ЖИВАНОВ: NATO више није савез, већ пука дивизија окупатора и колаборациониста-квислинга

Суперсила која пред собом гура америчку војску, руководи NATO-ом, управља Међународним монетарним фондом и каналише значајан део мултинационалног капитала, Сједињене Америчке Државе, своје циљеве поставиле су дубоко у европској територији.

Један од примарних циљева америчке империјалистичке политике јесте колонизовање европских држава под камуфлажом интегративних процеса. Овде није реч само о државама бивше Источне Европе, које су, мање-више, биле блиске СССР-у, што их је начинило легитимним пленом, већ пре свих о оним државама у којима је веровање у партнерство са САД искрено, дубоко, традиционално и пре свега неупитно.

Истовремено, повод је Споразум о трансатланском трговинском и инвестиционом партнерству између САД И ЕУ за који САД врше до сада невиђен притисак на чланице ЕУ да пред њим капитулирају.

Иако у земљама ЕУ постоји артикулисан и снажан отпор овом Споразуму о слободној трговини између САД и ЕУ, он ће се највероватније имплементирати упркос отпорима грађана и интересима држава ЕУ и тада ће пољуљана европска економија да осети прави загрљај Америке, лишен сваке шминке и ласкања.

Америчке спољнополитичке интересе на тлу Европе, деценијама уназад агресивно и беспоговорно спроводио је NATO. Унутар ове организације перфектно су разрађени продуктивни механизми за гажење суверенитета других држава чланица.

Кад је реч о сфери одбране, војне индустрије, безбедности и припадајућој агенди, NATO је, са становишта САД, учинковит модул за обезбеђивања разнолике супремације, изцрпљивања користи и остваривања беспремчане војне доминације Америке над осталим чланицама овог војно-империјалистичког монструма. И то није тешко обезбедити јер за такво шта постоји хранљива подлога.

У државама чланицама NATO антируски став дубоко је укорењен, чак толико да због те заслепљености не примећују већу опасност која долази с друге стране Антлатика. Основна сврха тог страха јесте да, попут димне завесе, крије примицање и размештање оног реалног непријатеља.

Тај парадокс учинио је да NATO више није савез, већ пука дивизија окупатора и колаборациониста-квислинга.

Јачање евроазијског војног, а пре свега економског савеза, чију окосницу чине, под Путином подигнута Русија са лојалним републикама, као и, пре свих, економски гигант Кина, уз Индију и њима ослањајуће државе, отворило је нову страницу у савремнеој епохи.

NATO, уз све своје предности, активизам, делотворност, бескрупулозност и алавост, без повећања економске моћи нема довољно снаге за успешно парирање овом изазову.

С једне стране, исток је наговестио почетак своје супериорности, а с друге стране, Америка, притиснута сопственим сваковрсним унутрашњим проблемима, оставши, с покрићем, са све мање дубоко индоктринисаних и потплаћених савезника, излаз види у потпуној колонизацији Европе и експоатисању ресурса које она поседује, не само на европском континенту и не само у економској сфери.

Данас је очевидно да ресурси Русије остају стратешки циљ америчког колонијализма, али је такође извесно да им то Русија сама неће сервирати. Напротив, спремна је да се брани свим средствима и по сваку цену. У таквој ситуацији, економско поробљавање Европе може да буде бајпас, резерва свеже крви за опстанак метузалема који одавно једе сопствену супстанцу и преживљава на рачун немоћих и ситних унесрећених држава целе планете, слабих и слабијих који им се вољно или невољно дају.

Паралелно са јачањем притисака на чланице Европске уније кроз разноврсан инструментаријум, сасвим је извесно да ће САД интензивно радити на укидању темељних елемената суверенитета чланица ЕУ стварајући од економски независних, стабилних европских држава пуке колоније неспремне да се отргну из смртног загрљаја империјалисте, прекоокеанског „партнера и савезника“. Постајаће нејаке, зависне и маргиналне. Постајаће вазали без алтернативе јер ће свој суверенитет добровољно уградити у неку апстрактну творевину попут ММФ-а у којој ће формално одлучивати нека нова, наддржавна, а заправо штеточинска администрација, а суштинске одлуке доносиће се искључиво у интересу вашингтонског естаблишмента, далеко од очију јавности, контроле, владивине права и демократије.

Биће то неко ново монструозно биће, сијамски близанац NATO-у, које ће се бавити економским питањима, финансијама, трговином, кредитима, зајмовима, углавном скидањем кајмака и убирањем профита од економија земаља ЕУ. Тај профит одливаће се ван Европе остављајући све сиромашније грађане, урушавајућу економију и себичну администрацију којој су бачени оглоци, тридесет сребрњака велеиздајничке апанаже.

Данас, суровост мултинационалних компанија и настојање да се накаче на крвоток националних економија и исисају га до липсања тих држава спречава само сувереност и каква-таква брига домицилног руководства о националним интересима.

Онога тренутка када се та сувереност претопи у апстрактни „виши ниво“, а националну бригу замени привремена егоистичка усрећеност неких лично обогаћених утицајних политичара, о економским националним интересима држава чланица ЕУ „бринуће“ мултинационалне компаније, њихов лоби и припадајућа инфраструктура.

Тада, са Европом какву данас познајемо, а могли бисмо рећи и са светом каквог данас знамо, биће готово.

Биће то завршетак колонизације старог света и вероватно почетак неког новог, не баш срећног доба.

Непознаница је, додуше, још увек много. Од оне основне, да ли ће Русија успети да Путинову усредсређеност и стабилност хибридизује до успостављања одрживог система, попут оног на супротној страни, који би гарантовао процесе у којима, без обзира на кадровску политику и лична својства појединаца, спољнополитичка, безбедносна и државотворна стратегија остају доследне, неупитне и делотворне.

Тај основни, услов свих услова требало би да обезбеди да Русија остане чврсто на позицијама одбране сопственог интегритета, суверенитета и интереса по сваку цену и свим средствима. Мотива за ово је сијасет, а основни је у очувању енергетских, рудних и иних стратешких ресурсâ за којима Америка неутољиво гладује.

Зато је данас јачање Русије једина рационална сламка спаса коју свет има у одбрани од америчке колонизаторске тираниде. У том контексту отвара се могућност да најутицајнији европски фактори, а природни савезници Русије, започну озбиљан процес промишљања сврсисходности слепе првивржености и слугањства америчким интересима и увиде да их партнерство са Русијом не кошта ни новаца, а камоли суверенитета, интегритета и на концу – слободе.

Тај својеврсни инверзни интегративни процес у Европи донео би не само јачу Европу, него и Европу која припада националним државама које је чине, а зарад добробити њихових грађана.

Јасно је да још дужи временски период не само да националне државе неће нестати него да су оне најприроднија мера успешности деловања једног сложеног уређеног система. Уређен систем се не може бескрајно проширивати и теглити као тесто јер у једном пренапрегнутом тренутку он престаје да постоји као уређен систем са јасним постигнућима у општем и јавном интересу, већ постаје само провизоријум за остваривање партикуларних или егоистичких интереса најутицајнијих и најјачих креатора таквог система и његових корисника.

Због тога изгледа невероватно да се демократске националне државе консолидоване демократије одричу својег суверенитета и на крају крајева сопствене добробити зарад апстрактне форме без садржаја, гаранција и извесности.

Зато је данас ова бесмислена ситуација, створена у међусобним односима чланица NATO у којој велики партнер комада и храни се мањим, само полазиште једног низа трагедија. Јер политика осталих чланица NATO према Русији одраз је једног потпуног софизма, а не потребе о остваривању својих истинских интереса.

Оне су заправо сопствене интересе подредиле испуњавању интереса САД. А Америка на своје „савезнике“ гледа истом оптиком као и Русију, само што према њима примењује арсенал друкчије форме. А Русија, чувајући себе и своје економске ресурсе, брани и остатак света од насртаја америчке колонизације која је у одежде интегративних процеса преоденула своје фаланге нових, модерних робовласника.

Тагови: Анатолиј Антонов, ЕУ, Живан, НАТО