Зашто неће бити Мајдана у Тбилисију? Запад ударио и на Грузију, али – све пуца као лед у пролеће

Протести опозиције у Грузији удар су глобалног НАТО против легално изабране власти у Тбилисију, али је огромна разлика између тих догађаја и кијевског Мајдана јер грузијска влада је много јача од тадашње украјинске, а ни Запад није исти као пре деценију – он је данас губитничка страна и све тамо пуца као лед у пролеће, оцењују саговорници Спутњика.
У Грузији је на делу покушај прављења грађанског рата али и отварања фронта против Русије и, мада је тешко предвидети коначни исход, како каже др Стеван Гајић из Института за европске студије, много зависи од безбедносних структура и лојалности војске и полиције владајућој партији Грузијски сан и премијеру Ираклију Кобахидзеу.

Хибридна агресија НАТО на Грузију

Насилни протести у Тбилисију почели су након што је после избора 26. октобра на којима је Грузијски сан освојио око 54 одсто гласова, премијер Кобахидзе објавио да ће направити паузу у европском путу до 2028.године.
Председница Саломе Зурабишвили, којој истиче мандат, узвратила је позивом да се избори прогласе неважећим и организују нови, запретивши да се неће повући. Премијер јој је поручио да ће морати да испразни председничку резиденцију 29.децембра, а Уставни суд Грузије није чак ни прихватио да размотри тужбу Зурабишвили и 30 других политичара који су тражили да се парламентарни избори прогласе неуставним.
„Ово што се дешава у Грузији је заправо хибридна агресија глобалног НАТО који има разне пипке и аватаре, била то Каја Калас из Брисела или на локалу председница Грузије Саломе Зурабишвили и невладине организације“, примећује Гајић.
Али како сада ствари стоје, сматра он, власт у Тбилисију је много чвршћа него што је била украјинска у време сматра преврата 2014. године. Огромна је разлика и у менталитету Грузијаца и Украјинаца, као и у држању премијера Кобахидзеа и некадашњег украјинског лидера Виктора Јануковича који и сам сноси део кривице за потоње догађаје у својој земљи, додаје Гајић.

Зашто Тбилиси није Мајдан

Социолог др Слободан Рељић уверен је да је кључна разлика ипак у стању Запада и измењеним историјским околностима.
„Пре 10 година у Америци је постојао неки систем, који је могао да организује Мајдан, а данас ни у Америци не могу да се договоре“, описује Рељић стање у западним центрима моћи.
Он истиче да се тамо више ни не зна ко командује, а више нема ни довољно пара да се одржава механизам потпуне контроле у свету:
„И онда се у Грузији појави неки човек који каже – какав европски пут, јесте ли ви нормални, што бих сам себе уништавао, јавите кад нешто промените. А кад у Грузији видиш тако нешто то постаје лекција и за друге… Државе као што је Грузија имају сопствени идентитет, имају цркву, а либерални капитализам је дошао до свог краја, либерална демократија која је на њега насађена је бесмислена и не може да опслужује више тај систем и онда схватате да је глупо да учествујете у томе.“
Теоријски је могуће, упозорава Рељић, да у том току ствари неке тајне службе направе проблеме за грузијску власт, али то је онда стање грађанског рата јер имате народ који неће више да живи како други хоће, а ви бисте да му наметенте „неке ликове“.

„Све демократије на истоку су имплементиран, а са Запада су досад увек давали ликове који су то имплементирали. Али нема савршеног система, мека моћ је добра док је ту Пентагон, а чим не можеш неком да разбијеш главу мека моћ попушта. И у оквиру система се онда појављују проблеми – Мађарска, Словачка, па свуда по Европи тај систем се распада и Запад то више не може да спречи. Једино им пада на ум да забране, рецимо АфД у Немачкој и то да је забрањује СПД, једна од најстаријих партија у Европи, а успео је да дође до тога да можда неће моћи да пређе цензус. Ако је демократија дошла дотле да Џозеф Бајден амнестира свог сина, а у Немачкој забрањују партију која може да победи на изборима, онда то више нема никавог смисла“, констатује социолог.

Мантра европског пута

На питање шта су, са становишта Запада, „греси“ грузијског премијера, Гајић каже да је основни проблем што западна логика почива на на онтолошком расизму односно на тези да што важи за Јупитера не важи за вола.
„Основна премиса је да може да постоји суштински само једна независна држава или можда две ако се рачуна Израел, а сви остали морају да функционишу као вазали – постоје повлашћени вазали и потлачени вазали у различитим степенима. Зато је потупно недопустиво да Грузија или било која земља пожели да буде независна“, наводи политиколог.
Европски пут се у целој причи помиње јер, како каже Гајић, и Брисел је део колективног Запада:

„Та мантра мора да се понаваља зато што европски пут представља однос зависности у односу на спољашњи центар који њиме суштински управља. А сву недемократску суштину тог европског пута и видимо у моменту кад га неко доведе у питање, кад грузијски премијер каже да ћемо мало да застанемо. Е па не може да се застане. То је оно с чиме се суочила Украјина, па Молдавија, видећемо шта ће бити у Румунији, Мађарска је на директном удару Брисела и сад видимо то у Грузији.“
Рељић додаје још једну димензију том „колективном НАТО“ – да иза њега стоји „глобална кабала“, људи окупљени у Давосу, америчким Федералним резервама, Билдербергу, Трилатералној комисији, Римском клубу, који и доносе кључне одлуке.

„Ми присустувјемо великом разигравању у ком је засад у рату Русија против „глобалне Кабале“ али ту је и Кина, Индија… Јер 86 одсто људи живи у делу света који није увео санкције Русији, то је та јасна линија“, оцењује наш саговорник.