ЖИВОТ СЕ МЕЊА ДРАСТИЧНО: Како ће Срби живети ако полицијски час буде непрекидан – по кинеском или италијанском моделу

Коронавирус мења животе људи у свим земљама које су захваћене епидемијом, а најдрастичнија мера коју једна земља може да уведе јесте ограничење кретања од 24 сата. У Србији је ту меру као могућност најавио српски председник Александар Вучић. Како живети са полицијским часом који траје непрекидно данима?

Уз двадесетчетворочасовно ограничење кретања свакодневни живот се мења драстично. Грађани зато и путем друштвених мрежа с правом постављају многа питања која се тичу њиховог свакодневног функционисања – од могућности набавке лекова и основних намирница, па до шетње кућних љубимаца до првог дрвета.

Србија није прва и једина земља која се суочава са могућношћу овакве мере. Неке врсте двадесетчетворочасовног ограничења кретања већ су уведене у Италији, Француској и Шпанији, а важиле су донедавно и у Кини. Последњих дана на целодневни полицијски час одлучила се и влада Кајманских острва, као и власти америчког града Тускалузе у савезној држави Алабами и либијског града Мисурате.

Италија и Кина – два модела полицијског часа

Из разговора са Аном Безаревић која живи у италијанском граду Ливорну који је у Тоскани и Владимиром Срдановићем, извештачем из Пекинга, из прве руке смо се обавестили како изгледа двадесетчетворочасовни карантин.

Одмах уочавамо разлике између два модела – лабавијег италијанског, где је грађанима омогућено да одлазе у снабдевање једном недељно у радњу најближу кући и стриктинјег кинеског, где је грађанима било забрањено свако кретање, а снабдевање је вршено преко посебних тимова.

Италија: Може у најближу продавницу једном недељно

Према Аниним речима, двадесетчетворочасовни карантин који влада у Ливорну није лако издржати, с обзиром да траје већ три недеље.

Све је почело као у Београду, каже нам она – упркос апелима надлежних, плаже, паркови и улице ове најважније тосканске луке били су пуни. Након што се епидемија распламсала, сви седе код својих кућа и поштују правила.

„Нама је све забрањено. Нема посета. Већ три недеље смо тотално изоловани у кући. Имам и сина од четири године, живимо у стану, немамо ни терасу, али правила се поштују. Што се тиче хране, има је свугде, али у набавку се углавном иде једном недељно и забрањено је да у набавку излази више од једног члана породице“, каже она.

За набавку су, каже, потребне потребне дозволе. Тај папир морате да увек имате са собом.

Кина: Подељена на зоне, у црвеној најстроже

Кина је, пак, целу земљу поделила у четири зоне – црвену, наранџасту, жуту и белу, прича Владимир Срдановић. У црвеној зони, у којој се налазио и Вухан као жариште епидемије, било је забрањено излазити из куће. Грађани који су живели у наранџастој зони могли су да сваки други дан иду у набавку уз велике мере предострожности.

Пекинг се налазио у жутој зони и у њој је могло да се слободно креће уз мере предострожности, док је бела зона означавала подручја где није било инфицираних.

Најстроже мере, каже Срдановић, уведене су у провинцији Хубеј, где се налази Вухан, где, како рекосмо, излазак из кућа није био дозвољен. Полицијске патроле биле су задужене за чување реда, док су добровољачке патроле кружиле Вуханом и другим градовима покрајине Хубеј у комбијима и упозоравале грађане да не излазе из кућа и информисали их о коронавирусу. Људи су се за снабдевање у почетку сналазили како је ко умео, а убрзо је снабдевање било организовано.

„Достава пакета хране и свега осталог што је потребно једној породици вршена је до кућног прага и ту остављана дезинфикована. То су радиле групе које су организовали кризни штабови. Оне су се бавиле, не само разношењем пакета, већ и примањем поруџбина и одласком у набавку“, објашњава Срдановић.

Бити у стану 24 часа, према речима нашег саговорника, није лако, али није ни тешко ако се човек помири са тим да напољу нема никаквих послова. Лепша страна давадесетчетворочасовне изолације је боравак у друштву породице. Време у коме јуримо за новцем и бољом будућношћу променило се и сада би требало да се окренемо онима којима смо посвећивали најмање времена – својима, закључује Срдановић.