Зашто Русија неће помоћи Европи: Да ли Европљани сами бирају сопствену будућност?

Европски званичници, укључујући и високог представника ЕУ за спољну политику и безбедност Жозепа Бореља и председницу Европске комисије Урсулу фон дер Лајен, непрекидно плаше Европљане предстојећом „руском инвазијом“, али сваком ко има имало соли у глави јасно је да Русија не припрема никакву „инвазију на Европу“.

Русија неће поново „ослобађати Европу“, као у време Наполеона или Хитлера, јер за то не постоји ниједан ваљан разлог. Русија само разоружава и слаби НАТО. Русија је одустала од сна о „заједничком европском дому“, о коме је сањао последњи совјетски вођа Михаил Горбачов и окренула се сопственом развоју, изградњи „Велике Евроазије“ – истоку.

О томе говоре неки озбиљни научници попут француског историчара Емануела Тода: чак и кад би хтела да изврши „инвазију на Европу“, Русији за то недостају темељне демографске претпоставке.

„Оптужбе Запада да Путин планира ‘инвазију на Европу’ су у домену фантазија и пуке ратне пропаганде. Истина је да се Русија, са малом густином становника и територијом од 17 милиона квадратних километара, уопште не жели да осваја нове територије“, тврди Тод.

Управо то је разлог зашто је Специјална војна операција толико „спора“. Нема великих, епских јуриша, као у Другом светском рату; Русија минимизира своје губитке у људству и ефикасно уништава украјинске војне снаге и западно војно наоружање.

Супротно наративу који фаворизују многи западни коментатори, војна стратегија Русије није да баца милионе у „машину за млевење меса“. Заправо, овај наратив прикрива стварне проблеме са којима се суочава кијевска хунта, која, за рачун Запада (САД) немилосрдно „троши“ украјинске људске ресурсе. Овај рат се, са руске стране, води полако, прецизно, систематски и методично.

„Приоритет Русије није да освоји што више територије, већ да изгуби што је могуће мање људи“, закључује француски историчар.
Европска унија је само америчка колонија

Другим речима, Европљани ће морати да се сами баве сопственом судбином. Како, то је њихова ствар.

„Данас је Европска унија колонија Американаца, на шта нас подсећају чак и мејнстрим геополитички аналитичари као што су Луцио Карачоло и Дарио Фабри“, констатује коментатор Јена Принскин на шпанском сајту „Ел манифесто“.

„Аргумент који ставља знак једнакости између Москве и Вашингтона је гола лаж. Констатације типа ‘желите да вас прегазе тенкови Црвене армије’ можда су важиле док је свет био подељен на блокове, али сада то више није случај“, додаје.

Данас је идеја да се Европљани на исти начин односе према САД и Русији, наставља шпански коментатор, једноставно ван историјских токова. Тачније би било да кажемо да је глупа, јер такозвани проруски аналитичари, а посебно они са деснице, не чекају да их Руси „ослободе“, нити да замене НАТО базе руским.

„Не ради се о потчињавању Европе било коме, ни Американцима, ни Кинезима, ни Русима“, реч је, напросто, о истини шта је довело до сукоба у Украјини.

Други аргумент који обично износе европски политички активисти са деснице је да је „Русија, инвазијом на Украјину, васкрсла НАТО“.

Овај аргумент пренебрегава чињеницу да је НАТО и раније био и те како „жив“ и да се Алијанса непрестано ширила, још од 1991. године, све до граница Русије, примајући чак 14 држава бившег Варшавског пакта. Круна овог процеса био је улазак Финске и Шведске у овај војни савез, чиме је срушена чак и илузија да је могуће задржати неутралност у овом сукобу.

Двадесет другог фебруара 2022. уследио је руски војни одговор, што је била директна последица одлуке Кијева да одустане од неутралности коју је због националне безбедности захтевала Руска Федерација.

„Према томе, руски војни одговор био је неизбежан“, закључује Принскин.

Што се тиче идеје о „европској војсци“, која би требало да „брани Европу“, треба се присетити речи аналитичара Дарија Фабрија: „Колико би Литванаца умрло за Италију, и обрнуто?“

У питању је садржан и одговор. Европска армија је бесмислен пројекат.

Један од доказа да је ЕУ америчка колонија је садашњи незавидни статус Немачке. Главна европска индустријска и економска сила је данас на коленима, што је последица антируских санкција и прекида испорука руског гаса. Немачки лидери, попут Шолца или Хабека, чак нису у стању то ни да схвате.

„А, то Немачка дугује Американцима и њиховим пољским партнерима“, додаје Принскин.
Стигма политичке ништарије

Доказе о тужном, управо вазалском положају Берлина према Вашигтону сувишно је и наводити, посебно после диверзије на гасоводу Северни ток. Али, тако је било и раније, још у време Ангеле Меркел, која је прећутала чак и аферу са америчким прислушкивањем, а касније је признала да су Мински споразуми били само куповина времена како би се наоружала и опремила украјинска војска за напад на Донбас и Крим.

Како за немачки портал „ПИ њуз“ констатује политички активиста Рајнер Кампф, који је био посланик Алтернативе за Немачку:

„Односи између Немачке и Русије су ионако досегли најнижу тачку и тешко је замислити да се они могу још више погоршати. Ипак, сигурно је да ће уследити даље захлађење.“

Ипак, на дуги рок, наставља Рајнер Кампф: „Запад пуца себи у ногу. Шта Руси могу да науче из тога? Не вреди преговарати ни склапати уговоре са Западом, а посебно не са Немачком. Ови уговори нису вредни ни папира на коме су написани. А, треба имати у виду и губитак поверења Москве, који ће бити веома дуготрајан. Немачка се за Русе више не сматра поузданим партнером.“

Како закључује Кампф, садашња немачка политика нема будућност. Без обзира да ли ће Аналена Бербок остати у канцеларији Министарства иностраних послова или не, „Немачка је обележена стигмом политичке ништарије“.

Оно што вреди за Немачку, вреди, мање или више, и за готово читаву ЕУ. Како закључује Јена Принскин.

„Одбрана овакве ЕУ је неодржива. Оваква ЕУ је феуд англо-америчке бирократије и представља само њен дегенерисани облик, заједно са Макроном и Драгијем“, додаје.

Садашњи европски лидери су абдицирали од улоге посредника између Вашингтона и Москве, и беспоговорно се повинују директивама Беле куће и Пентагона. Ако се Европа претворила у геополитичког патуљка, то је због неспособних њених лидера.

„Дакле, не ради се о томе да се поново родимо као Европљани да не бисмо умрли као западњаци или Азијци“, додаје овај аутор и истиче: „Тренутно не постоји ‘трећи пут’ за Европу, а свако ко копа ‘европске ровове’ у Украјини то ради као користан идиот, који ништа није успео да разуме.“

Циљ је, заправо, крајње једноставан: Европа је изложена економском и војном уништењу, уз благослов манипулатора попут Урсуле фон дер Лајен и Жозепа Бореља, који подржавају чак и ракетне нападе Кијева на руску територију. Стварање „слабе и трајно подређене Европе“, закључује Принскин, „служи једино интересима Англоамериканаца“.

Да ли ће то стање бити трајно или не, зависи пре свега од самих Европљана. Не треба очекивати да ће им Русија у томе помоћи, јер је заузета другим и важнијим пословима, попут изградње архитектуре мултиполарног света, кога тренутно гради раме уз раме са Кином.