Наслови у Политици 13 (26). јула 1914. / Фото: vostok.rs

Српска краљевскa владa одговорила је на аустроугарски ултиматум 25 јула. Одговор су написали Стојан Протић и председник владе Никола Пашић, који га је лично уручио аустроугарском амбасадору у Београду.

Београд, 12/25. јул 1914. године

Влада Краљевине Србије је примила документ Царске и Краљевске Владе од 23. овог месеца и уверена је да ће њен одговор отклонити сваки неспоразум који прети да уништи пријатељске и добросуседске односе између Аустријске Монархије и Краљевине Србије.

Краљевској влади је познато да нигде није било поновних протеста против велике суседне монархије као што су они који су пре извесног времена били изражени у Скупштини, као и у изјави и акцијама одговорних државних представника у то време, а који су окончани српском изјавом од 31. марта 1909. године; надаље да, од тог времена ни разне корпорације у Краљевини ни званичници нису покушали да промене политичко и правосудно стање које је створено у Босни и Херцеговини.

Краљевска влада изјављује да Ц. и К. (Царска и Краљевска) Влада није уложила никакве протесте у том смислу сем у случају једног уџбеника, у вези са чим је Ц. и К. Влада примила потпуно задовољавајуће објашњење. За време балканске кризе Србија је у бројним случајевима дала доказе о својој мирољубивој и умереној политици и само захваљујући Србији и жртвама које је поднела у интересу мира у Европи тај мир је и очуван.

Краљевска Влада не може бити одговорна за изјаве приватног карактера, као што су, на пример, новински чланци и мирољубив рад друштава, изјаве које су сасвим уобичајена појава у другим земљама, и које обично нису под контролом државе. Ово, утолико пре, будући да је Краљевска Влада показала велику предусретљивост у решавању читавог низа питања која су настала између Србије и Аустро-Угарске, чиме је успела да реши већи број тих питања, у прилог напретка обе земље.

Краљевска Влада је стога била болно изненађена тврдњама да су држављани Србије учествовали у припремама за злочин у Сарајеву. Влада је очекивала да ће бити позвана да учествује у истрази о том злочину, и била је спремна, да би доказала своју потпуну коректност, да предузме мере против свих лица у вези с којима евентуално прими обавештење.

У складу са жељама Ц. и К. Владе, Краљевска Влада је спремна да преда суду, без обзира на положај и чин, сваког српског држављанина за чије учешће у злочину у Сарајеву буде примила доказ. Она се посебно обавезује да на првој страни званичног гласила од 26. јула објави следећу изјаву:

Влада Краљевине Србије осуђује сваку пропаганду која би била уперена против Аустро-Угарске, тј. такве активности у целини, чији је циљ одвајање извесних територија од Аустроугарске Монархије, и искрено жали тужне последице ових злочиначких махинација

….

Краљевска Влада жали што су, према ноти Ц. и К. Владе, извесни српски официри и званичнци учествовали у пропаганди која је управо поменута, и што је то угрозило пријатељске односе у погледу чијег неговања се Краљевска Влада свечано обавезала изјавом од 31. марта 1909. године….

Краљевска Влада се надаље обавезује:

1. Да у току следећег редовног заседања Скупштине, у прописе о штампи унесе клаузулу о томе да ће распиривање мржње или непоштовања према Монархији бити најстроже кажњено, као и свака публикација чија је општа тенденција уперена против територијалног интегритета Аустро-Угарске.

С обзиром на предстојећу ревизију устава, она се обавезује да ће извршити измену и допуну члана 22, уставног закона, којом се дозвољава конфискација таквих публикација будући да је то сада немогуће према јасној дефиницији члана 12. устава.

2. Влада не поседује никакве доказе, а нота Ц. и К. владе их не пружа, да су друштво „Народна Одбрана“ и друга слична друштва до сада извршила било какве злочиначке радње овакве врсте преко било ког свог члана. Без обзира на то, Краљевска Влада ће прихватити захтев Ц. и К. Владе и распустити друштво „Народна Одбрана“, као и свако друштво које би било против Аустро-Угарске.

3. Влада Краљевине Србије се обавезује да без одлагања уклони из јавног упутства у Србији све што би могло допринети пропаганди упереној против Аустро-Угарске под условом да Ц. и К. Влада достави стварне доказе ове пропаганде.

4. Краљевска Влада је такође спремна да отпусти официре и званичнике из војске односно државне службе у односу на које судска истрага докаже да су криви за радње против територијалног интегритета Монархије; она очекује да јој Ц. и К. Влада саопшти, у циљу отпочињања истраге, имена тих официра и званичника, као и чињенице које им се стављају на терет.

5. Краљевска Влада признаје да јој није јасан смисао и домет оног захтева Ц. и К. Владе који се односи на обавезу Владе Краљевине Србије да дозволи сарадњу званичника Ц. и К. Владе на српској територији, али изјављује да је спремна да прихвати сваку сарадњу која није у супротности с међународним правом и с кривичним правом, као ни са пријатељским и добросуседским односима.

6. Краљевска Влада сматра својом дужношћу и као нормално да отпочне истрагу против свих лица која су учествовала у злочину од 28. јуна а која се налазе на њеној територији. Што се тиче сарадње посебно одређених званичника Ц. и К. Владе у овој истрази, то се не може прихватити будући да представља кршење устава и кривичног поступка. Међутим, у неким случајевима резултат истраге би могао бити саопштен аустроугарским званичницима.

7. Краљевска Влада је дала налог да се на дан пријема ове ноте, увече, ухапски мајор Војислав Танкосић. Међутим, што се тиче Милана Цигановића, који је држављанин Аустроугарске Монархије и који је до 28. јуна био запослен у Одељењу железнице, до сада није било могуће пронаћи га, због чега је издат налог за његово хапшење.
Моли се Ц. и К. Влада да стави до знања, чим то буде могуће, а у циљу спровођења истраге, постојећи основ за сумњу и доказе о кривици, који буду резултат истраге у Сарајеву.

8. Српска Влада ће проширити и завести строже мере од постојећих у циљу сузбијања кријумчарења оружја и експлозива.

Подразумева се да ће Влада одмах предузети мере и строго казнити службена лица пограничне службе на линији Шабац-Лозница који су прекршили своју дужност и дозволили починиоцима злочина да пређу границу.

9. Краљевска Влада је спремна да да објашњења о изјавама које су њени званичници у Србији и у иностранству дали у интервјуима након злочина и који су, према тврдњама Ц. и К. владе, били непријатељски према Монархији. Чим Ц. и К. Влада детаљно истакне где су те изјаве дате и успе да докаже да су те изјаве стварно дали односни функционери, Краљевска Влада ће се лично постарати да се прикупе потребни докази.

10. Краљевска Влада ће обавестити Ц. и К. Владу, уколико то већ није учињено овом нотом, о предузетим мерама о којима је реч чим буде дат налог се предузме нека од тих мера и чим она буде спроведена.

Влада Краљевине Србије верује да је у заједничком интересу да се не доноси исхитрено решење ове ствари и стога, у случају да Ц. и К. Влада не буде сматрала да је задовољна овим одговором, спремна је као и увек да прихвати мирно решење, било да одлуку о овом питању донесе Међународни суд у Хагу или препуштањем одлуке Великим Силама које су учествовале у изради изјаве коју је српска Влада дала 18/31. марта 1909. године.

Чланак ПРЕД РАТОМ: Одговор Србије на аустроугарски ултиматум се појављује прво на ИСКРА.

На данашњи дан 1914. године члан „Младе Босне“ Гаврило Принцип извршио је атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда у Сарајеву, у којем је од посљедица случајног рањавања преминула и његова супруга Софија Хотек.

Сарајевски атентат послужио је аустроугарским властима за војну инвазију на Србију, што је довело до Првог свјетског рата.

Чланови „Младе Босне“ извршили су атентат у знак протеста против аустроугарске окупаторске политике и из тежње већинског српског народа за ослобођење и уједињење.

У самом атентату учествовало је седам особа распоређених по маршрути од поља гдје су се одржавали маневри до Вијећнице: Мухамед Мехмедбашић, Васо Чубриловић, Недељко Чабриновић, /који је бацио бомбу на поворку, али је престолонасљедник одгурнуо бомбу са крова и она је пала на сљедећи аутомобил у колони/, Цвјетко Поповић, Данило Илић, Трифко Грабеж и Гаврило Принцип.

Принцип и остали Младобосанци чули су експлозију и напустили своја мјеста. У том тренутку, сплетом случајности, аутомобил у којем је био Фердинанд прошао је поред Гаврила Принципа који је искористио прилику и потегао пиштољ.

Први хитац је ранио Фердинанда у врат, а други, намијењен гувернеру тадашње БиХ Оскару Поћореку, ранио је Софију у пређелу абдомена. Обоје су подлегли ранама на путу ка резиденцији гувернера.

Принцип је скочио у Миљацку и покушао да изврши самоубиство капсулом цијанида, али није успио. Затим је покушао да испали хитац себи у главу, али су га предухитрили жандари, и ухапсили.

Због атентата на Франца Фердинанда, 12. октобра 1914. године пред суд је изведено 25 младих људи. Суђено им је у монтираном „Сарајевском процесу“ од 12. до 23. октобра 1914. године. Пресуде су донесене 28. октобра.

Према аустроугарском закону, смртна казна се није могла изрећи лицима млађим од двадесет година у вријеме извршења кривичног ђела. Недељко Чабриновић, Гаврило Принцип и Трифко Грабеж су стога осуђени на максималну казну од двадесет година затвора гђе су били изложени страшним мучењима. Васо Чубриловић је осуђен на 16 година, а Цвјетко Поповић на 13 година затвора.

Вељко Чубриловић, Михајло Јовановић и Данило Илић, који су помагали Младобосанцима да изврше атентат, погубљени су вјешањем 3. фебруара 1915. у Сарајеву.

Вељко Чубриловић, најстарији међу њима, ноћ пред смрт написао је писмо породици. Оригинал је спаљен, по наредби суда, али се тамничар сажалио прије него што је запалио писмо и преписао га.

Потресне ријечи човјека пред чијим очима је већ била смрт свједоче о вјери да жртва није узалудна, и да ће све, па и његову кћерку Наду, која је тада имала само годину дана, у будућности „огријати слобода“.

Мухамед Мехмедбашић једини је од атентатора који је послије историјског и херојског пуцња Гаврила Принципа успио да се извуче из Сарајева и преко планина побјегне у Црну Гору, у Никшић.

Мислећи да је ту безбиједан, почео је да прича о својој улози у Фердинандовом убиству, па су га Црногорци, бојећи се да глас о њему не стигне до Аустроугарске, затворили, а онда га тајно пребацили у Србију. Као потпоручник, учествовао је у повлачењу српске војске преко Албаније.

Године 1919. године вратио се у Сарајево, а 1943. хапсе га усташе. У затвору проживљава страшне тортуре. Преминуо је 29. маја 1943. од посљедица мучења.

Гаврило Принцип је казну служио у чешком Терезину, гдје је и умро 28. априла 1918. године. При крају живота веома је ослабио, имао је 40 килограма, због лоших затворских услова, тамновања и мучења.

На зиду ћелије у којој је умро Принцип је написао: „Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу…“.

А на затворској лименој порцији, у знак сјећања на ноћ уочи атентата када су се видовдански хероји заклели на гробу „младобосанца“ Богдана Жерајића да ће они остварити његово започето дјело, Гаврило је урезао стихове: „Тромо се време вуче, и ничег новог нема, данас све као јуче, сутра се исто спрема. Право је рекао Жерајић, тај српски соко сиви – Ко хоће да живи нек мре, ко хоће да мре нек живи“.

Посмртни остаци „видовданских јунака“ након Првог свјетског рата, 7. јула 1920. године пренесени су и сахрањени у заједничкој гробници у Сарајеву да би тек 1939. године њихове кости биле коначно положене у капели „Видовданских хероја“ на православном гробљу, у сарајевском насељу Кошево.

Власти Краљевине Југославије поставиле су спомен плочу на мјесту гдје је Принцип извршио атентат, али су је окупаторске њемачке и усташке снаге, које су дошле у Сарајево, уклониле 1941. године и однијеле на дар нацистичком вођи Адолфу Хитлеру.

На истом мјесту, након Другог свјетског рата поново је постављена спомен плоча на којој се налазио натпис: „Са овога мјеста 28. јуна 1914. године Гаврило Принцип је својим пуцњем изразио народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободом“.

Ту спомен плочу у протеклом рату у БиХ, 1992. године маљем су уништили припадници муслиманске војске, као и Принципове отиске стопа на мјесту атентата које су се налазиле испред Музеја „Младе Босне“.

Мост у Сарајеву, недалеко од мјеста атентата, 1918. године добио је назив по Гаврилу Принципу – Принципов мост, да би га након протеклог рата власти у Сарајеву преименовале у Латинску ћуприју.

И родна кућа Гаврила Принципа, која је била запаљена у Другом свјетском рату, а обновљена 1964. године и претворена у спомен-музеј који је чувао успомену на овог храброг младића, поново је запаљена 1992. године.

Чланак САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ: 102 године од пуцња за слободу се појављује прво на ИСКРА.

Фото: vostok.rs

Пролеће 1916. године. Први светски рат у пуном јеку.

Штаб врховног команданта Русије, који се у том тренутку налазио у Могиљову, издаје директиву свом Југозападном фронту да изведе офанзивну операцију.

На челу руских снага на Југозападном фронту налазио се генерал Алексеј Брусилов, па је касније та ратна операција названа „Брусиловљева офанзива“.

Брусилов је добио телеграм у мају од Михаила Алексејева – начелника Штаба Врховног главнокомандујућег. У писму је Алексејев тражио од генерала Брусилова да што пре започне операцију – с циљем да одвуче део противничких снага с италијанског фронта.

Брусилов је одговорио да ће хитно приступити операцији против Немаца и Аустроугара – али само ако га подржи Западни фронт.

Међутим, генерал Алексеј Еверт, командант Западног фронта, саопштио је да му је за припреме потребна макар још једна недеља.

На крају је одлучено да Брусилов нападне 4. јуна (22. маја по јулијанском календару), а Еверт -12 дана касније.

Ноћ пред почетак операције, император Николај II је проценио да је испланирана војна акција „сувише ризична“ и да план офанзиве треба изменити. Брусилову је одлуку императора саопштио директном линијом Алексејев, али је командант Југозападног фронта категорички одбио да послуша императора.

Алексејев је стао на његову страну и решио је да не пренесе његове речи Николају II до зоре.

Наредног дана у зору је офанзива већ почела.

У борбу су војници Алексеја Брусилова ушли „одушевљени и спремани за победу“: они су били добро припремљени за војну операцију и знали су да ће ухватити противника неспремног.

У девет ујутро, после шест сати артиљеријске припреме, Руси су прешли у офанзиву против четири аустроугарске и једне немачке армије.

„Непријатељски положаји су били изузетно добро утврђени – написао је касније Брусилов. – По целом фронту су се састојали од најмање три утврђене линије које су биле удаљене једна од друге приближно 3-5 врста. Свака линија се састојала од неколико редова ровова, не мање од три, удаљених један од другог 150-300 корака… Сви ровови су били виши од човекове висине и свуда су у изобиљу били изграђени тешки блиндажи, склоништа, лисичје рупе, гнезда за митраљезе, пушкарнице, грудобрани и цео систем многобројних пролаза за везу са позадином. Ровови су били изграђени тако да прилази положајима могу да се гађају унакрсном пушчаном и митраљеском ватром. Склоништа су била изграђена изузетно темељено – дубоко укопана у земљу – и штитила су људе не само од лаких, већ и тешких артиљеријских пројектила…

Свака утврђена линија је била темељено опасана бодљикавом жицом: испред фронта се протезала жичана мрежа која се састојала од 19-21 редова коља.

На појединим местима таквих линија је било неколико међусобно удаљених само 20-50 корака; неколико редова је било опасано толико дебелом челичном бодљикавом жицом, да није могла да се сече маказама; на неким деоницама је кроз жицу фортификацијских препрека пропуштана снажна наизменична струја високог напона, на неким местима су висиле бомбе, а на многим местима су испред прве линије биле постављене нагазне мине“.

Упркос свему, Руси из 8-ме, 11-те, 7-ме и 9-те армије веома брзо су до ногу потукли аустроугарску војску под командом надвојводе Фридриха. Заробљено је много непријатељских војника који су, међутим, још увек били уверени да Руси неће моћи да победе. Тако је заробљени официр-Мађар рекао Брусиловљевим војницима:

„Наши положаји су неосвојиви, и немогуће их је пробити. А ако би вам то успело, не би нам преостало ништа друго него да поставимо гвоздену таблу огромних димензија на линији наших садашњих положаја и напишемо: „Ове положаје су заузели Руси. Остављамо у завет свима – да никад и нико не ратује с Русима“.

Другог дана офанзиве, по речима Брусилова, „Руси су заробили 900 официра, преко 40 хиљада подофицира и војника, 77 артиљеријских оруђа, 134 митраљеза и 49 топова“. Петог дана „већ је било заробљено 1.240 официра, преко 71 хиљаде подофицира и војника и 94 артиљеријска оруђа, 179 митраљеза, 53 топова и минобацача и огромна количина различитог другог ратног плена“.

Према сећањима руских војника, „противници су били на ивици нервног слома“.

Немци и Аустроугари се нису нервирали без разлога: за неколико дана Брусиловљева армија освојила је Луцк (један од старих градова у западној Украјини), а затим Черновце.

„То је победа какву у светском рату још нисмо остварили“ – ускликнуо је тада војни историчар Антон Керсновски.

Вести о блиставом пробоју Брусилова (који је користио мале елитне групе да направи бреше у непријатељској одбрани, а онда тре бреше правио пробоје основним снагама) у трен ока су се прошириле по целој земљи – сви су славили победничког генерала.

Само је Николај II суздржано говорио о успесима Брусилова. А касније ће император одустати од намере да га награди орденом Светог Георгија 2. степена.

Можда се и зато Брусилов 1917. године, током Фебруарске револуције, јавно заложио за свргавање Николаја II и долазак на власт Привремене владе.

Брусиловљева офанзива завршена је тек 20. септембра 1916. године.

Током те операције Руси су заузели Волињску област, Галицију и Буковину.

„Та операција је по својим резултатима попримила стратешки значај – писао је совјетски генерал Борис Уткин. – Офанзива је уздрмала Аустроугарску, лишило је њене војне снаге могућности да воде активна дејства до краја рата; Румунија је због ње изашла из савеза с Немачком, ушла је у рат на страни Антанте. Брусиловљева офанзива је натерала аустријску војску да заустави офанзиву на италијанском фронту и тиме, суштински, спасла италијанску армију од пораза.

Значајно је олакшан положај енглеских и француских снага, јер су Немци смањили притисак код Вердена и на Соми.

Операција је била велико достигнуће руске војне вештине: открила је нов начин пробоја позиционог фронта, најуспешнији у оно време. Она је означила преокрет у рату у корист Антанте.

Створене су претпоставке за окончање рата и победу, прекинут је застој, дат је импулс успеху других операција, кампања“.

Према званичним подацима, Русија је тада изгубила 477.967 војника и официра, док су противници изгубили милион и по људи.

Јекатерина Шупова, Факти

Чланак ВЕЛИКО ДОСТИГНУЋЕ РУСКЕ ВОЈНЕ ВЕШТИНЕ: „Брусловљева операција“ против Аустроугара и Немаца једна од најблиставијих у 20. веку се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Курир

Дан након ових збивања у Београду посланик Јовановић је из Беча, у десет и четрдесет ујутро, послао врло кратак телеграм: Вечерас се војска упућује на југ јер верује да се наш спор има само ратом расправити

У кризи насталој у данима после убиства надвојводе Франца Ферфинанда у Сарајеву, 28. јуна 1914. године, српски посланик у Бечу Јован Јовановић Пижон јављао је у домовину да је „упутно припремити се за одбрану…“ и да је „вероватно да се Аустрија припрема за рат против Србије“.

Видовдан у Бечу 1914. године освануо је сунчан. Од када се памтило, лето није било лепше. Удружење српских студената у Бечу „Зора“ спремало је велики, патриотски збор Срба, Хрвата и Словенаца у Градском парку. Увече је требало да се одржи бал на који је позван и српски посланик – Јован Јовановић звани Пижон.

Фото: Курир

„Мени су доделили патриотску и тешку дужност, да на прве звуке умилног бечког валса, почнем да окрећем око себе жену србијанског посланика…“ записао је тадашњи студент Милош Црњански, описујући како је пеглао свој фрак у време када се у Сарајеву десио кобни атентат и додаје: „У великим, историјским тренуцима, судбина додели сваком улогу, и не пита.“

Црњански неће заплесати с посланиковом супругом јер се „бал неће моћи одржати, никада…“ У међувремену, у Беч је стигла вест о погибији аустријског престолонаследника Фрање Фердинанда и његове супруге Софије.

Већ други дан након атентата посланик Јован Јовановић Пижон одлази у аустроугарско министарство иностраних послова да пренесе како српска влада дубоко жали и „најенергичније осуђује сарајевски злочин“ и како ће учинити све да спречи агитацију и незаконите радње против Хабзбуршке царевине укључујући и извођење пред суд свих лица евентуално умешаних у заверу. Посланика није дочекао министар Берхтолд него његов помоћник. Саслушан је без коментара. Званичан одговор Аустроугарске тек се очекивао, али је бечка штампа већ била препуна написа о томе како је „злочин припремљен у Београду“.

Од 30. јуна српско посланство у Бечу било је практично окружено полицијом и жандармима док је особље било под сталним присмотром.

„Принцип је својим актом, ипак ударио свима нама на чело жиг убица и сви смо ми постали сумњиви полицајцима, не само у Аустрији него у целој Европи“. (Црњански)

Ипак, бура која је наилазила још није морала да значи и велики рат. Људи су наставили нормално да живе. „Беч се расељавао у бање, према обичају 19. века. Све се из Беча разишло у летовалишта… Безбрижност у Европи била је толика да је, на пример, врховни командант србијанских трупа (војвода Путник) дошао на лечење у једну аустријску бању…“ (Црњански). Српски посланик је у свом извештају приметио како се првих неколико дана, то јест до краја јуна ипак чинило да се питање последица сарајевског атентата „нормално развија“.

Међутим, почетком јула он примећује низ „нејасних наговештаја“ који су указивали на постојање скривених намера. Штампа прво пише о могућем рату а затим изненада (уствари, по налогу владе која је желела да „уљуљка“ другу страну) престаје да се бави Србијом; аустријски министар рата и начелник Генералштаба прекидају одсуство и враћају се у Беч; однос аустријских званичника према дипломатама се мења…

Фото: Курир

„Аустрија је, међутим, припремала ултиматум Србији и рат, тајно, као што се злочин припрема.“ (Црњански)

Када је посланик Јовановић наредио да се поводом преноса у Беч посмртних остатака надвојводе Фрање Фердинанда и његове супруге застава у резиденцији у знак жалости спусти на пола копља, дошло је до „бучних демонстрација“ испред зграде посланства (3. јула). Иако је полиција тражила да се српска застава уклони како би се маса смирила, посланик Јовановић је то одбио.

Црњански је сликовито описао последњи испраћај погинулих надвојводе и његове супруге: „У ушима каткад, у сну, ја и сад још чујем шум корака аустријских генерала са тог погреба. Корачали су кораком лудака, љуљајући се на ритам погребног марша Шопена, са својим дворогим шеширима на глави… Чуо се топот коња. Толика је била тишина настала“.“Који ће кораци бити предузети?“ питао се посланик у својој анализи послатој у Београд 15. јула 1914. године. „У ком виду? Какве ће захтеве Аустроугарска поставити Србији?“

Посланик није могао да зна да је већ неколико дана раније (6. јула), аустријски цар Фрањо Јосиф И примио поруку од немачког цара Вилхелма ИИ којом је „Немачка обећала апсолутну подршку Аустрији, чак и против Русије, ако Аустрија жели да рашчисти са Србијом“.

Посланик српске краљевске Владе у Бечу Јован Јовановић Пижон био је искусан дипломата који је у дотадашњој каријери прошао многе тешкоће и кризе. Рођен 1869. године, припадао је оној генерацији српског грађанског друштва која је могла да стекне високо образовање у иностранству и која је много допринела напретку државе и друштва у другој половини 19. и почетком 20. века.

Завршио је правни факултет у Паризу и вратио се у земљу, не само са добрим познавањем права и француског језика, него и са стеченим навикама у одевању и понашању. Облачио се, за београдске прилике, складно и оригинално, по француској моди носио је и висок оковратник, због чега је добио надимак „Пижон“ (голуб).

Фото: Курир

Каријеру је почео прво као судија (1892/1896), а затим као писар у министарству иностраних дела Краљевине Србије (1896-1900). Био је неко време и професор права да би се 1903. године коначно определио за дипломатску службу. Већ у децембру 1904. године Никола Пашић је Јовановића послао као отправника послова посланства у Софији са задатком да ради на српско-бугарском споразуму. Млади дипломата је на овом првом значајном задатку показао умешност у тражењу споразума око Македоније, питања које је дубоко делило суседе. Од 1904. године Јовановић ради у конзуларном одељењу министарства иностраних дела. Ово одељење имало је за задатак да руководи пословима српских конзула у Македонији у којој се у то време развила огорчена борба за утицај на становништво која је постала и физичка борба између српских, бугарских и грчких чета. У критичним данима царинског рата 1906. године са Аустроугарском Јовановић одлази у Атину, а затим у Каиро у потрази за новим тржиштима за сточни извоз Србије. Одатле је упућен на рад на Цетиње. Након младотурске револуције у Цариграду, прилике у Македонији се мењају а Јовановић 1909. године постаје генерални конзул у Скопљу.

На свим задацима Јовановић је показивао натпросечне дипломатске вештине. Остављао је утисак ретко одмереног човека, достојанственог, господственог држања. У критичним околностима био је „неузбудљив“, како су тада говорили његови познаници, што је значило да је увек остајао хладнокрван и миран. Године 1911. знаменити министар иностраних дела Србије Милован Миловановић враћа Јовановића у Београд како би му помагао у преговорима са Бугарском, уочи припрема за Балкански рат против Турске. Када је Миловановић 1912. изненада умро, Јован Јовановић накратко постаје министар иностраних дела у влади Марка Трифковића, да би то место у следећој влади уступио премијеру Николи Пашићу. Током Балканских ратова Јовановић обавља дужност помоћника министра, то јест другог човека министарства. Након што је Србија остварила победу у Балканском рату, требало је настојати да се поправе односи с Аустроугарском која је српске победе примила као ударац и опасност по сопствене интересе и у више наврата претила ратом. Никола Пашић је 1912. године послао Јовановића за посланика у Беч са следећим упутством: „Што јачи отпор! Али сукоб нипошто!“ Беч у то време није било лако место службовања за српског посланика.

Фото: Курир

Престолонаследник Фрањо Фердинанд није желео ни да прими Јовановића у аудијенцију, иако је то овај писмено и усмено тражио у више наврата. Чак и на дипломатским пријемима, престолонаследник, иначе набусит човек тешке нарави, само би мрко погледао и без речи прошао поред краљевског посланика из Београда. Уочи надвојводиног пута у Сарајево јуна 1914. године, посланик Јовановић пренео је аустријском министру финансија Белинском упозорење око могућих опасности у Босни и предложио да Фердинанд не путује на Видовдан. Међутим, Аустријанци нису обратили пажњу на ово упозорење.

У кризи насталој у данима након надвојводиног убиства Јовановић је јављао да аустријска влада може да предузме једну од следеће две акције: или ће да тражи сарадњу Србије како би се сви починиоци и саучесници строго казнили или ће убиство да прогласи „пансрпском, јужнословенском завером“ и направи случај против Србије и Срба. „Ако се све узме у обзир, мени се чини да ће Аустроугарска прихватити овај други курс“, песимистички је најавио Јовановић. „Стога је упутно припремити се за одбрану.“

Посланик је више наслућивао него што је имао све податке о правим намерама аустроугарске владе која је већ средином јула донела кобну одлуку да се по сваку цену обрачуна са Србијом, не водећи много рачуна о ширим међународним последицама. Због потреба мобилизације (добар део војске, сељака био је на летњем одсуству због жетве) одлучено је да се с акцијом сачека до пред крај јула.

Фото: Курир

Пред олујом која се спремала председник српске владе Никола Пашић упутио је 19. јула свим представништвима Србије у иностранству поруку у којој је, између осталог, наведено да је српска влада спремна да „изведе пред лице правде све своје поданике за које би се евентуално доказало да су имали било какву улогу у сарајевском злочину“, али истовремено да „никада нећемо моћи да прихватимо захтеве који би били уперени против достојанства Србије и који би били неприхватљиви било којој земљи која поштује и чува своју независност“. Као да је Пашић већ унапред припремио одговор на ултиматум који ће неколико дана касније стићи у Београд.

У свом коментару послатом министарству 20. јула посланик Јовановић је закључио: „Вероватно је то да се Аустрија припрема за рат против Србије“.

Три дана касније (23. јула), у четвртак, у шест сати поподне, посланик Аустроугарске у Београду барон Гизл фон Гизлинген затражио је хитан пријем код вршиоца дужности председника владе Србије Ларазара Пачуа (Пашић је тога дана био у Нишу у изборној кампањи) како би му уручио хитну ноту бечке владе. Гизл је касније причао да је Пачу у једном тренутку постао несигуран и да је оклевао да прими ноту, на шта је аустријски посланик рекао да ће је онда оставити на столу.

Након тога српски министар финансија ипак је примио документ. Нота је садржала десет тачака пажљиво написаних на начин и са циљем да их Србија не прихвати и да одбаци понижавајуће захтеве. Између осталог, тражило се да Србија забрани сваку пропаганду против царевине, да објави посебну изјаву осуде и жаљења у свом службеном листу, да распусти противаустроугарске организације и из војске и администрације уклони особе које су учествовале у пропаганди против царства, да ухапси поједина одговорна лица и друго.

Посебно тешки били су захтеви да се Србија сагласи да органи царевине „сарађују“ у самој Србији на сузбијању субверзије, као и да учествују у судским поступцима против саучесника у Сарајевском атентату. Србији је дато 48 сати, до 6 сати по подне у суботу, да одговори на аустроугарске захтеве. Након одласка посланика Пачу је окупио чланове владе који су у мртвој тишини саслушали услове ултиматума. Први је ћутање разбио министар образовања Љуба Јовановић: „Не преостаје нам ништа друго осим да се боримо.“

Дан након ових збивања у Београду посланик Јовановић је из Беча, у десет и четрдесет ујутро, послао врло кратак телеграм: „Вечерас се војска упућује на југ јер верује да се наш спор има само ратом расправити. За случај прекида односа молим пошаљите упутства и за чиновнике новац.“ Истог дана, након два или три разговора, схватио је да је оружани сукоб између Србије и Аустроугарске неизбежан, чак и уколико би Србија прихватила све захтеве, од почетка до краја. Нота из Беча је у ствари била „равна објави рата Србији“, закључио је посланик Јовановић. Француски амбасадор, британски амбасадор као и руски отправник послова рекли су Јовановићу да корак који је предузела Аустроугарска „треба сматрати не нотом, већ ултиматумом“. Они се нису слагали с обликом, садржајем а ни роком постављеним у ноти која је за све српске савезнике била неприхватљива.

Бечка штампа је одмах објавила текст ултиматума, а „став народа на улицама према посланству био је такав да сам очекивао чак физичке нападе на чланове особља.“ (Јовановић). У суботу, 25. јула 1014. године тачно у шест, председник српске владе Никола Пашић аустријском посланику лично је предао одговор. Српска влада је у „мајсторски сроченом дипломатском тексту“, како је то признао један аустроугарски високи дипломата, дала опрезан одговор којим је углавном прихватила готово све, осим једног захтева из ноте. Радило се о тражењу да званичници Двојне Монархије учествују у истражном поступку у Србији, што је одбијено с образложењем да би то „представљало кршење устава и кривичног поступка“.

Фото: Курир

Чим се вратио у своју канцеларију, Никола Пашић је обавештен да барон Гизл није задовољан одговором српске владе и да исто вече са целим посланством напушта Београд. „Учинили смо колико смо могли“, написао је Пашић у поруци упућеној свим српским посланствима.

Истог дана посланик Јован Јовановић добио је од аустоугарског министра иностраних послова Берхтолда допис у коме је обавештен о прекиду дипломатских односа: „Жалим што су односи које сам имао част да одржавам са вама, господине посланиче, сада окончани и користим ову прилику да вам ставим на располагање приложене путне исправе за ваш повратак у Србију“. Три дана касније, 28. јула 1914. године – тачно месец дана након Сарајевског атентата – Берхтолд је поштанским телеграмом обавестио Николу Пашића: „Аустроугарска сматра да се од сада налази у стању рата са Србијом“.

Наредно јутро аустроугарска атриљерија из Земуна и са Бежаније, као и њени ратни бродови, бомбардовали су Београд. Да заштити Србију, Русија је објавила рат Аустоугарској. Као савезница Аустроугарске, Немачка је објавила рат Русији. Онда су Француска, савезница Русије, и Немачка, савезница Аустроугарске, једна другој објавиле рат. Немачка је објавила рат Белгији како би напала Француску. Најзад, Велика Британија ушла је у рат против Немачке. Почео је Први светски рат.

Чланак МИНУТ ПРЕД И СВЕТСКИ РАТ: Српски посланик у Бечу јавља: Браћо Срби, војска креће, спремите одбрану! се појављује прво на ИСКРА.