грчку, где ће разговарати с председником Прокописом Павлопулосом и премијером Алексисом Ципрасом. Путин ће посетити и Свету Гору поводом хиљадугодишњег руског присуства на Атосу, а аналитичари оцењују да је то још један доказ да се први човек Русије ослања на хришћанску традицију.

Очекује се да лидери разговарају о билетералним трговинско-економским односима и сарадњи у области инвестиција, укључујући и реализацију заједничких пројеката у сфери енергетике и транспорта. Ово ће бити прва посета руског председника некој од земаља Европске уније у последњих пола године, а друга Путинова посета Светој Гори.

Прослави ће, поред Путина, присуствовати и руски патријарх Кирил. Он је изјавио да тај догађај треба да прође тако да не само Русија и Грчка, већ и цео свет осете значај духовне традиције православља. Аналитичари оцењују да та чињеница носи и политичку поруку, како на међународном плану, тако и у односима руске цркве и државе. Не треба заборавити да је православна Грчка традиционални симпатизер Русије, каже за Спутњик професор Катедре филозофије религије на Санктпетербуршком државном универзитету Сергеј Фирсов.

„Путин на овај начин исказује поштовање према традицији ходочашћа на Свету Гору, а то би могло да буде у вези и са његовим личним осећањима. Као православац жели да посети место које се сматра једним од центара православног света. Али његова посета се може тумачити и из политичког угла, Русија је током 19. века много тога урадила како би се Грчка изборила за независност. Наравно да Грци то нису заборавили“, каже Фирсов.

Очекује се да ће руски председник посетити највеће светиње Свете Горе, а пре свега Манастир Светог Пантелејмона, који се вековима сматра непроцењивом духовном ризницом руског народа, његовим националним поносом, духовним и културним упориштем.

Заменик председника одсека Московске патријаршије за сарадњу Цркве са друштвом и медијима Вахтанг Кипшидзе за Спутњик каже да је посета првог човека Русије Светој Гори пре свега доказ да је Путин лидер који се ослања на хришћанску традицију, што у већини европских земаља није случај. Остали европски лидери прате другачији тренд, каже Кипшидзе.

„Европски лидери не посећују често светиње које су дале велики допринос развоју хришћанске Европе и њене духовне културе. Они можда превише инсистирају да су њихове земље световне. Нажалост, појавио се тренд који као да не дозвољава европским политичарима да изражавају сопствена религиозна осећања и да себе дефинишу као вернике. Зато Путинову посету Светој Гори тумачим као његову спремност да буде политички лидер који се ослања на хришћанску традицију, и то не само руску, него свеевропску, јер Света Гора има велики значај за све хришћане“, каже Кипшидзе.

Очекује се да ће Путину бити уручена и јединствена икона — Панагија Патриотиса, Мајка Божија Патриоткиња, или Јединство, коју су специјално за руског председника насликали светогорски монаси по благослову патријарха Кирила као захвалност за допринос очувању православне традиције и развоју Европе.

Иначе, први руски монаси појавили су се на Атосу још у време светог равноапостолног великог кнеза Владимира, а на Светој Гори замонашио се и родоначелник руског монаштва преподобни Антониј Печерски. Заменик председника одсека Московске патријаршије за сарадњу Цркве са друштвом и медијима Вахтанг Кипшидзе за Спутњик каже да је Путинова посета изузетно важна и због обнове руског монаштва на Светој Гори, које је пролазило кроз многе изазове.

„Пре Октобарске револуције манастир Светог Пантелејмона био је највећи по поседу и братству. Затим је ’гвоздена завеса‘ затворила руским ходочасницима пут ка светињама које су се налазиле ван Совјетског Савеза. Али сада све више људи показује интересовање за Свету Гору и православну традицију. Ова посета ће бити још један корак ка обнављању улоге руског монаштва на Атосу“, убеђен је Вахтанг Кипшидзе.

Како сазнајемо, Путин ће се састати са представницима свих 20 светогорских манастира. Бројни ходочасници из свих делова Грчке, али и Турске, већ су се окупили у Ураноплису, малом рибарском месту из кога се бродом одлази на Атос. Све је спремно за дочек уваженог госта.

„Једва чекамо Путинов долазак. Јако смо узбуђени. Било би лепо кад би он био наш председник. Заиста га много поштујемо, завидимо Русији на њему“, рекао је новинарима Стелиос, власник радње која продаје иконе и књиге о Светој Гори.

Чланак ГРЧКА И СВЕТА ГОРА ДОЧЕКУЈУ ПУТИНА: Руски председник исказује поштовање према традицији ходочашћа на Свету Гору се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Танјуг, Н. Јовановић

Руски председник Владимир Путин посетиће краjем ове недеље Грчку и боравити на Светоj гори, што ће му бити прва посета некоj држави EУ за скоро годину дана.

AфП наводи да Путин у дводневну посету долази у петак, а планирани су састанци са премиjером Aлексисом Ципрасом и председником Грчке Прокописом Павлопоулосом, на коjима ће се, према саопштењу из Kремља, разговарати о привредним везама две земље и енергетским проjектима.

Председник Русиjе присуствоваће и прослави 1.000 година руског присуства у манастирском комплексу на Светоj гори. На прослави ће, поред Путина, бити и руски патриjарх Kирил.

Чланак МОСКВА: Путин стиже на Свету гору се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

Руски председник Владимир Путин ће посетити Свету Гору 28. маја ове године, а поводом прославе 1000 година руског монаштва на Светој Гори.

Наравно, тамо ће бити присутан и руски патријарх Кирил и то ће бити, како пишу руски медији, један величанствен сусрет руског председника и руског патријарха, односно, њихова јединствена заједничка посета Светој Гори.

Њихова посета Светој Гори се назива „историјском“.

Подсећамо, на претходним председничким изборима у Русији, врховно управљачко тело Свете Горе заједно са свим игуманима светогорских манастира послало је званично писмо подршке Владимиру Путину позвавши грађане Руске Федерације да гласају за Путина.

Чланак ПРАВОСЛАВАЦ ПРЕ СВЕГА: Путин 28. маја иде на Свету Гору! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: pravoslavie.ru

Руска Православна Црква се нада да Грчка неће подлећи притиску који врши низ европских парламентараца и чиновника и да ће сачувати духовну традицију и историјски статус Атона као вишенационалног центра целог православног света, – преноси дописник портала «Руски Атон».

Ово је 5. фебруара на конференцији за новинаре у МИА «Росија севодња» изјавио представник Одељења за спољашње црквене односе Московског патријархата (ОСЦО) протојереј Игор Јакимчук.

Одговарајући на питање како се треба односити према изјавама које се могу чути у Европском парламенту о томе да савремени статус Атона не одговара законима Европске уније и да га треба изменити, свештеник је истакао да је «приликом уласка Грчке у Европску унију постојао специјални договор о питању статуса Атона».

«Ово питање представља унутрашњу ствар Грчке републике и Европска унија нема права да се правно меша, премда, безусловно, свих ових година видимо притисак који се врши на Грчку како би статус Свете Горе био промењен,» – изјавио је руководилац секретеријата за међуправославне односе ОСЦО РПЦ.

Он је изразио наду да «притисак неће уродити плодом, јер је Света Гора до данашњег дана сачувала своју јединствену духовну традицију управо због тога то је била одвојена од живота осталог света».

«И не бисмо желели да изгубимо ову традицију,» – додао је свештеник на брифингу који је уприличен поводом 1000. годишњице присуства руског монаштва на Светој Гори Атон, која се обележава 2016. године.

Са руског Марина Тодић

Чланак БРИСЕЛ УДАРА НА СВЕТУ ГОРУ: Представници РПЦ сматрају да Европска унија нема права да мења статус Свете Горе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Богородица је покровитељка Свете Горе Атонске, која је њена „градина“, врт, још од апостолских времена – рећи ће сваки житељ православне монашке републике на најисточнијем „прсту“ полуострва Халкидики. Српски Хиландар је јединствен међу светогорским манастирима јер је Мајка Божија у њему и настојатељица, старешина, још од 14. века кад се овде јавила кроз икону Богородице Тројеручице.

Икона се од тада налази на игуманском престолу, а земаљски игуман седи на трону с њене десне стране, као заступник Мајке Божије. Зато православни верници из целог света, због огромног броја захтева, чекају и по три месеца благослов за посету Хиландару и целивање Тројеручице, каже отац Мојсије, гостопримац српске светиње.

Фото: vostok.rs

Ова икона је била славна и пре него што ју је Свети Сава донео из Јерусалима, јер је исцелила одсечену руку Светом Јовану Дамаскину. Први српски архиепископ Тројеручицу је послао брату краљу Стефану Првовенчаном, да чудотворним моћима штити Србију. Летописи наводе да је икона ношена пред српском војском и доносила јој победе све док грамзиви великаши нису разорили Душаново царство. Тад је Тројеручица „одвратила главу од Србије“ и чудесно се обрела једне ноћи испред Хиландара, блистајући у тами. Монаси су је унели у олтар, а ујутро су је затекли на игуманском трону. Пошто се то поновило неколико пута, Богородица се обратила калуђерима: „Нисам дошла да ви мене чувате, већ да ја вас чувам“.

У наступајућим вековима пада Србије, ропства и сеоба, Хиландар је остао једина институција српске државе која је живела без дана прекида. Обнова фресака у хиландарском Саборном храму Ваведења Пресвете Богородице започета је исте године кад је букнуо и Први српски устанак, 1804.

Фото: vostok.rs

Светогорска предања садрже скривене путоказе ка тајанственом свету људи који су преузели задатак да под монашким именима, у најтежим временима, чувају идентитет „православне васељене“. О томе сведочи и прича о Богородици Олтарици из великог манастира Ватопеда, где су као монаси до подизања Хиладара живели Стефан Немања и Свети Сава.

По предању, током напада арапских гусара на овај манастир један калуђер спустио је икону у „бунар“ у олтару цркве и оставио упаљену свећу крај ње, а затим скривницу покрио каменом плочом. Арапи су до темеља разорили и опљачкали манастир, а несрећног монаха су продали у робље.

– После неког времена три благочестива мужа из Адријанопоља: Атанасије, Никола и Антоније, оправе овај манастир, ту се покалуђере и ту преминуше. Заробљени калуђер се после 70-годишњег ропства ослободи и дође у овај манастир. Приповеди игуману своју судбину и каже му шта је у бунар који се у олтару налази сакрио. Игуман, чувши ово, сместа потрчи с њим у цркву. Отклопе бунар и, за чудо, икона стоји исправљена и свећа пред њом гори – забележио је 1847. у Ватопеду велики уметник и први модерни светогорски путописац Димитрије Аврамовић.

Археолози су недавно открили да је легенда сачувала много веродостојних података.

Фото: vostok.rs

– Током ископавања откривено је да се данашњи саборни храм налази на темељима старијег који је разрушен и спаљен – испричао је репортеру „Новости“ гостопримац Ватопеда. – На месту где су, по предању, били сахрањени свети обновитељи манастира откопана су три ковчега и мошти којима време није наудило.

У припрати ватопедског храма се налази чудотворна фреска Богородице која подсећа да су пред Богом сви људи једнаки. По предању, охола римска царица Плакидија, кћи императора Теодосија, дошла је на Свету Гору, упркос забрани приступа женама. У страху од овоземаљских власти, калуђери су је свечано дочекали и повели у цркву.

– Царица усхте да кроз мала врата с леве стране у храм пође. Али наједнапут зачује се глас од ове иконе: „Стани! Не иди даље, страдаћеш“. Царица од страха падне плачући и молећи се Богу да јој опрости – забележио је ватопедско предање Аврамовић, пре него што је врлетним стазама наставио ка Ивирону, месту где се Богородица, по предању, искрцала у апостолским временима.

Та древна стаза врлуда преко брда кроз мирисну медитеранску шуму, купа се у плићацима планинских потока и усеца у литице над Егејским морем. После пет сати хода од Ватопеда указује се увала заклоњена зеленим брдима над којима доминира голи сиви врх Атоса. У том скровитом амфитеатру, античкој Клементовој луци, заклон од олује је нашао брод којим је Богородица с апостолом Јованом пловила на Кипар.

Место где је ступила на тло Атоса означава капелица крај високе средњовековне одбрамбене куле, уз коју стаза води до зидина Ивирона и прочеља налик улазу у античку палату. Тај раскошан изглед у строгој монашкој држави дозвољен је само на месту где је Богородица задивљена лепотом природе молила „сина и Бога“ да јој поклони ово место за градину-врт, а он јој је жељу испунио.

Фото: vostok.rs

ЧУВАРИ ПЕЧАТА МАЈКЕ БОЖИЈЕ

Централни храм Кареје, престонице Свете Горе, посвећен је Успенију Пресвете Богородице, а утемељио га је Константин Велики 335. године. Цркву је први срушио цар Јулијан Отпадник 362. кад је покушао да Римско царство врати многобоштву. Византијски цареви су је оправили, а папски војници поново срушили кад су се цркве поделиле. Изглед после поправке у 11. веку задржала је до данас. У њеном олтару налази се чудотворна Богородичина икона „која је по анђелу јавила да јој се поје Достојно јест“, једна од најлепших православних песама. У тој цркви молебан пре заседања држи светогорска влада, Протат, на чијем челу се мењају посланици четири најважнија манастира: Велике лавре, Ватопеда, Иверона и Хиландара. Они чувају четири дела светогорског печата који, кад се састави, приказује лик Богородице с Христом.

ВОДА ИЗ КАМЕНА

У најстаријем светогорском манастиру Великој Лаври налази се чудотворна икона Богородица Кузелова. Предање о њој чува поуку о пролазности политичких и трајности духовних вредности.

Фото: vostok.rs

Наиме, Свети Атанасије је био игуман Лавре у време цара Никифора Фоке, а кад га је убио претендент на престо Јован Цимиски. Игуман се преплашио да ће остати и без финансија и без главе и почео да бежи. На путу му се испречила жена која га упита: „Куда ћеш и зашто остави манастир?“. Игуман је покушао да бежи, али ноге нису хтеле да га слушају. Жена му се представи као Богородица и нареди му да се врати зидању манастира. Да би уверила монаха с ким разговара, рече: „Удари твојим жезлом у овај камен из ког ће морати вода потећи“. После удара палице из камена потекла је вода, а извор није пресушио до данас, на једном од најбезводнијих делова Свете Горе.

Чланак ТАЈНА ЧУДОТВОРНИХ ИКОНА СА СВЕТЕ ГОРЕ: Тројеручица ношена пред српском војском доносила победе се појављује прво на ИСКРА.

Фото: И. Павићевић

Сви су поспали. Хиландарско братство одавно, ваљда и остали, или тек ћуте, не знам, одавно не чујем шкрипу дрвених степеника из конака…

Верујући сам човек. Заправо, волим за себе да мислим тако, као и сваки лицемер који се крије иза Бога као најјачег ортака из краја.

Сатима већ нисам запалио цигарету – монаси су одавно забравили тешка, железна, заветна, манастирска врата, а иза њих, на гувну над портом је то парче „непричешћене“ земље за нас окађене дуванским „кандилима“…

„Помаже Бог! Одмараш душу, брате!“ Ваљда је тако, ништа нисам одговорио једва видљивој прилици у црном, у још црњој ноћи.

Монах на послушању, ваљда, опсена, приказање, не знам, нисам гледао за њим, а и како бих, ништа црње од светогорске ноћи. Ништа мирније и благовесније од ње. Још су ми ноздрве пуне мириса тамјана, волим тај мирис, смирује. У ствари, то је још једини мирис који могу да осетим – град, дуван и алкохол отупели су чула. Шака лекова за сан, шака лекова да се расаним…

Фото: И. Павићевић

Отац Герасим је наоко прек човек. Није заиста, наоко, кажем, када се насмеје и благослови, сва питомина монаха прокуља из њега и удари као талас о обалу. Пред зору исповеда, после бдења, пред литургију. Једва да у њему има метар и по висине, али има оне духовне ширине, несагледиве… Кажу да је у пређашњем животу био шериф, или полицајац у Америци?! Шта год да је био – тридесет година је отац Герасим – хиландарац, ништа пре тога не постоји.

Једва чује, односно, чује ако викнеш, а толико бих грехова да исповедим, сабрало се у мени за ових скоро 40 година: немира, гордости, лажи, неискреног покајања… А не бих да вичем на исповести, мада знам себе – наћи ћу разлог да не одем, не треба оваквима као ја много да слажу себе.
Однекуд издалека завијају шакали. Можда и није издалека, већ ветар разноси и бацака звукове како се њему прохте? Можда су сишли до порте, можда су далеко у шуми, горе према Есфигмену, зилотској богомољи, или ниже ка мору, нема ни до њега много.

Спава ми се, дан је био дуг, предуг за мој укус, а она сиња горопад немирна и бесна – љуљала је брод као колевку… Волим море, до груди евентуално! Као са девојком на првом састанку… Кажу да данима брод није пловио због таласа. Кажу да имамо среће што је јутрос море мирно па трајект може да исплови из Уранополиса, древне луке под пиргом која скоро читав миленијум стражари на обали, испраћајући и дочекујући барке поклоника.

Чемпрес је најлепше и најмирисније дрво. Овај лево, већи, далеко већи од сабрата, траје из дана Светога Саве.

Чудно је загрлити мирисно стабло, знајући да грлиш векове, сваки од њих мирише лепше од свакодневице коју човек мора вештачки да заслади, обоји, намирише… Не би ли је некако прихватио и прошао њом широм затворених очију.

Има још чемпреса. Пуна их је и мирисна Света гора, али овај, уз саму хиландарску цркву посвећену Ваведењу Пресвете Богородице – храм је за себе.

Очи се тешко привикавају на мрак. Није то тек мрак, рекох, већ милост Божја, па ко веровао, ко не?! Знам како се осећам гледајући у црни строп и црни под, али не умем да опишем. И не знам како ме овај божански мир трпи уопште, јер знам да га нисам достојан. Можда је ово и прво искрено покајање најобичније фукаре која се ломи да запали цигарету… Можда се чемпресу у мраку и цркви у невидиму уморних очију исповедим пре него оцу Герасиму, оном малом Светогорцу ретких, а питких речи?

На врху језика још осећам укус железа порте коју сам целивао по доласку. Ухватио се за непца, не пушта. Није да смета, није да прија, опор је, али срећан сам што ишта осећам тим „ђавољим“ веслом спрженим дуваном, алкохолом, шакама лекова…

Сетих се галебова. Чудних и досадних птичурина што се наврзу на трајект како исплови. Обруше се у јатима, к’о камиказе на ходочасничке барке, па тек када приђу до саме шаке у којој држим комад хлеба, схватим колике су! У биртијашким песмама подраних рибара делују романтичније, далеко им лепа морска кућа, али где да одступим кад се онолика деца не плаше – скачу на ограду, вабе их да приђу, а ова мрцина већ преплашена од тетурања старог „пијанца“ по мору – још ми само ове беле немани фале.

Завидим монасима, а знам да ни за шта не бих мењао тих 50 нијанси сиве свога живота. Ма, којих 50, није то ни трећина сивила плитке воде по којој газим убеђен да разгоним бујицу, а она ни до чланака.

Верујући сам човек, понављам себи, јер лако је мени веровати кад ми се прохте и хоће, онако куповно, малтене. Бројанице и распеће носим као сувенир, али ваљда се рачуна и то кад признам, можда ми се пола и опрости, али опет ће остати превише за исповест на коју, сасвим сам сигуран, нећу отићи. Нисам је достојан, ето, нисам достојан ниједне стопе ове пресвете горе, ове хиландарске благодати, па опет – ту сам!

Фото: И. Павићевић

То је ваљда та промисао Божја, како кажу, не одриче се никога од нас и када се ми одрекнемо Њега?
Хладан заветни камен припрате цркве. Оне коју је подигао кнез Лазар, коју деценију пре Косовског боја. Не мора човек веровати, али не може порећи да је само овде, на овом чистом и мирисном месту најближе суштини што може бити!

На каменом зиду је грб чувеног цара, прстима вучем по контурама, запамтио сам за дана где је, имам неодољиву потребу да додирнем, да се разговорим с вековима…

Ту, који корак даље, уз чудотворну лозу изниклу из камена, из ћивота Светог Симеона Мироточивог, ту је бунар Светог Саве. Чекрк би сасвим сигурно пробудио братију, а опет бих да се умијем и напијем те воде…

Подижући цркву на рушевинама старе, син Немањин и отац српства засадио је онај чемпрес и ископао овај бунар. Чемпрес рађа и мирише, бунар пун воде, лоза клонула, отежала, поштапа се, али рађа и она…

Чекрк би сасвим сигурно пробудио братију и метална канта кад пљусне о воду, а тако бих опет захватио, као што сам уз благослов и за дана… Признаћу, али ако ко помене, пречућу, порећи ћу – пао сам на колена пред иконом Пресвете Богородице Тројеручице.

Који сат раније, да! Много сати раније, ко ће га више знати, на Светој гори не постоји време. Заиста, не постоји, само сати хода од манастира до манастира и звук клепала за богослужење које траје откад је Хиландара! И тишина из олтара је литургија. И кад згасну свеће, горе пламенови воштаница. И када утихну кандила, звече прапорци и мирише тамјан одасвуд. Избија из сваке поре, себи сам миришеш на тамјан, свако ти „Помаже Бог“ мирише на тамјан, ови погани пушачки прсти миришу на тамјан…

Само ова поган од цигарете исто смрди, ал’ тако бих запалио једну, само да је порта одшкринута толико да помолим главу кроз њу! Ма, само да руку и уста протурим кроз забрављено свето железо, но…

Јесам, пао сам на колена, испрва у грчу, уз некакав урлик у глави који се премеће у бол па у урлик поново, а жиле на врату к’о сува дреновина – чинило ми се да кап крви не пуштају уз њих… Не знам колико сам клечао, сећам се гласова људи као кроз воду, тихих молитви, реда који је бивао све краћи, празне цркве потом, звона из манастирске трпезарије, имена моје Јане и Иве која непрестано понављам, имена покојне мајке, изнова и изнова…

Можда је све трајало неколико секунди, не знам, заиста не знам, можда сатима, не знам, нити марим, али ако се ко сети, прећутаћу, пречућу, порећи ћу најбоље што знам, а то знам понајбоље – живим на порицању…

Спава ми се, капци више нису тек тешки, већ неиздрживи! Као туђе да носим, позајмљене, два броја веће, па падају вукући главу за собом.

Чујем шкрипу дрвених басамака гостинског конака, вучем себе уз степенице, тако бих читаву ноћ провео загледан у мрак, прекратко остајем да бих преспавао ову ноћ, али не могу…

Бора је ’62. године први пут дошао у Хиландар. Онда када се могло, али је мало ко смео…

Еј, ’62, па то је више од пола века ходочашћа…

„Први пут као студент архитектуре, са чувеним професором Александром Дероком, пријатељем Пабла Пикаса, летачким херојем Првог светског рата, величином каквих данас нема…“ Преуморан сам да бих заспао. Лежим као клада у кревету до прозора, гледам кроз њега, у мрак, онај дивни, мирисни, певљиви, мислим на Бору, дивног старца с којим сам у причи провео део дана – „Јеванђеље по Бори“, паде ми на памет.

Пола века долази Хиландару. Седели смо код крста цара Душана. На камену где је сјахао с коња дошавши на Свету гору. Ту где су великог владара дочекали монаси и допратили га до светиње.

Долина чемпреса, да, тако се зове то благовесно место. Недалеко од маслине цара – још рађа.

Није ли то та божанска нит о којој су ми говорили старији ходочасници – све у Хиландару и око њега рађа вековима. Безмало миленијум цео, а на оној проклето малој тераси стана у мојим блоковима мушкатла не може да пребаци две године?! Није за поређење, али…

„Није тад било брода као данас. Заправо, јесте, али није сваки манастир имао своју луку, већ је то било кљусе које је пловило од Солуна до Цариграда са свраћањем у Дафне (данас последња лука на Светој гори), па одатле 30 километара пешке, или на мазги ако си те среће…“, говорио је тихо, разговетно, не зарезујући превише моју усхићеност човеком који Хиландар походи пола века.

Ништа спрам векова манастира, али читава историја у односу на све нас које галебови прате на „пијаном“ трајекту.

„Могло се увек, само ко је хтео! Никада ме нико питао није по повратку у Југу шта ћу у Хиландару! Док здравље служи, долазићу, ако Бог да…“, рекао ми је презиме, потрудио сам се да га заборавим, замолио ме је. Данас је ту као један од десетина мајстора који себе узидавају у нагореле зидине манастира.
Доле, ниже у јарузи, Добрица Ћосић је исписивао прве странице „Времена смрти“. Рецимо да су ми то шапнули чемпреси.

Они знају, они све знају…

Ваљда сам заспао, више не видим мрак, а очи су се таман привикле да не гледам кроз њега, већ у њега, суштинска разлика, верујте!

У светогорском мраку човек види оно што човек не види: Георгија Хеландариоса (по њему је манастир добио име), испосника на темељима скоро затрављене цркве, како отпоздравља Светом Сави. Види светог краља Милутина, Лазара, Обреновиће, Карађорђевиће, види пламен који је те 2004. разјапио чељуст над манастиром.

Ципуро је ракија коју сам попио у гостопримници, тек дошавши у манастир. Хиландарска „причест“. Чудесна ракија, опија из прве, али тек колико да растерети чула свега непотребног што ми с копна носимо собом на Свету гору. Спере човека у човеку. Као да неко скине с тебе мокар капут, џемпер, кошуљу, чарапе и поседне те крај огњишта.

Дете сам вињака, ал’ радо бих умро за кафанским столом уз флашу ципуре, на карираном столњаку, као у долини чемпреса…

Нисам се исповедио! Закаснио сам, или нисам желео да одем, желећи да закасним. Нисам ја достојан хиландарске исповести!

Хоћу ли се искупити пазарећи распећа и бројанице у манастирској продавници?! Волим да мислим да хоћу, баш као што за себе волим да мислим како сам искрено верујући човек…

Стојим у костурници. Мала и стара приземљуша уз монашко гробље под манастиром. Једно од најчудеснијих места. Тек нешто светлости пробија уз њу. Осветљава нешто лобања преминулих монаха, препуна их је костурница.

Четири године по упокојењу кости монаха се откопавају, а лобања излаже овде. Стојим међу њима, умрлим хиландарским братством. Неумрлом братијом…

Беле се, жуте и покоја црни. Кажу да су најсветлије оних који су живели животима праведника. Црне се оних који су путем Господњим можда ишли пречицама. Ко сам да судим и пресуђујем кад ни за исповест нисам имао храбрости.

Знам да би ми гавранови завидели на боји моје лобање! Можда је део искреног покајања и то што признајем себи колика сам фукара! Непрестано, наглас, готово да се тако представљам људима, чисто да знају с ким имају посла.

Дете сам вињака, цигарета, гордости, завида, па опет, Хиландар ме трпи! Због тога ми и јесмо ништа наспрам њега! Због тога он и јесте ту због нас! Због тога никада не смемо заборавити значај ове светиње над светињама!

Није чудно, није ни непријатно стајати међу лобањама. Не подсећају на смрт, напротив, више на живот. Суштински, непатворени.

Живот је и та ’91. када је Слободан Милошевић без благослова дошао у Хиландар. Слетео, у ствари! Хеликоптером, малтене до пред порту. Десант на Хиландар…

На месту где је слетео данас је конак за госте. Некада је била башта, најплоднија, кажу. Од те године ништа више није родило на њој, затравила је, закоровила, спарушила се и сасушила земља.

Опет, није моје да судим нити пресуђујем, не чине то ни ови, много позванији од мене.

Таман имам времена за цигарету, у оној пушачкој „лелејској гори“ Свете горе. Још који дим на брзину, пред благослов игумана. Ретка привилегија, али још само који дим…

Отац Методије је млад и речит човек. Благог, баш благог погледа и таквог лица. Свиђа ми се с каквим миром повремено прекине беседу и прође руком кроз браду, увијајући је у шпиц на крају.

Чачанин родом, некадашњи кошаркаш „Борца“.

„У Хиландару нема гостију, овде смо сви домаћини, овде сте и ви домаћини, јер Хиландар је место саборности и духовности Срба! Он је света прошлост коју морамо сачувати за светлу будућност, браћо“, вели, наздрављајући нам ораховачом, пред пут.

„Обнављајући Хиландар, обнављамо себе! Подижући га из пепела, себе подижемо за векова“, рекох, млад и тако лековито смирен човек, баш као и сваки калуђер овде.

Ја сам тек туриста у потрази за траговима истинске духовности у себи, док њихове очи виде кроз светогорски мрак вековима у даљину…

Завидим им, али тешко да бих икада смогао снаге да безличност свога живота заменим миром њихових.
Ваљда неко мора живети и животом грешника, спокојан што се тамо далеко, у врлетној питомини Свете горе пре зоре братија моли и за њега.

Да ли посета Хиландару промени човека, као што кажу? Да!

Исти сам „игуман“ јада и пораза уз своју братију неисповеђених, али није ми проблем да то признам.
Можда сам се и исповедио – не исповедивши се!

Свестан сам колика је Хиландар светиња кад и оваквој фукари подари ноћ мириса чемпреса и мрак у којем по први пут прогледаш…

Дојављује ли неко овим белим морским неманима да сам на броду, па надлећу у јатима?!

Гледам за малом луком у ували Свете горе. Јованица. Све је даља и прозрачнија. Палим једну на другу – никад ми се није више пушило, а никад ми цигарета није била већи туђин него сад! Вратићу се Хиландару, знам! Где год тражио тако мирисну ноћ, неће је бити. Вратићу се, знам…

Чланак ВАСКРС СВЕТЕ ГОРЕ: Вратићу се Хиландару, знам се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

Прошло је 11 година од пожара у манастиру Хиландар, на Светој гори, који је уништио више од половине манастирског комплекса, а до сада је обновљено више од 60 одсто манастира, у шта је уложено више од 12,5 милиона евра.

Управник Задужбине Хиландара Миливој Ранђић је рекао да је 60 одсто обновљено и да обнова не смије да стане, објављено је на сајту Српске православне цркве /СПЦ/.

Он је додао да се завршава Источно крило, улазни комплекс, почиње рад на највише пострадалом Бијелом конаку, који неће бити копија претходног, као и на прилазном путу од Јовањице, а обнова изгорјелих светиња се одвија истовремено.

„Надамо се већој ефикасности, то зависи од средстава. За сваког мислећег, свесног и савесног непроцењив је значај светиње непрекинутог трајања. Шта смо научили – после смрти увек следи васкрсење, из свега излазимо јачи, пожар је уништио много, али и дао прилику да се покажемо на том `барометру Србије`“, рекао је Ранђић.

Више од 8,5 милиона евра дала је Влада Србије, два милиона евра СПЦ, а остало су донације грађана Србије, Русије, Грчке и других земаља – наведено је на сајту СПЦ.

Хиландарска задужбина чије је средиште у Београду располаже са око 650.000 евра годишње, намијењених обнови манастира.

Радови на изгорјелом дијелу манастира започели су 2006. године, послије рашчишћавања изгорјелих објеката и израде пројеката.

Прво је обновљен конак из 1814. а после тога почела је обнова највећег од изгорјелих конака, из 1821. године, а у исто вријеме обновљена је и унапријеђена манастирска економија, подигнути су нови виноград и винарија и обновљено манастирско пристаниште.

Пожар је избио у ноћи 4. марта 2004. године, на једном од димњака конака званог Игуменарија и прогутао је, за само два часа, три конака /Стари и Бијели конак, Игуменарија/.

Током пожара нису оштећене манастирска ризница, библиотека и архив и манастирска црква Ваведења Богородице коју су у 12. вијеку зидали светитељи Сава и Симеон Мироточиви, а доградили краљ Милутин и касније кнез Лазар.

Тада су страдали и административни дио манастира, књижара, свечане просторије за госте, четири параклиса /мале унутрашње цркве/ – Светог Димитрија, Светог Саве Српског, Светог Николе и Светих четрдесет мученика Севастијстих, улазна капију с предворјем.

Дио конака био је непосредно прије тога обновљен. Један од изгорјелих конака грађен је 1640. године а друга два првих деценија 19. вијека. Штета коју је тада претрпео Хиландар је немјерљива.

Братство манастира је успјело да заустави ширење пожара, прије него што је захватио Пирг Светог Саве, ризнице и трпезарију.

Хиландар је изграђен у сјеверном дијелу Свете горе Атос, неколико километара од обале, гледано са истока.

Хиландар су као царску лавру подигли 1198. године српски владар Стефан Немања и његов син Сава, први архиепископ аутокефалне српске цркве.

Стефан, у монаштву Симеон /Мироточиви/ умро је у манастиру двије године касније. Његове мошти у Србију је потом пренио Сава како би над њима помирио завађену браћу.

У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона и фресака у Срба. Манастир је од 1988. године, попут других светогорских манастира, уврштен на Унескову листи свјетске баштине.

Чланак ОБНОВА ХИЛАНДАРА: Непроцењиви значај светиње непрекинутог трајања се појављује прво на ИСКРА.