ЗВОНИМИР ПЕШИЋ: Румунска револуција – 31 годину касније

Више од три деценије трају спорења да ли је револуција била аутохтони излив народног незадовољства или чин у ком су велику улогу имале америчке и руске тајне службе

Николае Чаушеску, председник Социјалистичке Републике Румуније, владао је том земљом безмало 25 година. Било је то време стагнације земље, медијског мрака, непоштовања права човека и тоталитаризма. Последње године његовог председниковања упамћене су по гладовању људи, зимском смрзавању грађана, како би се штедело на енергији. Приватности у доба Чаушескуа готово да није било. Полицијска држава је све знала, ма где ко шушнуо или шапнуо. Према подацима који су касније процурили у јавност, државна безбедност Румуније, злогласна Секуритатеа, имала је око два и по милиона доушника. У том монструозном систему све је морало да се зна. Николае Чаушеску је у председниковој гарди регрутовао децу без родитеља, којима је у време школовања говорено да им је Николае Чаушеску отац, а Елена Чаушеску – мајка. Васпитавани су спартански.

Мада је та земља формално била чланица Варшавског уговора, у пракси су многе државне обавезе замрзаване, прећуткиване, а Николае Чаушеску, формално одлуком румунског парламента, није дозвољавао да се на територији Румуније организују вежбе Варшавског уговора уз учешће савезника, нити је допуштао да се кроз ту земљу транспортују трупе чланица источне војне алијансе.

Рађање револуције

На сцени је било велико сиромаштво. „Вољени“ председник је одредио курс и темпо враћања иностраних дугова (11 милијарди долара), да би земљу извукао из дужничке зависности. Румунска економија, која није била тржишно оријентисана, тешко је подносила такав намет. Коришћена је свака могућност да се извезу производи на западно тржиште, како би се стекли долари, па је роба извожена чак и далеко испод производних цена. У лето 1989. године председник Румуније је обзнанио народу да су враћени сви инострани кредити. Међутим, у дипломатским круговима се говорило да је ипак остало још око 2,4 милијарде долара за враћање, али да је Румунија, уместо пара, заложила злато.

Очекивало се, након враћања дугова, да ће се економска ситуација у земљи поправити, то јест да ће се на тржишту макар наћи више хране, али се то није догодило. Румунски председник, који је живео у изобиљу, како би се то рекло у комунизму, уљуљкан славољубљем, што није имало упоришта у народу, занемарујући животне компасе и опште сиромаштво становништва, које је из дана у дан било битку за физички опстанак, заказујући свеопшти збор „радног народа и грађана“ у центру Букурешта, повукао је самоубилачки потез.

Истог дана (21. децембра) у исто време (у подне) у југословенској амбасади, која се налази у близини центра града, приређен је пријем поводом Дана ЈНА. Том догађају, уз део дипломатског кора и готово комплетни војнодипломатски кор, присуствовали су високи представници државног и партијског естаблишмента Румуније, односно бројни генерали Румунске армије.

На митингу у центру града пред више од 100.000 људи Чаушеску се народу обратио с балкона зграде ЦК и рекао да су догађаји који су се збили последњих дана потврда акција организованих зарад дестабилизације државе и да су уперене против интегритета и независности земље. Захтевао је општу мобилизацију партијског апарата, државних органа и свих наоружаних снага (милиције, безбедности, војске). Део окупљених, међутим, почео је да негодује, узвикивао је пароле везане за темишварске догађаје и, све чешће, до тада неприкосновени говорник је прекидан звиждуцима. Све то диктатор је гледао разрогачених очију. Председник је упадао у све веће грешке, а негодовање и звиждање су бивали све гласнији. Нешто укосо, иза говорника, стајала је академик Елена Чаушеску.

Уочавајући шта се дешава у масама, полугласно је рекла супругу да студентима обећа повећање стипендија за тричавих два-три одсто. Али народ се није дао умирити. Елена суфлира „највећем сину румунског народа“ да прогласи повећање плата запосленима за по 100 леја (по тадашњем црном курсу, то је еквивалент за 1,4 долара). Поново се појачавају жамор и звиждуци. Омамљен ехом разјарених људи, Чаушеску узалудно покушава да успостави контролу над масом, обраћајући им се с „Ало, ало“, односно „Останите мирни, на својим местима“. Није схватао да се пред његовим очима управо рађа нова револуција.

За то време у југословенској амбасади војни изасланици су извлачили речи војном изасланику Јапана, који је тих дана једини, на само њему знан начин, успео да се пробије до блокираног града Темишвара и да види својим очима шта се тамо збива. Дан пре тога, због тешких репресалија које су румунске власти предузеле према демонстрантима у Темишвару, СКЈ је прекинуо односе са РКП. На пријему у југословенској амбасади представници румунске државе и партије су упорно убеђивали амбасадора СФРЈ Бору Денкова да је наша страна погрешила и да треба поново да успостави односе сарадње. Убрзо је у салу пријема ушло неколико старешина Румунске војске и нешто дошаптавао генералима, а потом и осталим официрима, који су као главом без обзира напустили свечаност.

Крвави обрачун

Што због масе народа која је све време окруживала зграду ЦК, па није било могуће покренути колону, што због озбиљности ситуације, брачни пар Чаушеску није се вратио у резиденцију. Николае Чаушеску је, заједно с врхом државе, партије и војске, остао у згради ЦК, руководећи акцијама за успостављање реда и мира. Зграда је потом опасана оклопним транспортерима и добро опремљеним специјалним противтерористичким јединицама, познатијим по скраћеници USLA. Јединице Румунске армије стављене су у највиши степен приправности.

Народ се није разишао с тргова и улица. Још одлучније је исказивао своја осећања према режиму који их је дужи низ година држао у покорности. Тога дана као да је отворена Пандорина кутија… Снаге реда и мира хапсиле су „хулигане“ и „изгреднике“. Транспортовали су их у злогласни затвор „Жилава“, у истоименом селу, на путу Букурешт–Ђурђу. Број људи на улицама се и даље увећавао, па су снаге репресије с падом мрака отпочеле да примењују силу. Ненаоружане и неорганизоване демонстранте систематски су нападали припадници Секуритатее у цивилу и полицајци. Против народа су упућени тенкови, оклопни транспортери, специјална возила милиције…

Са жешћим репресалијама се отпочело око поноћи, под командом министра националне одбране, генерал-пуковника Василеа Милее. На демонстранте је пуцано из зграда и попречних улица. Пале су и прве жртве. Људи су сабијени на мањи простор, а онда су их снаге реда засуле пендрецима и палицама. Уследила су нова хапшења. Око три сата по поноћи демонстранти су нестали са улица. Биланс те крваве ноћи био је следећи: 50 убијених, 462 рањених и 1.245 ухапшених и одведених у затвор „Жилава“.

Супружници Чаушеску преспавали су ноћ (21/22. децембар) у згради Централног комитета РКП, у посебном апартману. Николае Чаушеску, и даље нереалан у оцени стања и догађаја, наређује да се у фабрикама конституишу „групе за одбрану“. Диктатор је сматрао да ће државу и сопствену кожу спасти уколико снаге реда, потпомогнуте војском, буду још жешће пуцале у окупљени народ. Али Румуни више ништа нису могли да изгубе, осим сопственог живота, који се одржавао на најнижим гранама стандарда.

Сутрадан изјутра, у великим колонама, готово истоветним ширини улица којима су се кретали, они су се запутили према центру града. Биле су то буквално реке народа, које су час узвикивале серију слогана уперених против председника и његовог режима, час су достојанствено ходали у тишини, наглашавајући „ход по мукама“. Тај усаглашени рески звук, који су у ритму стварали тако што су ритмички „оверавали“ сваки корак, ударајући о асфалт, подсећао је на индијанске бубњеве рата. Ко је то доживео, причао је касније о јези која га је обузимала и подстицала на размишљање шта ће се за који сат догодити.

Дошло је до засићења простора. Народ више није могао тако близу да се примакне згради у којој је био председнички пар. Милицијске барикаде, које је требало да спрече продор радника на Трг универзитета и Трг палате, показале су се неефикасним. Изјутра, негде око 9.30 часова, у Згради ЦК РКП, како су навели званични извори, извршио је самоубиство министар одбране Василе Милеа. Међутим, и дан-данас се тврди да је он био убијен зато што је, наводно, одбио Чаушескуово наређење да пуца у народ.

Издајник или херој

Чаушеску је после тог трагичног догађаја, у интерним оквирима, рекао да је Милеа издајник. За министра именује Виктора Станкулескуа, помоћника министра одбране за војнопривредни сектор. На хитној седници Извршног комитета Партије донета је одлука о проглашењу ванредног стања на целој територији Румуније. Ту одлуку су објавили електронски медији. Новоименовани министар одбране Станкулеску од почетка је играо дуплу игру: с једне стране је исказивао лојалност председнику, а с друге наређивао мере које су биле уперене против режима.

Историчар Јон Скурту ће касније написати: „Генерал Станкулеску је преузео прерогативе врховног команданта, који су по Уставу припадали председнику Румуније.“ Та чињеница је дала за право једном броју историчара, и онима који то нису, да прецизирају како је Станкулеску извршио државни удар и, помажући се војском, преузео политичку власт у земљи.

Ситуација је била напета до крајњих граница. Припадници USLE су народ који се, ношен таласима покрета, померао ка њима опоменули с неколико плотуна увис. Народ је све време покушавао да придобије официре и војнике у оклопним возилима, који су били у пуној борбеној готовости. Запамћене су сцене када девојке цвећем ките тенковске цеви, или га дарују војницима. Била је то нека чудна игра нерава и испитивања намера која је потрајала готово два сата. И онда, одједном, проломило се „Ураааа!“. Војници су се редом братимили с народом.

Схвативши шта се догађа, Чаушеску је тражио начин како да напусти партијско гнездо које се претворило у бојно поље. Из зграде од народа нису могли да прођу јер би били линчовани. Подземни коридори који од зграде ЦК изводе према резиденцији, удаљеној око три километра, одавно нису проверавани и били су закрчени неким средствима. Једини излаз је био ваздушни простор.

Хеликоптер је затражио генерал Марин Неагоје, командант 5. дивизије Секуритатее (која је обезбеђивала седиште ЦК РКП). Послата су два хеликоптера, од којих је један успео да атерира на зграду, где су се укрцали супружници Чаушеску, стари комунисти Емил Бобу и Манеа Манеску и обезбеђење. Министар одбране, како би избегао обавезу праћења председника, претходно је здраву ногу ставио у гипс. Подизањем хеликоптера у ваздух обзнањена је победа Румунске револуције. Раздрагани грађани су се укрцали на оклопне транспортере и са заставама, из којих су изрезали грб, кренули улицама главног града, да обзнане победу.

Победа револуције

Чаушеску је хтео да побегне на једну од три тајне локације (командна места војске). Говорило се да је реч о подземним атомским објектима на Карпатима. Чак је диктатор наредио да се припреми председнички авион, вероватно смерајући бег у иностранство. Али Елена је инсистирала да се уместо на оближњи аеродром „Отопени“, на којем је смештена председничка ескадрила, одвезу у летњу резиденцију крај језера Снагов, око 40 км удаљеног од Букурешта, да би покупила штедне књижице и неке драгоцености.

У међувремену је командант РВ и ПВО потпуно затворио ваздушни простор Румуније. Када се хеликоптер поново подигао, одмах је наређено да се спусти на земљу, или ће бити оборен. Убрзо летелица слеће на пут Букурешт–Плоешти. Председниково обезбеђење зауставља неколико возила, избацује путнике из њих и свита се упућује према Трговишту, средњовековној престоници Румуније. При томе су аутомобили мењани неколико пута, а генерали из обезбеђења су, један по један, хватали кривину, како би се одвојили од свите.

Још верујући да ситуација може да се преокрене, Чаушеску захтева да се упуте у седиште партије за тај округ. Већ после неколико минута из касарне су стигли наоружани официри и војници који су ухапсили брачни пар Чаушеску и одвели их у тамошњу касарну. Када је хеликоптер напустио зграду ЦК РКП, први пункт где су се обрели револуционари била је телевизија. Тамо су међу првима (12.51 часова), заједно с другим револуционарима, стигли песник Мирчеа Динеску и глумац Јон Карамитру. Ушли су у студио државне телевизије и обзнанили народу да је диктатор побегао, показујући раширеним прстима слово „V“. Тиме су потврдили да је револуција победила.

После бега брачног пара Чаушеску настао је хаос у Букурешту, претворивши се у стање потпуне еуфорије. Народ је похрлио у зграду ЦК РКП, понашајући се вандалски. Главне мете су биле портрети диктатора у канцеларијама и писана дела Чаушескуа и његове супруге Елене. Књиге су масовно избацивали кроз прозоре. У посебно непријатном положају се нашла Румунска армија. Наиме, јединице противваздушне одбране су на екранима радара готово непрестано имале одразе циљева у ваздушном простору, који су се приближавали без уобичајене најаве и одобрења надлежне службе за прелет румунске територије. У паници која је завладала, испаљено је много ракета на циљеве, а испоставило се да су одрази на екранима били производ електронских симулација. Одакле су емитовани ти таласи и ко је то чинио, остала је строго чувана тајна.

Важне објекте напале су непознате снаге. Названи су „терористима“, а војска и народ су били позвани да бране и одбране тек извојеване тековине револуције. Често се дешавало да се сукобе две војне јединице, милиција с војском, односно револуционари с војском. Највећи окршај догодио се ноћу у близини међународног аеродрома „Отопени“. Тамо су се сукобиле две војне јединице. У тој нежељеној, али жестокој бици погинуло је чак 50 људи.

Другог дана хаотичне ситуације паралелно су деловала три центра моћи. Први је био у телевизији, где се око 14 часова песнику Мирчеи Динескуу и глумцу Јону Карамитруу придружио политичар Јон Илијеску, који ће бити изабран за првог демократског председника Румуније. Други центар налазио се у згради ЦК РКП, где је група Илие Вердеца покушала да створи нову владу. Већ након 20 минута састанчења показало се да од тога нема ништа. Трећи центар имао је изузетно велику, фактичку моћ, а реч је о Министарству одбране с генералом Виктором Станкулескуом на челу.

Схватајући значај војске за учвршћивање тековина револуције и држање власти, Јон Илијеску је, још док се налазио на државној телевизији, успоставио везу с новим министром одбране. Око 22 часа, 22. децембра, после дуготрајних консултација, формиран је Фронт националног спаса, као нови орган власти, који је преузео терет револуције. Према оценама аналитичара, био је то орган састављен од људи из другог партијског ешалона, али тело које је здушно било и остало привржено друштвеним променама. Уосталом, многи од њих су, касније, када су били у врху власти, заслужни што је Румунија кренула путем демократије.

Унапред донета пресуда

Мада су многи мислили да је хапшењем брачног пара Чаушеску завршен главни посао револуције, то се ипак није догодило. Снаге лојалне режиму, пре свега из редова Секуритатее нападале су подмуклим хицима из конспиративних станова, контролисали су главне артерије канализације, оглашавали се одакле су најмање очекивани. Организованији и жешћи напади су (у Букурешту) почели 22. децембра око 18.30 часова. Важне објекте напале су непознате снаге. Названи су „терористима“, а војска и народ су били позвани да бране и одбране тек извојеване тековине револуције. Неки од напада на војску били су симулирани апаратима који су производили звук и светлост.

Оружани насртаји снага верних председнику Чаушескуу и старом систему уносили су панику међу револуционаре. У неколико наврата претила је опасност да поврате доминацију над важним објектима, попут телевизије и поште. Све је било у неком грчу, а највише је царевала паника. Тај хаос допринео је да и телевизија емитује непроверене, нетачне и контрадикторне информације.

Касарна у Трговишту је стално била под ватром људи оданих председнику. У једном часу је толико било критично да је претила опасност да Чаушеску и његова супруга буду ослобођени. Командант те јединице, која је у саставу имала оклопне транспортере, због тешке ситуације, доноси одлуку да председнички пар укрца у једно од оклопних возила и да блиндирана колона напусти касарну. Та колона кружила је макадамским путевима неколико часова, избегавајући насеља. За то време јединица је успела да се одбрани од напада.

Припадници тајне полиције Секуритатее, који су остали верни Чаушескуу све време, тачно су знали где се супружници налазе. Пошто су били затворени у касарни у Трговишту, уочено је да диктатор, с времена на време, притиска нешто на свом ручном часовнику. Мало касније, када су стражари пришли ближе и загледали у часовник, уочили су малу антену. Часовник је, заправо, био део електронског мини-уређаја, који је, притиском на прекидач, емитовао радио-таласе (локатор).

Где се тачно налазе супружници у табору револуционара нико није знао, осим лукавог министра одбране Виктора Анастасеа Станкулескуа, који је касније робијао у затвору „Жилава“, у близини Букурешта, јер је био осуђен и кажњен петнаестогодишњим затвором због издавања наређења да се у Темишвару пуца у народ.

У Фронту националног спаса убрзо је одлучено да се Чаушескуу суди, а за главног организатора суђења одређен је управо генерал Станкулеску. Током разговора са Силвиом Бруканом, једним од чланова тадашње импровизоване власти, Станкулеску је добио и одговор како суђење треба да се заврши. План је био да се диктатор осуди на смрт и да се казна одмах изврши.

Министар одбране је образовао тим од 10-12 људи, у којем су били тужиоци, судије и адвокати. Инструирани су у Министарству одбране. Пре тога је декретом образован Преки војни суд с председником, пуковником Гицом Попом на челу. Оптужница је сачињена на брзу руку и није се заснивала на истинитим чињеницама. Председник државе је оптужен за геноцид над 60.000 људи, за примену силе против демонстраната, за рушење градова и страдање материјалних добара, затим за подривање националне економије и за покушај бекства у иностранство с једним милионом долара.

Када је много година касније сенатор Думитру Муреш Поп поставио питање шта се догодило с тих милион долара, добио је одговор од министра финансија Михаила Танескуа „да је једна од три области оптужнице фалсификована“. Дакле, Чаушеску је лажно оптужен.

Суђење је на све личило, али најмање на судски процес. Тужилац и председник Преког војног суда су се све време буквално драли на Чаушескуа, не дозволивши му да се слободно брани. Двојица адвоката цивила, који су доведени из Букурешта, понашали су се као тужиоци. Уопште, дакле, нису бранили оптужене. Чаушеску је тада изговорио: „Не признајем овај суд, већ само суд Велике народне скупштине.“ Био је веома љут и нервозан, видело се на снимку који је те вечери (25/26. децембар) емитован на државној телевизији. Та лакрдија од суђења није дуго трајала, јер су наредбодавци журили да што пре ликвидирају омражени брачни пар.

За извршење казне над брачним паром већ је чекао вод припадника Румунске армије. Један од њих Дарин Мариан Карлан после неколико година је за лондонски Обзервер изјавио: „Осећао сам да имам историјску улогу. Знам за Француску револуцију и гиљотину, а и то да сам нешто слично урадио… Био сам трениран као специјалац који брани државу. Чаушеску је био врховни командант, а ја обучаван да га браним, а не да га убијем!“

Када је брачни пар изведен пред вод, како наводи Карлан, Чаушеску је рекао: „Не можемо да будемо убијени као пси.“ Елена је казала: „Заједно смо се борили, заједно ћемо умрети“, захтевајући да се егзекуција обави одједном, то јест да једно од супружника не посматра смрт другог. „Био је то тежак тренутак за нас“, наводи Карлан. Последње Чаушескуове речи су биле: „Живела Социјалистичка Република Румунија!“ Николае и Елена су убијени на Божић, 25. децембра, а декрет о погубљењу потписан је тек 27. децембра.

Обавештајна позадина

Ко је све био уплетен у свргавање председника Чаушескуа и комунистичке диктатуре вероватно се неће још дуго поуздано знати, све док не буду отворене архиве тајних служби (страних). У Румунији се, поводом две деценије од револуције, навелико писало да су у свргавању диктатора заједнички учествовале америчке и руске тајне службе. Чак се наводи да је баш у време револуције у Румунији боравило барем 20.000 руских „туриста“.

Председник Фронта националног спаса и Румуније Јон Илијеску је изјавио да тих 20.000 наводних туриста нису могли да организују излазак људи на улице, да није било јаких, интерних разлога. „Револуција је кулминација незадовољства људи решених да се ослободе тираније“, навео је он. На директно питање новинара да ли су у догађаје у децембру 1989. године биле умешане стране службе, Илијеску је одговорио: „Верујете ли да се у једној земљи нешто тако догоди, без присуства страних служби? Немојте да имате илузије!“ Следећи пут је казао „да су биле умешане стране тајне службе, али су оне имале маргиналну улогу“.

Они ретки који су имали привилегију да за време револуције уђу у зграду америчке амбасаде у Букурешту, а улазили су и пре тога, тврде да је тада зграда била закрчена разноврсном електронском техником. Више аналитичара сматра да је Румунску револуцију организовао Запад, наводећи бројне чињенице које тој тези иду у прилог. Једно је сигурно: сила која је вукла конце у позадини револуције по сваку цену је настојала да се збаци социјалистички систем и оцрни Румунска комунистичка партија.

Румунија је у минуле три деценије била подвргнута утицајима, променама, унутрашњим неслагањима, па и сукобима. На плану националне економије нису постигнути очекивани резултати. После револуције учесници преврата су се самоорганизовали, формирајући спискове заслужних револуционара са циљем стицања власништва над капиталом и некретнинама. На тим списковима, показало се, било је неколико пута више људи него што их је непосредно учествовало у рађању нове демократије. Румунија је свим силама стремила у НАТО и Европску унију, што јој је и пошло за руком.

Уместо закључка

Током Румунске револуције смртно је страдало 1.142 грађана, који су посмртно проглашени за хероје револуције. Рањено је 3.138 људи, а затворено 760 учесника протеста. Многобројне жртве су деца. Из редова Румунске армије погинуло је 260, а рањено 545 људи. Из редова безбедносних снага 65 је изгубило живот, а 73 је рањено.

После револуције је утамничено око 1.000 цивила и око 1.500 припадника војске, безбедности и милиције, јер су били против промене режима. Само из састава Пете управе, јединице из Департмана државне безбедности, 341 припадник је био у затвору. Постоји сумња да многи „секуристи“ нису пријавили рањавање, како тиме не би потврдили опредељеност за Чаушескуа.

***

На 20-годишњицу револуције у Румунији се појавила књига која, наводно, најзад саопштава истину. Како се тврди у том делу, румунски преврат су заједнички организовале Сједињене Државе и Совјетски Савез. Совјетски лидер Михаил Горбачов је пре румунске народне експлозије, почетком децембра 1989. године, како се сада пише, покушавао да убеди Чаушескуа да добровољно одступи с власти. А пошто то председник нипошто није желео, снашао га је народни и државни стампедо.

***

Људи који су активно учествовали у свргавању Чаушескуа сматрали су да је главно оружје у њиховим рукама – телевизија. Захваљујући релеју код Вршца и ондашњој Југословенској радио-телевизији, слике о преврату су убрзо потекле у свет. Гледаоци широм света имали су први пут могућност да директно прате револуцију. Касније, у превратима и ратовима што су следили, то је постао главни адут и манир Запада (САД). Комплекс државне телевизије, дрвеним палицама, бранило је неколико хиљада грађана с наоружаним припадници војске. Људи из Секуритатее су неколико дана покушавали да освоје ту медијску Бастиљу.

***

Неколико месеци пре избијања Румунске револуције у Букурешту су се срели савезни секретар за народну одбрану, генерал армије Вељко Кадијевић и румунски министар одбране, генерал-пуковник Василе Милеа. На званичној вечери, коју је тим поводом приредио југословенски амбасадор Боро Денков, приликом здравице, високи официри су поновили да никада војску неће употребити против свог народа, критикујући примену силе на пекиншком Тргу Тјенанмен.

 

Звонимир Пешић је пуковник у пензији. У време Румунске револуције био је секретар Војног изасланства при амбасади СФРЈ у Букурешту.

 

Извор Печат