Зашто украјински сценарио “не пије воду” у Нигеру?

У случају Украјине, имамо посла са режимом који води убилачку политику према територији под својом контролом. Афрички лидери, с друге стране, уопште нису вољни да ризикују за интересе Француске и САД

Развој ситуације око могуће инвазије појединих земаља Економске заједнице држава Западне Африке (ЕКОВАС) на Нигер веома подсећа на разговоре који су се овог лета водили уочи украјинске контраофанзиве, пише програмски директор Валдајског клуба Тимофеј Бордачев за “РТ интернешенел”.

Државе Западне Африке не журе да се упусте у рискантну авантуру. У међувремену, САД и њихови западноевропски савезници их позивају на то. Баш као што су током пролећа 2023. гурали украјинску војску да нападне утврђене руске положаје, наводи се у тексту.

Постоји, ипак, значајна разлика. У случају Украјине, имамо посла са режимом који води убилачку политику према територији под својом контролом. Афрички лидери, с друге стране, уопште нису вољни да ризикују за интересе Француске и САД.

Према томе, оно што је испала трагедија у Украјини, у западној Африци може да се претвори у фарсу, која би могла да резултира пријатељским споразумом свих заинтересованих страна.

У оба случаја, међутим, главни разлог је исти – жеља Запада да се не меша директно у војне авантуре, већ да користи друге за постизање циљева. Ако је у случају Украјине мотив таквог понашања страх од руске одмазде, у Африци је то недостатак могућности и жеље. Тим пре што су Француска и САД уверене да су њима блиски политички режими ЕКОВАС-а и сами заинтересовани за рушење војне власти у Нигеру.

Постоје разлози за то. Пуч у Нигеру од 26. јула био је четврти у региону у мање од две године (након Малија, Буркине Фасо и Гвинеје). Он очигледно ужива подршку становништва у једној од најсиромашнијих земаља света. У другим ЕКОВАС земљама ситуација није баш тако празнична, а цивилне власти имају разлога да се плаше домино ефекта.

Има разлога да се верује да ће комбиноване снаге Нигерије и неколико других земаља ЕКОВАС-а бити довољне да се ухапшени председник Базум врати на власт. Једина ствар која недостаје је авантуризам, оцењује Бордачев – до сада су афрички лидери радије чекали и гледали, иако су показивали одлучност.

Очајничка жеља

Париз и Вашингтон се, са друге стране, понашају у препознатљивом маниру: говоре да су за мирно решење, док у пракси захтевају од ЕКОВАС-а да употреби силу против генерала у Нигеру. Не може се искључити да је обећана и војна подршка, пошто у земљи и даље има значајних француских и америчких контингената. Али директна западна интервенција је мало вероватна.

Пре свега, то би значило одређен степен ризика и потребу да се преузме одговорност за последице. Друго, директан напад западних снага на власти у Нигеру био би веома штетан у борби за наклоност света у развоју. У суштини, давно су прошли дани када су САД и њихови западни савезници могли да нападну било коју суверену државу из простог хира.

Последњи такав пример је била НАТО агресија на Либију 2011. Од тада се доста тога променило. Алијанса сада покушава да убеди свет у своје добре намере, што се нарочито види у случају борбе против Русије, коју Запад оптужује да ради оно што они заправо раде последње две деценије.

Након неуспеха у Украјини, чак и победа страних трупа над неколико десетина побуњеника у Нигеру може да буде представљена јавности као изузетно достигнуће и доказ западне свемоћи. Та жеља је толико очајничка, да је довела и до комичних забуна, попут чланка у једним америчким новинама, у којима свргнути Базум позива стране земље да изврше инвазију на његову државу.

Дакле, ситуација је таква да сам Запад не може да се упусти у борбу, али инсистира да то ураде његови партнери у региону. Они, с друге стране, не журе и одлажу ступање у акцију на све могуће начине.

Примера ради, земље ЕКОВАС-а су прошле суботе одложиле састанак војних представника под изговором да војни режим у Нигеру ужива подршку дела становништва, те да би требало чути и њихово мишљење пре доношења озбиљних одлука. Другим речима, нико у ЕКОВАС-у није претерано заинтересован за покретање војне операције против Нигера. Чак и ако се то догоди, разлог ће бити неуспех њихових покушаја да преговарају са побуњеницима иза леђа Запада.

Мислити својом главом

Такав сценарио, ипак, чини се мало вероватан: упркос свим везама са Западом, афрички лидери још увек мисле својом главом и представљају државе више него компрадорске режиме на неким територијама – за разлику од власти у Кијеву за које опстанак државе Украјине никада није био главно питање.

Видимо да су чак и мање економски развијене државе опрезније од Украјине, али и од америчких савезника у Пољској или балтичким републикама.

Није у питању само обим америчког утицаја на политичке и економске системе, који је у већини афричких држава веома озбиљан и заснован на деценијама сарадње. Али сада постаје јасно да чак и најјаче везе не могу да буду одлучујуће ако владајуће елите науче да размишљају даље од сопственог опстанка.

Други важан фактор је што је већина земаља у развоју уморна од западне ароганције и искоришћавања. То је посебно очигледно у бившим европским колонијама и зависним територијама. Пољска, балтичке земље или Украјина не могу да размишљају својом главом зато што се идентификују са Западом, чак и ако остају на његовим маргинама. Они лако могу да жртвују своје земље за америчке интересе. Председник Пољске је, на пример, то убедљиво изразио, када је приметио да се Русија “још може зауставити без америчких смрти”.

У пракси, ипак, спремност Украјинаца, Пољака или становништва балтичких земаља да се жртвују не значи ништа добро за САД и Западну Европу. Прво, то показује да је број оних који су истински самоубилачки настројени врло ограничен и да на другим континентима “нема будала”.

Затим, источни Европљани су преслаби чак и да се боре против Русије, а камоли да одрже светску доминацију. За борбу против Кине, наравно, Запад има Јапан. Али ситуација тамо није тако јасна, а растућа моћ Пекинга би могла да убеди Токио да не прави фаталне грешке.

Недостатак блиставих победа на међународној сцени и све већа неспремност да се великодушно плаћа партнерима, води ка смањењу моћи Запада у светским пословима, а Русија већ има користи од тог процеса, закључује Бордачев.