(Мирјана Бобић – Мојсиловић) Фото: intermagazin.rs

Стојимо на позорници на којој нам неки непознати редитељи говоре како треба да живимо. Девојке треба да буду анорексичне, да пумпају груди и задњице, а момци да се угледају на порно-гангстере из спотова. То је кардашијанизација савремене културе, каже у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“ новинарка и књижевница Мирјана Бобић Мојсиловић.

Када је реч о мушко-женским односима, у савременој књижевности је уобичајено да се у центар збивања постави жена, односно њена улога и терет у друштву чији су главни императиви: Буди млад, леп и срећан! И убеди све око себе да си у томе успео!

Каква је улога мушкарца у том друштву, како на њега утиче задатак који му је наметнут? Колико савремени мушкарци могу да разумеју сами себе, а колико их разумеју жене?

Мирјана Бобић Мојсиловић покушала је да упозна и разуме тог савременог мушкарца кроз писање романа „Мушка азбука“. Њен јунак је 52-годишњи Урош, професионално остварени, згодни Београђанин у кризи средњих година, који се нашао на животној прекретници. Једне летње вечери он доживљава напад панике који га подстиче на размишљање о сопственом животу.

„Мој јунак Урош, као и његова жена и породица, као и сви ми, читаво друштво, жртве смо новог концепта чија главна мисао гласи: ’Бога нема, ми смо бог‘. Ти буди бог, односно его. Друга мисао гласи: ’Чини све што ти је воља‘. Трећа и најтужнија теза, које и мој јунак постаје свестан, али тек кад је запливао том мутном водом безобалне слободе, јесте да су нам живот самца поставили као идеал успеха“, каже наша саговорница.

Ваш главни јунак је један обичан мушкарац ког је живот, наизглед срећан и спокојан, почео да гуши. Породица му постаје одбојна и почиње да га подсећа на старење, због чега бежи у везу с младом женом. Шта човека наводи на такву илузију слободе?

— Та илузија слободе се јавља зато што смо прикључени на медије. У једном тренутку он изговара реченицу: „Ако ми сваки дан није као излазак, као шетња по црвеном тепиху, као да нисам живео“. Ми живимо у матриксу, у лажи. Ми смо на позорници, на којој нам неки редитељи, ентитети које не знамо и којих најчешће нисмо свесни, испостављају пројекте како треба да живимо. Један од тих пројеката јесте: Девојке, будите анорексичне, пумпајте груди и задњице, будите у порнографском дискурсу. Момци, нико сте и ништа ако нисте богати, ако немате новац и не можете да живите као порно-гангстери у спотовима. То је кардашијанизација савремене културе. То је илузија да вредимо онолико колико имамо лајкова на друштвеним мрежама. Ми, заправо, најбоље тренутке, а то су тренуци слободног времена, проводимо радећи на друштвеним мрежама, на имагинарном имиџу себе.

Циљ Новог светског поретка је уништавање свих хришћанских вредности. То је атак на хришћанску цивилизацију и нормалан човек мора да се диви, ако иоле разуме о чему је ту реч, исламу који је сачувао своје вредности. И свака им част на томе! Максима Алистера Кроулија, односно сатанизма, јесте „Чини шта ти је воља“. Значи, савременом мушкарцу је јављено, директно и индиректно, кампањама и сублиминалним у порукама, да је феноменално живети као самац, да чини шта му је воља, да не треба да има обавезе ни према коме, да је блискост досадна, да је важна брзина.

Живимо у лудилу које нам каже да морамо да будемо млади, лепи, да жене треба да изгледају као порно-звезде, да мушкарци треба да буду милијардери као Доналд Трамп. Имамо порнографски дискурс на јавној сцени. Ако чувени новинар Си-Ен-Ена Купер најозбиљније разговара с порно-глумицом која је, наводно, имала секс с Трампом, и мртав озбиљан је пита да ли је имала секс с кондомом или без кондома, онда можемо да говоримо о порновинарству. Део те приче баца труње на наше животе и на обичне људе. Ни деца ни родитељи нису тога свесни док се, на крају, не суоче с онтолошким, филозофским темама… На крају свако од нас тражи бога.

Урошева љубавница живи у стану који је потпуно бео, у којем влада минимализам, у којем стоји фрижидер без хране, са флашицама воде, помадицама и карминима. Каква је то врста ескапизма? Шта значи тај минимализам?

— Можемо то читати и као метафоричну причу о старом и новом. Та белина, празнина, сведеност, то је оно чега смо се згражавали у СФ филмовима, а данас је то стварност млађе генерације. Та потреба за новим је део пројекта потрошачке цивилизације која нас убеђује да ципеле које смо купили пре три месеца више нису у моди, да морамо да купимо нове. Они живе од наше лудости. Од ципела смо стигли до концепта живота. Млади људи су данас потпуно окренути ка новом, ка новим технологијама, чак и ка трансхуманизму. И нису за то криви, имају право на то, бирају оно што им је поручено из медија: Немај прошлост, имај садашњост и будућност, не треба ти ништа, живи сад, значи — у матриксу. Савремена цивилизација је огрезла у егу — ја сам леп, ја сам млад, ја сам омнипотентан, ја спавам с младим женама, ја сам слободан и на крају: Боже, ја ћу да умрем. Не дај ми да умрем!

Ваш главни јунак изговара мисао: „Мир као животни концепт проглашен је досадним, безвезним и назадним“, а потом закључује да је то рађено лепо, фино, сублиминалним порукама, да нико не осети. Како се борити против тих порука, како заштити себе?

— Ја се борим овом књигом. Овај роман враћа наду у то да је могуће бити срећан и водити мали живот. Нико не може да једе кавијар сваког дана, нико не може да попије 10 литара шампањца. Количина паркета који запоседамо није мера човека, иако нас сви убеђују да јесте. Како живети? Вратити себи мир. У револуцију више не верујем, она више није могућа, а посебно не спонтана. Верујем у милионе малих револуција изнутра. Живимо у цивилизацији у којој нам је речено: „Немој да тражиш лепоту. Ти само буди прикачен на нас, а ми ћемо да ти јавимо шта је лепо“. О томе одлучује централни комитет за лепоту који се налази негде у Холивуду или у Гуглу. Исто важи за доброту, слободу, смисао живота. Људи који имају мозга разумеју да је ово данас сто пута горе него у Стаљиново време или у време комунизма. Слободе је све мање, а политичка коректност влада апсолутно у свему, укључујући и моду. Све је претворено у политичку поруку која гласи: Ћути и лези.

Има ли савремени мушкарац излаз, могућност за бекство? И од чега уопште бежи? Где је нада за вашег главног јунака?

— Живот је величанствен. Тај мој мушкарац није написао поруку белом стану, него свом старом стану с крпама за судове, свом старом животу. Ово је роман који говори о томе да, кад бисмо мало више поштовали сами себе, више бисмо поштовали једни друге. Нажалост, данас смо жртве промењеног система вредности и услед тога не поштујемо себе. Људи су спремни да падну у очајање ако се угоје килограм или два, или ако им неки тамо газда на послу каже нешто лоше, зато што немају ништа за шта би се ухватили. Ми смо некад имали породицу. Дођеш кући, па те загрле тата или мама, или те изгрде, али знаш да те воле. Или тата има проблем на послу, дође кући, мама му испегла кошуљу, каже му да се не секира. Данас то не постоји, живимо у потпуно промењеној клими. Деца се купују, можете да рентирате дете и да рентирате материцу. Сервирана нам је још једна огромна лаж, а то је да су мушкарци с Марса, а жене са Венере, те да су се сви ратови које воде зликовци наших живота на крају пренели на лични план. Људи су у грађанским ратовима са својим мужевима, женама и партнерима, а све чешће и са сопственом децом… А душа нема пол кад волимо, кад патимо, кад се плашимо, кад смо збуњени… Мушкарци и жене су исти, само је механизам реаговања културолошки условљен, па се разликује. Жена ће да плаче, а мушкарац ће да се напије или да оде.

Чланак МИРЈАНА БОБИЋ МОЈСИЛОВИЋ: Нови светски поредак руши хришћанство. Једина порука човеку: Ћути и лези! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

1. Нова реалност: Прихватити реалност да је ово реалност, и да је једино реално, реално сагледати ствари.

2.Славити губитак Косова, наредних петсто година, као нашу највећу дипломатску победу.

3. Промоција књиге Атифете Јахјаге у Београду – књига је о томе како су Срби силовали Албанке и о другим ужасним злочинима „земље која је починила застрашујуће злочине“.

4. Дани косовске културе у Дому омладине.

5. Зверства у „Жутој кући“ у српским медијима се више не помињу.

6. Најављено могуће отварање још два поглавља за приступање ЕУ, која, иначе, не намерава да у догледно време проширује своје чланство.

7. ЕУ инсистира да се што пре почне са изградњом ауто-пута Београд – Тирана који је од великог значаја за Албанију, Косово и НАТО, а о значају за Србију, расправљаће будуће генерације.

8. Актуелна политичка мантра: Будућност која се прави без обзира на прошлост. Политичка коректност читаве јавне сцене.

9. Европа нема алтернативу.

10. Велика Албанија је реалност. Велика Албанија нема алтернативу.

11.Србија да буде срећна што Албанци још увек не намеравају да узму и Ниш.

12.Отварање дијалога о промени Устава Републике Србије због Косова.

13. Страни амбасадори звезде насловних страна, васпитавају Србију.

14. Немачки шеф дипломатије Зигмар Габриел, приликом недавне посете Београду, имао примедбу и на билборд који је видео на путу од аеродрома до града – на билборду пише „Партнерство за будућност“ а реклама је за НИС и „Гаспром“. Руси да се склоне.

15.Немачка тражи да се у Шумарицама подигне спомен-плоча окупаторским војницима из Првог и Другог светског рата.

16.У српским медијима синтагма српски родољуби све чешће се ставља под знаке наводника.

17. Масовна производња фашиста и десничара – свако ко се успротиви жељама Великог брата да се закључак да су Срби злочинци и агресори учи и у основној школи, може бити етикетиран.

18. Уранијум није толико штетан, колико је био за наше добро.

19. Злочини према Србима све чешће се називају наводним.

20. НАТО лобисти све веће естрадне звезде.

21. Таблоиди без икакве ограде на насловним странама објављују псовке.

22. Ријалити шоу програм који промовише Содому и Гомору, најгледанији програм.

23. Интернет и друштвене мреже су неприкосновено средство хајке, блаћења и понижавања, што се овде сматра политичком борбом.

24. Критичари Сороша су теоретичари завере, држава веома благонаклона према овом филантропу.

25. Опозиција разједињена и слаба, млади одлазе из земље.

26. Власт слави све своје победе.

Немам више шта да кажем.

Чланак МИРЈАНА БОБИЋ – МОЈСИЛОВИЋ: „Ово је Србија!“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

Небитно је да ли обожавате Хилари Клинтон, или мислите да је Трамп боље решење за светски мир, ако ни због чега другог, онда бар зато јер не жели лоше односе и рат са Русијом, као што није битно да ли вам је, после свега, и даље симпатичан Роберт де Ниро или очима не можете да га видите, да ли престајете да слушате групу U2, да ли мрзите Русе, и да ли сте обожавалац Новог светског поретка – али инаугурација 45. председника САД, и све што је томе претходило, представља апсолутни преседан у историји такозване демократије.

Сви главни медији, телевизије и водеће новине, удруженим снагама су, пласирајући апокалиптичне прогнозе и сејући страх, покушали да на власт доведу своју пуленку Хилари Клинтон. И кад им то није пошло за руком, незапамћена антитрамповска хистерија се наставила у још жешћем темпу. Си-Ен-Ен је чак објавио анализу – шта би се десило кад би Трамп био убијен!!!

Кад чувени, по занимању филантроп, Ђерђ Сорош, није успео да са својим медијским пресституткама убеди америчку јавност да је Доналд Трамп нови Хитлер, на дело је ступила опробана метода – сатанизација и организовање спонтаних протеста диљем Америке, такозвана обојена револуција, плаћени батинаши, и потпуно јавни огласи за нови посао – 50 долара дневно за хајку на изабраног председника. Томе свему треба додати и протесте жена које предводи певачица Мадона, сликајући своје међуножје с тетовираним логом NIKE и поруком “Уради то”, и који су постали нека врста либералног светског пројекта – и у Великој Британији се марширало против Трампа, а чак су и у бедној Србији промотери либералних вредности покушали да организују један такав марш! Занимљиво је да су и код нас неке жене позивале на женски марш против Трампа (!!!), као што је, такође, занимљиво за опис стања ствари, и то да овде никоме није пало на памет да протестује што је један Србин притворен на 30 дана на КиМ само зато јер је носио јакну са четири оцила на леђима.

Читава холивудска машинерија стављена је у погон. Вређање и извртање руглу новоизабраног председника, и са друге стране, криминализација (укључујући и претње смрћу) сваке јавне личности која би се усудила да да подршку Доналду Трампу, обележили су последњих неколико месеци америчке јавне сцене. Холивуд и читава машинерија забаве упрегнута је у антитрамповску кампању, а чак је и чувени Андреа Бочели морао, на крају, да откаже свој наступ на Трамповој инаугурацији јер су његовој породици стигле претње смрћу. Управо због тога, паметан човек мора да гаји извесне симпатије за Трампа. Проглашен за светског непријатеља број један, у очима фашистоидног банкарског капитала, Доналд Трамп је и у дану своје инаугурације трпео ударце удружених корпоративних силника и владара новог светског поретка. Светски центар за пропаганду – Си-Ен-Ен и Би-Би-Си и даље су славили одлазећег председника Обаму, добитника Нобелове награде за мир, који је као прононсирани миротворац само у 2016. години бацио око 26.000 бомби, и за чијег осмогодишњег вакта свет није имао ни један једини дан без рата.

Главни оперативац и најистуренији играч ове незапамћене кампање био је Ђерђ Сорош, човек који воли да уређује свет и који је, попут Лакија, постао мало нервозан пошто је, изгледа, обичан радни народ у Америци више веровао својим очима него његовим медијима. Ипак, можда је најзначајније у целој овој причи то што што се први пут могла јасно видети технологија владања страхом, пропагандом, уценама и насиљем. Идеја демократије потпуно је извргнута подсмеху, институција демократских избора доведена је у питање, а терор медијске пропаганде и медијског монопола, показан је у свом својем ужасу. Да ствар буде црња, испоставило се да, тамо где Сорош не може да стигне да направи хаос, грађански или неки други рат, на делу може да буде копирање акција које је управо спроводио у Америци – а које за циљ имају само једну једину ствар, да покажу како либералном капитализму воља већине – не значи ништа, и како, попут вампира, своју животну снагу извлачи само из хаоса, ужаса и рата, на пример, са Русијом. Отуда није ни чудо што је осим Доналда Трампа и Владимир Путин био омиљени непријатељ.

Такође, случај Трамп испоставио се као добар предложак за разумевање историје, па и наше скорије историје, наравно за оне које уопште занима истина. Иначе, нећемо бити свесни да заиста живимо у Орвеловом роману, у матриксу који је можда најтачније дефинисао директор ЦИА Вилијам Кејси:

“Знаћемо да је наш програм дезинформисања завршен, кад све у шта америчка јавност верује буде лаж.”

Чланак МИРЈАНА БОБИЋ – МОЈСИЛОВИЋ: „Шта нам се то дешава? Феминисткиње у Београду протестују против Трампа, а због Срба на Косову нико не протестује!“ се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

Вашар је био, а на вашару:

Успостављање новог сазива Скупштине Србије, претворило се у ријалити шоу програм у коме су по принципу утврђеном у Паровима и на Фарми, посланици владајуће већине, „играли на рејтинг“. На крају, Драгољуб Мићуновић, који је као најстарији посланик водио ово заседање Скупштине, прекинуо је седницу како би, како је рекао, прекинуо срозавање парламента. Тај догађај изазвао је много реакција у јавности: фрка је почела и пре него што је ишта почело.

Занимљиво је да ни црвени тепих, ни гарда испред велелепног здања Народне скупштине нису спречили да се унутра воде разговори о томе ко је и како купио бунду, ко је кречио а ко није, коме је суфлер амерички амбасадор, а ко иде у Русију по своје мишљење, ко је издајник, ко патриота, ко је крао а ко није, ко је дао нешто за Србију, а ко је од ње само узимао и томе слично.

За то време, просечан гледалац телевизије може да се пита – коју то особину имају разни посланици српског парламента који су већ неколико мандата на списку посланика али на предлог различитих странака? Мора да су политички изузетни!?! Оно што је, међутим, занимљиво, јесте да данас, када гледамо скупштину видимо већину оних фаца које већ двадесет и кусур година седе у српском парламенту и одлучују о нашим судбинама и нашој будућности, па је питање – када ће да нам већ једном сване, сасвим логично.

Просто је невероватно да су у Народној скупштини, тог првог дана заседања помињао и Тито и Кућа цвећа и глогов колац, стари политички дугови, као и успеси владе, демократија и култура, народ и пословник – некоме ко овде дуго није био, могло би да изгледа као да се у Србији у протеклих четврт века ништа није променило – кад камера швенкује преко њихових лица – ми видимо некадашњи ДОС, социјалисте и радикале, ма како се они данас звали, и то је можда најтачнији документ о нама, свих ових година.

Док таблоиди објављују како Ђерђ Сорош и Рокфелер спремају удар на Србију преко афере са фантомкама и рушењем нелегалних објеката у Савамали, дотле се премијер Вучић, обилазећи деоницу ауто-пута код Љига зарекао медијима да нико ништа неће знати о саставу нове владе још најмање пет-шест дана.

Медији су се, изгледа, мање бавили суштином овог скупштинског заседања и Мићуновићевим прекидом седнице, а много више: модом. Мора бити да су погрешно схватили идеју црвеног тепиха, па су зато многи забављали читаоце неком врстом „Модне полиције“ оцењујући како се ко обукао – новине су сутрадан биле заиста препуне вести и фотографија које дочаравају тај живописни маскенбал – било је ту јелека и антерија, диско костима, опанака и високих потпетица.

Да читава ствар буде некако до краја и српска и вашарска, побринуо се шеф једне посланичке групе који је на друштвеним мрежама објавио кафански мени скупштинског ресторана, жалећи се на недопустивно ниске цене. Бенефицирани чварци, шкембићи, коленице и ћевапи, са све сезонским салатама, колачима и кафом – која кошта пролетерских девет динара, постали су истог тренутка нека врста симболичке коске за глодање, бачене овом напаћеном и избезумљеном народу. Неко је рекао да се ради о својеврсном спиновању јавности, како се нико више не би сетио да пита о ономе о чему никако да добијемо одговоре.

Занимљиво је и да се нико није досетио да тражи да се у скупштинску расправу укључи и још једна витална тема – који оркестар ће да свира и коју музику – мора бити да су посланици Народне скупштине били бар мало увиђавни, јер би расправа о музичкој подлози коју би имали у паузама заседања, могла да се претвори у тотални узајамни рат.

И док за то време поједини таблоиди забављају народ бомбастичним насловима из наводног Легијиног интервјуа, у коме се износе озбљне оптужбе на поједине страначке лидере и посланике, премијер Вучић најављује подизање споменика Зорану Ђинђићу, што је изазвало много различитих реакција, а градске власти најављују постављање споменика Конфучију, на радост многих конфучијанаца, затим споменик извесном Џамбилу Џамбајеву, али и улицу посвећену Ендију Ворхолу, који је изгледа прилично задужио Београд и градске власти.

Додајмо томе свему и невероватан податак, да је извесна масерка из Беча, постала кључни информер полиције у вези са нерешеним случајем убиства у Борчи, и да као инстант звезда српског јада ових дана улази у прави ТВ ријалити, слика о Србији данас постаје некако потпуна и реална.

Фарма, од речи до речи.

Чланак МИРЈАНА БОБИЋ МОЈСИЛОВИЋ: Почео је вашар у Скупштини Србије! се појављује прво на ИСКРА.

Интермагазин/Новости

Прослава десетогодишњице независности Црне Горе прошла је у знаку Хашима Тачија, који се испоставио као најзначајнија личност славља, али на неки начин и као метафора онога што се догађа на овом парченцету света, познатом и под еуфемистичким насловом „Буре барута“.

Љубитељи слогана и концепта „Европа нема алтернативу“, слепи пред чињеницом да пола Европе више не верује у глобалистички рај Европске уније, у Тачију као почасном госту обележавање црногорске независности, виде само одличан знак сјајних односа двеју земаља које су своју независност стекле отцепљењем од заједничке државе са Србијом и од Србије, као и у чињеници да све три земље, и Црна Гора, и Србија и од Србије непризнато Косово, жуде да своју независност што пре, ако је икако могуће, предају у руке Европској унији и НАТО.

Они који никада нису прежалили отцепљење Црне Горе, виде у овом малом детаљу дубоко антисрпски перформанс, и лакше ће да поднесу што Србија нема шта да слави ових дана (ако се не рачуна пљуштање похвала из Европске уније премијеру Србије за кога су сви сложно приметили да се променио и да представља фактор стабилности на Балкану), него Мила у директном преносу са Тачијем у Подгорици.

Иако су пре неки дан у црногорском парламенту посланици опозије вређали премијера, а он им узвратио истом мером – „Дођите, кретени!“ иако се на протестима у Црној Гори извикивало ових дана „Мило, лопове“, Мило Ђукановић слави независност своје државе. На прослави независности Црне Горе, слави се, симболички, и независност Косова. Што би рекли српски промотери европске Оде радости, то је реалност коју морамо да прихватимо, чак и када од ње окрећемо главу.

Питање је, међутим, шта Србија ради ових дана? Шта ми то славимо? Шта помињемо? Чиме се бавимо?

Судећи по политичким реакцијама и коментарима, Србија је највише заинтересована за оно што се пише по „Твитеру“. Ко је коме псовао мајку и томе слично. Ко је коме претио. Да ли је политички аналитичар претио шефици кабинета председника Републике, или је она на њега вршила притисак да Томислава Николића мало остави на миру. Затим, спомињу се насловне стране таблоида и са тим у вези није згорег поменути да је, бар што се таблоида тиче, на делу процес разваљивања опозиције, и потрага за њеним новим лидером по укусу власти, а кандидата на аудицији има довољно. У исто време, смена уредника на РТ Војводине подиже млаку медијску буру, јер коме је више важна РТВ поред осталих националних телевизија које имају ријалитије и бомбастичне политичке програме?

Старе игре се настављају. Шешељ није отишао код свог кума, Вулин је скочио падобраном, а успут је по ко зна који пут рекао да Србија никада неће признати Косово, док је европски комесар Јоханес Хан свратио у Београд, пред одлазак у Приштину, да у кратком сусрету са српским премијером, подсети Србију на евроинтеграције, које Вучић описује као „тежак и одговоран рад на убрзању ЕУ пута Србије и регионалној сарадњи“.

Србија се такође бави и фантомкама у ноћи, срушеним објектима у Савамали, кокаином пронађеним код једног глумца и потенцијалним „списком наркомана на естради“, а јављено је преко медија да ће економска ситуација у земљи да се притегне како ваља: од сада ће фотографи који сликају на свадбама, сахранама, испраћајима и рођенданима, као и музички бендови који на тим приликама наступају морати да имају регистроване фирме или ће бити тешко кажњавани. Тржишна инспекција је већ почела да прави рације, а очекује се повећање буџета.

И, ових дана је некако скоро неприметно прошла вест да ће бити још отпуштања у јавном сектору, али је бар утеха што тих 14.500 радника неће бити отпуштено одједном. Хрватска блокира пут Србије ка ЕУ, а најновија вест је да ће највероватније и Холандија да се прикључи блокади, наводно зато јер Србија није изручила троје чланова Српске радикалне странке Хагу.

Једино што Србија, оваква, данас има да слави, јесу победе Новака Ђоковића и других спортиста.

Све остало је, да човек угаси телевизор и запита се има ли краја овој агонији?

Чланак МИРЈАНА БОБИЋ – МОЈСИЛОВИЋ: Једино што оваква Србија има да слави, јесу победе Новака Ђоковића! се појављује прво на ИСКРА.

Фото: intermagazin.rs

Ове недеље могли смо лепо да се, као што би рекла пророчица Клеопатра, стварно сретнемо са својом судбином. У само неколико дана, паметни су могли да виде где смо, куда идемо и шта ће да нам се деси. Нису за то потребне ни велике геополитичке анализе, нити рашчлањивање стратегије паука новог светског поретка, нити било каква претерана упућеност у стање ствари на домаћем терену.

Радован Караџић, први председник Републике Српске, осуђен је у Трибуналу у Хагу на 40 година затвора, и иако ће се о тој пресуди, њеним парадоксима, карактеру самог Трибунала и политичким мотивима и консеквенцама овог суђења тек писати, то за овај коментар није битно – занимљива је тишина са којом је та пресуда дочекана у Србији, нека врста пилатовског прања руку од уопште дотицања те теме, која је остављена за забаву такозваним десничарима.

Пресуда Караџићу, занимљиво, стигла је баш на дан када се у Србији обележава 17 година од почетка НАТО бомбардовања, и само два дана пошто су у Бриселу извршени језиви терористички напади на аеродром и метро, који су цео свет подигли на ноге. И, пошто је Београд свет, и на неким важним зградама у Београду засијале су, у знак солидарности, заставе Белгије.

А само дан раније, у једној телевизијској емисији, гостовали су премијер Србије и портпаролка НАТО пакта у Србији.

Портпаролка НАТО је била нарочито заинтересована да сазна како ће се у Србији обележавати годишњица бомбардовања, да ли ће и премијер у томе учествовати, а чак се и понудила да му за ту прилику напише пригодан говор! Са мобилног телефона читала је бројеве – жртве српских злочинаца овде и онде, жестоко се обрушавала на Русију, Путина, а чак је споменула и да су руски војници силовали српске жене када су као ослободиоци стигли у Београд, што би требало, очигледно, да буде још један аргумент да се Србија раширених руку окрене ка добровољном сексу, то јест НАТО пакту, који је Србију, у ствари, бомбардовао за њено добро.

Портпаролка је, подсетимо, недавно изјавила да осиромашени уранијум који су истоваривали по нама уопште и није толико опасан, колико то неодговорни пропагирају. Портпаролка је, такође, као неупитни извор свих података релевантних за Србе, више пута помињала извесни Центар за евроатлантске студије, из чега се могло закључити да НАТО од Србије очекује да од сада па убудуће своју истину и одговоре на сва питања, тражи у тој институцији. У новом животу ове земље фамозни Центар има се сматрати новом САНУ, као и да је од најважнијих питања свакако оно – како се Срби односе према НАТО пакту и бомбардовању, те са колико кроткости и самокритике прихватају неупитну истину која ће им благовремено бити достављена. Такође, рекла је, српских жртава било је далеко мање.

Будимо поштени, може портпаролка тако да говори и тим претећим тоном, јер на Дневнику РТС-а, сутрадан, спикер чита да је у бомбардовању погинуло између 1.500 и 2.500 људи. Ако се ниједна власт од 2000. до данас није потрудила да тачно изброји српске жртве и ратова и бомбардовања, онда ћемо рачун увек добити од крчмара.

И док се Србија згражавала над овим наступом портпаролке НАТО, а друштвене мреже гореле, обичан гледалац те емисије могао је да закључи неколико судбоносних ствари:

НАТО је главни уредник Србије. НАТО је мало нервозан, такође, и није задовољан што Срби уопште спомињу то бомбардовање. Такође,

НАТО је већ мапирао све оне који воле Русију и Путина, те је мапирање само еуфемизам за жигосање, пошто се симпатије према Русији и Путину од сада имају сматрати опасним деликтом мишљења. У том смислу нека се нико не изненади ако НАТО покрене поступак да се сруши Хотел „Москва“ на Теразијама, или бар да се преименује у Хотел „Вашингтон“, пошто Брисел сада није тако згодан. Такође, извесна места и градови који у својим називима имају било шта руско могу да буду у проблему: као на пример Руски Крстур да се преименује у Амерички Крстур, или варошица Б(Рус) да се преименује у, бар у БРУС Вилис, како би портпаролки НАТО и самом НАТУ било лакше. А било би лакше и нама.

Пошто сви они, који не разумеју милосрдност анђела који нас је бомбардовао, сви они који помињу српске жртве, сви они који са ужасом спомињу како су злочинци према Србима, махом ослобођени и васпостављени на високе политичке функције, мапирани су као ПУТИНОИДИ.

У сусретању са оним што нам се већ десило, не треба заборавити још један мали детаљ – вотка ће се аутоматски сматрати терористичким пићем, неком врстом Молотовљевог коктела, јер НАТО подржава само пијанство од вискија.

Чланак МИРЈАНА БОБИЋ – МОЈСИЛОВИЋ: Срби, НАТО је главни уредник Србије! НАТО управља овом земљом! се појављује прво на ИСКРА.