Злочин уживо на украјинској телевизији: Ајхман говори док Запад ћути над масакрираном децом

Западни медији не само да прећуткују информације о жртвама Донбаса него се систематски и смишљено прећуткује одговорност украјинске стране за генезу сукоба. Да ли у земљи у којој се рођендан нацисте Степана Бандере прославља као државни празник треба да чуде јавни позиви на истребљење руске деце у новоослобођеним Републикама?

Није само страдање цивила приликом бесомучног гранатирања центра Доњецка пре два дана и киднаповање руске деце од стране Оружаних снага Украјине на деловима Република гласно прећутано у западним медијима. Прећутан је и вирални видео који сирово али упечатљиво објашњава и план Запада и циљ руске војне интервенције у Украјини.

Наиме, у програму уживо, цитирајући речи Адолфа Ајхмана, украјински новинар Канала 24, глорификује нацистички наратив, и позива на даље убијање руске деце.

„Јер ако деци убијете родитеље, она ће свакако одрасти и осветити се. Пошто ме називате нацистом, учинићу све што је у мојој моћи да ви и ваша деца никада не живите на овој земљи“.

Како је у западном медијском простору прећутана истина о отмицама и убиствима руске деце у Донбасу као и чињеница да се она врше у име вредности које је баштинио нацизам?

Заборављени повод за рат

Реч је о стратегији западне медијске пропаганде, сматра теоретичар културе Владимир Kоларић, која, као и свака пропаганда, подразумева филтрирање информација.

„Једна од битних ствари које се стратешки и тенденциозно прећуткују, а то није случајност, јесу узроци и поводи рата који траје осам година и који је прве две године обележен великим разарањима и злочинима почињеним од стране украјинских снага“, каже Коларић, подсећајући да су све време примирја за ових осам година вршена борбена дејстава у којима је погинуо велики број људи, и велики број је повређен.

Вера у Бандера

Други веома важан механизам Запада тицао се, примећује Kоларић, дехуманизације Руса, омаловажавања њихових жртви као и уношења страха од ирационалности и бруталности њихове акције.

„Истовремено се нападно умањивало присуство фашистичких и нацистичких тенденција у украјинском друштву које је организовало отворено нацистичке манифестације које су биле бројне и веома посећене, и експлицитно позивале на бруталност према Русима“.

Коларић указује на чињеницу да су елементи историјског ревизионизма били врло присутни у украјинском друштву у претходном периоду. Ти елементи су се пре свега односили на отворену, од стране државе подржану ревизују неспорних злочина сарадника окупатора у Другом светском рату над Русима, Јеврејима, Пољацима и осталима.

Руске жртве мање битне?

Иза сваког тог ревизионизма, каже Коларић, стајала је држава.

„Данас прећуткујући страдање цивила и деце у Донбасу, сугеришу својој публици да су руске жртве мање битне него било чије друго. То правдају наводно искључивом кривицом Руса за тај рат, а са друге стране конструкцијом која руску историју представља кроз историју агресије, напада и ирационалне жртве. Пропагандни Запад у Украјини покушава да извршу неку врсту деконтекстуализације сукоба“.

Док настоји да убеди своје конзументе да руска страна није имала разлог за нападе и да је то нека врста произвољности, западна пропагандна машина умањује одговорност украјинске стране за почетак и генезу сукоба, као и садашње стање на терену.

„Запад дозвољава и легитимизује дехуманизацију Руса“.

Није то само изјава полуделог човека

Позив украјинског новинара на убиство руске деце Коларић не тумачи као изјаву једног лудака у једном тренутку, већ сматра да ова изјава припада генези историјског ревизионизма и утицаја нацизма који је видан у украјинском друштву.

„Ако имамо глорификацију човека у нацистичкој униформи, знамо за улогу Азова и Ајдара као и нацистичке манифестације, изјава тог несрећног новинара није необична и није ексцес једног полуделог човека у ратној ситуацији него је заправо нешто што је систематски подржано од стране једног дела украјинских центара утицаја. На овај начин сугерише се Западу и западној публици да живот руског човека који није цивилизован мање вреди од живота цивилизованог западњака“.

Ове искривљене представе дубоко су урезане у наратив русофобије. Међутим, указује наш саговорник, највећи проблем русофобије је тај што то она у ствари дехуманизује носиоце једне читаве културе, не њих лично, већ њихово наслеђе, идентитет, оно на чему се он темељи.

Запад подстиче мржњу према свему руском

На питање колики је простор у пропагандном миљеу запада остављен за истину, Коларић каже да је Запад кренуо са оштром пропагандом, искључиво апсолутизованом.

„Циљ је показати да је Русија асполутно крива, да је њен поступак апсолутни преседан и асполутно нелегитиман. Запад настоји да свим средствима то објасни свом становништву како би оправдао своју улогу, додатно подстакао украјински народ на отпор и дуготрајну мржњу према свему руском, али и да би извршио притисак на Русе упућујући их на страх за сопствену позицију“.

Међутим, Коларић наглашава да постоје и извесни гласови на Западу међу онима који нешто боље разумеју ситуацију у Украјини и у овој сложеној ситуацији покушавају да буду објективни како би сачували извесне принципе.

Русофобија не атакује само на Русе

Нису усамљени ни гласови оних који осуђују поступак Русије али реагују против испољавања русофобије као расистичког поступка од стране западних земаља где се забрањују и мртви руски писци и елементи руске културе.

„Русофобија као расиситичка појава забрињавајућа је и са аспекта стања западног друштва. Јер то уклања могућност рационалног дијалога, слободне воље, слободе избора и савести што је врло опасно за западно друштво које се на те вредности позива. Дакле, русофобија не атакује само на Русе и не тиче се само Руса и Русије него се тиче и самих западних друштава у којима се кроз русофобију уноси један додатни степен контроле, доминацију елита и испирање мозга“.

Видећемо, упућује Коларић, колико је све ово успутни производ једне конкретне ситуације у којој се Русија жели сломити, а колико је крајња намера – додатно пацификовање и контрола становништва западних земаља.