ЖУЈОВИЋ: Српско ишчезнуће из Крајине за запад је практично, а не етичко питање

Идеја о оснивању Музеја геноцида у Београду неће бити свеобухватна без ревизије идеолошког тумачења српске и југословенске историје.

• На жалост, у историографији нисам наишао на рад, поготово не на књигу, која би веродостојно приказала и објаснила поменути детаљ наше (заједничке?) прошлости
• Стога је логично да се од народа, који се институционално пре 70 година одрекао улоге жртве, данас очекује да отрпи властити прогон
• Због тога из Европске уније није дошао ни један озбиљан глас осуде руље која је на Томпсоновом концерту позивала на убијање људи и салутирала нацистичким поздравом

Разговарајући својевремено са учесницима пробоја Сремског фронта, сазнао сам за општи грађански отпор Загрепчана јединицама Народно-ослободилачке војске Југославије. Причали су ми како су Загрепчани на њих просипали врело уље, на крају и како су их пљували на улици.

Ни један од мојих саговорника, који су заузимали главни град нацистичке Хрватске, није сумњао у чињеницу да су Хрвати, као политичка заједница, у Другом светском рату, знатном већином, били уз Хитлерову Немачку. На жалост, у историографији нисам наишао на рад, поготово не на књигу, која би веродостојно приказала и објаснила поменути детаљ наше (заједничке?) прошлости.

Шовинистички кич и шунд, те говор мржње на обележавању 20. годишњице хрватске агресије на зоне под заштитом УН, односно на српски народ у Крајини, последица је политичке примене српског, дакле идеолошког тумачења историје Другог светског рата. Народ који је институционално пристао на однеговану историјску амнезију и релативизацију злочина хрватских нациста, лако би данас требало да „прогута“ Томпсонову уметност. Стога је логично да се од народа, који се институционално пре 70 година одрекао улоге жртве, данас очекује да отрпи властити прогон.

Не верујем зато да ће иницијатива о оснивању Музеја геноцида у Београду бити свеобухватна, чак и могућа, без ревизије идеолошког тумачења српске и југословенске историје. Не треба сметнути са ума да Европска унија, у којој би сутра тај музеј требало да буде, није заједница изворног антифашизма и историјске објективности. Њу историја Другог светског рата занима до граница антисемитизма и у оквирима онога што називамо политичком коректношћу, са Немачком у центру пажње.

Брисел је итекако спреман да зажмури над неонацистичким несташлуцима својих антируских, односно антисрпских, провинција и интересних зона (прибалтичке земље, запад Украјине, Хрватска). Њега занима употребна вредност, а не објективност историје.

Због тога из Европске уније није дошао ни један озбиљан глас осуде руље која је на Томпсоновом концерту позивала на убијање људи и салутирала нацистичким поздравом. За Европску унију и НАТО пакт важно је да Срба, као војне и политичке силе наклоњене Русији, у ширем јадранском залеђу више нема. Начин њиховог ишчезнућа за њих је практично, а не правно или етичко питање. То је прва истина коју би модерна српска историографија речито морала да саопшти.

Тагови: Бранко Жујовић, Хрватска