Жуков: Маршал победе

Као човек великог војног талента, смео и оригиналан у расуђивању и веома чврст у спровођењу одлука, он се није заустављао ни на једној препреци да оствари своје војне циљеве, забележио је генерал Штеменко

Георгиј Константинович Жуков (рус. Гео́ргий Константи́нович Жу́ков) рођен је на данашњи дан, 1. децембра 1896. године, у селу Стрелковка, у Малојарославецком округу у Калушкој губернији, у тадашњем Руском царству.

Он је био један од најуспешнијих војсковођа у Другом светском рату, и то не само совјетских. Био је славни руски и совјетски командант и државник. Био је маршал Совјетског Савеза (1943), четири пута му је додељена титула Хероја Совјетског Савеза (1939, 1944, 1945, 1956), био је носилац два ордена победе (1944, 1945), шест ордена Лењина, као и многих других совјетских и иностраних ордена и медаља.

Његове огромне и несумњиве ратне заслуге донеле су му надимак „Маршал победе“. Надимак му је сковао сам народ. Маршал је био изузетно омиљен. Једном речју, маршал Жуков је постао лице руске и совјетске победе над нацистичком Немачком. Жуков се може поредити са највећим руским војсковођама, попут Суворова и Кутузова.

Током Великог отаџбинског рата обављао је дужности начелника совјетског генералштаба, команданта фронта, члана Штаба Врховне врховне команде, заменика врховног команданта Оружаних снага СССР-а. У послератном периоду служио је као врховни командант Копнене војске, командовао је Одеским, затим Уралским војним округом.

Немачка безусловна капитулација

Рођен је на селу, као право сељачко дете, у породици Константина Артемјовича Жукова. Био је то више него скроман и веома тежак почетак.

Након што је у лето 1908. године завршио парохијску школу у ​​суседном селу Величково, мајка га је послала у Москву, да шегртује у радњи њеног брата Михаила Пупилина, крзнара и власника мале крзнарске радње у Москви.

Људима се према сведочењима обраћао непосредно. Једна анедота говори о његовом карактеру. Мајка му је пре пута у Москву дала савет: „Кад дођеш, поклони се ујаку и реци: ‘Здраво, Михаиле Артемјовичу.'“

Дечак је размислио и одговорио: „Не, ја ћу рећи: Здраво, чика Мишо!“

Међутим, Георгију је била је намењена сасвим другачија судбина него што је то судбина крзнарског мајстора. Врхунац његове животне путање и његове војничке каријере било је то што је пред њим, 8. маја 1945. у 22:43 (9. маја у 00:43 по московском времену), у Карлсхорсту (Берлин), фелдмаршал Вилхелм Кајтел потписао безусловну капитулацију трупа нацистичке Немачке.

То је био крај величанственог и страшног Отаџбинског рата који је Совјетска Русија платила са 26 милиона мртвих. Руси су победили Хитлера и немачки нацизам, а сам Жуков постао је симбол ове величанствене победе. На тај начин се окончала права светска катастрофа и једна ноћна мора. Свакако, то се није десило случајно: под његовом командом, Црвена армија је извојевала своје најзначајније победе, у грандиозним биткама за Москву, Стаљинград, Лењинград, Белорусију и, коначно, у епској бици за Берлин.

Једна од његових метода рада била је заједнички рад у штабу, са људима којима је веровао. „Жуков је веома ценио штаб,“ забележио је генерал Константин Симонов. „Схватао је важност штаба у раду команданта и није размишљао о свом раду изоловано од штаба. Штаб је под њим радио мирно и редовно.“ И такође: „Жуков је веровао свима који раде у штабу. Веровао је њиховим извештајима и оценама. И све док им је веровао, било је добро радити с њим.“

Жукова су на Западу оптуживали да је био „груб“ и „немилосрдан“ и да није штедео своје војнике. Губици нациста у том рату говоре супротно: под командом Жукова сломљена је кичма немачких оружаних снага. Седамдесет пет одсто војних снага злогласног Вермахта уништила је Црвена армија на Источном фронту. До чувене битке савезничких снага за Нормандију дошло је практично кад је исход рата већ био одлучен, тек у јуну 1944.

Значајна епизода на Халкин Голу

Његова војничка каријера започела је тачно 7. (20.) августа 1915, када је мобилисан у армију Царске Русије. Током Првог светског рата, два пута је одликован Крстом Светог Георгија и унапређен у чин подофицира „за исказану храброст у борби“. После Октобарске револуције 1918. године, ступа у Црвену амрију. Од 1923, Жуков је командант пука, а од 1930. он командује бригадом. Тридесетих година залагао се за бржу модернизацију Црвене армије и што масовније коришћење оклопних јединица. Жуков је предвиђао да ће тенкови у будућим ратовима имати одлучујућу улогу. Како истичу поједини историчари, убрзо је постао познат „по својој строгости, детаљном планирању и гвозденој дисциплини“.

Жуков је ускоро добио прилику да своје теорије провери у пракси. Уз сагласност Стаљина, 1938. године преузео је команду над Првом совјетско-монголском армијском групом. Овај „необјављени рат“ Совјета и Монгола са Јапанцима, који је трајао од 1938. до 1939, започео је као пушкарање, као опипавање мишића Русима, да би убрзо ескалирао, када су Јапанци започели напредовање кроз Монголију са 80.000 војника, 180 тенкова и око 450 борбених авиона.

Уследила је одлучујућа битка на Халкин Голу, за коју се Жуков дуго и пажљиво припремао, претходно захтевајући појачања и гомилајући оклопне снаге, којима је знао да командује. Да ли је Халкин Гол означио стварни почетак Другог светског рата за Совјетски Савез? Било како било, доба коњице је заувек прошло, мада су Пољаци исте године, током нацистичке инвазије на Пољску, на коњима јуришали на немачке тенкове. Жуков је то схватио на време.

Ова победа над Јапанцима донела је Жукову звање Хероја Совјетског Савеза. О самој бици се иначе мало зна на Западу. Жуковљево пионирско масовно коришћење оклопних јединица за Запад прошло је фактички неопажено. То ће многима донети велика изненађења нешто касније, посебно током немачког успешног блицкрига против Француске.

Успони и падови ратног хероја

Као и готово све велике совјетске битке Другог светског рата, Жуков је предводио и совјетску офанзиву из 1944. Он је водио и напад на Немачку 1945, као што је руководио операцијама у Берлину током априла. Био је први командант совјетске окупационе зоне у Немачкој. Као најчувенији и најзаслужнији совјетски командант у Великом отаџбинском рату, Жуков је извршио инспекцију Победничке параде на Црвеном тргу у Москви 1945. године.

За разлику од војничке, његова политичка каријера није прошла без успона и падова. Сукоби Жукова са Стаљином су мање-више добро познати. О томе пише генерал Сергеј Штеменко у својим „Успоменама“: „Као човек великог војног талента, смео и оригиналан у расуђивању и веома чврст у спровођењу одлука, Жуков се није заустављао ни на једној препреци да оствари своје војне циљеве. Када је осећао да је у праву поводом овог или оног спорног питања, он се усуђивао да оштро одговори Стаљину, што се нико други није усудио.“

Жуков је био строг, али не и бездушан командант. Он је од почетка био познат по својој „гвозденој дисциплини“. Како пише један његов сарадник: „Жуков грубо, у свом уобичајеном маниру, сређује ствари; он објашњава, поучава, убеђује, захтева, наређује, а кад затреба и кажњава.“

Поменућемо и његов сукоб са Хрушчовом, са којим је имао значајне несугласице поводом кључних стратешких војних питања СССР-а. Хрушчов је захтевао смањење броја конвенционалних снага и морнарице, као и увећање нуклеарних снага Совјетског Савеза, на којима је требало да се убудуће заснива совјетска безбедност.

Жуков је подржавао интересе војске и супротстављао се новом руководству на челу са Хрушчовом. У октобру 1957, Хрушчов га је сменио са дужности министра одбране и „протерао из Централног комитета“, под оптужбом да је против њега припремао војни удар. Жуков, прослављени ратни херој, пада у немилост и не појављује се више у јавности. Ови неправду исправиће тек у октобру 1964. ново руководство под Леонидом Брежњевим.

После оставке Хрушчова 1964. године, 8. маја 1965. Жуков је коначно поново позван у Кремаљску палату конгреса на свечани састанак, посвећен 20. годишњици Победе. Његово појављивање присутни у сали поздравили су дуготрајним аплаузом и овацијама.

Жуков је био и остао веома популарна личност у Совјетском Савезу. Умире 1974. у Москви, где је сахрањен са свим војним почастима.

Име Жукова данас носи мноштво улица и тргова у Русији.

По њему је назван и астериод „2132 Жуков“.

Године 1995, на његов 100. рођендан, Руска Федерација је увела ред Жукова и орден Жукова.

Руски дисидент Јосиф Бродски му је у Њујорку посветио песму, под насловом „Поводом смрти Жукова“.

Прошле године, на Дан победе, шведски метал бенд „Сабатон“ обрадио је песму „Битка за Москву“ руске групе „Радио Тапок“. У овој песми помиње се име Георгија Жукова: „Чујте наређења маршала Жукова и Стаљина, / Браните отаџбину, Москва неће пасти!“

Коначно, он је постао и популарна филмска тема. У епизоди „Следећа генерација“ серије „Звездане стазе“ појављује се „амбасадорски звездани брод Жуков“.