Љубазан, умерен, великодушан, начитан. Правник. Човек који је поставио камен темељац модерне Европе. На корак од тога да буде проглашен за свеца у Католичкој цркви. И сарадник нацистичких колаборациониста у Другом светском рату.
Ово је само део биографије Роберта Шумана, који наводи француски лист „Поен“. Међутим, бројни други биографи „заборављају“ да помену детаљчић који се тиче Шуманове колаборације са нацистичким сарадником маршалом Филипом Петеном.
На сличан начин писане су биографије још неких Очева оснивача ЕУ, па се данас са правом поставља питање, шта то слави Европа 9. маја? Званично, Дан Европе, када је Шумановом декларацијом предложено стварање Европске заједнице за угаљ и челик и тиме формално зачета европска идеја, и Дан победе над фашизмом, у спомен на 9. мај 1945. када је нацистичка Немачка потписала капитулацију у Другом светском рату.
Дакле, прославља се пораз нациста, али не и нацизма као таквог, о чему сведочи чињеница да су многи који су помагали Трећи Рајх, уградили свој лик и дело у темеље Европске уније.
Роберта Шумана Други светски рат је затекао у влади француског премијера Пола Рејноа, где је био задужен за избеглице, а функцију је задржао и у првој Петеновој влади.
Подсећања ради, маршал Филип Петен је, дошавши на место премијера, Немачкој одмах понудио примирје и уз њихов пристанак организовао сопствену владу у Вишију, ставши на чело онога што ће у историји остати записано као вишијевска Француска – творевина најпознатија по колаборацији са Адолфом Хитлером.
Љубазни и великодушни Шуман је 10. јула 1940. гласао за давање власти маршалу Петену, што су приређивачи сајта фондације Роберт Шуман, иначе, заборавили да помену. Истиче се да је био хапшен од стране Гестапоа, што је изгледа била само мала чарка међу пријатељима, јер, на св(оју срећу, није завршио тамо где и стварни Хитлерови непријатељи.
Након рата његова каријера креће узлазним путем, мада је имао извесних потешкоћа. Наиме, Шуман је као бивши Петенов министар био проглашен за неподобног за јавну функцију, с обзиром на то да је у ослобођеној Француској законом установљен прекршај „националне недостојности“, којим су се квалификовали разни облици квислиншког понашања које је изродила вишијевска Француска.
У септембру 1944, генерал Жан де Латр де Тасињи, командант француске Прве армије, тражио је да Шуман постане политички саветник, али је Андре Диетелм, који је био на челу Ратног министарства у Де Головој влади, захтевао да се „овај вишијевски производ одмах избаци“.
Шуман се касније обратио Де Голу с молбом за помиловање, па је успео да поврати пуна грађанска права што му је и омогућило да настави да игра активну улогу у француској и европској политици.
Почиње да се залаже за наднационалну, демократску организацију на европском нивоу, којој би могла да се придружи и „постнацистичка и демократска Немачка“ (кад пре?).
„Ова наднационална структура створила би трајни мир између држава чланица“, поручио је Шуман.
Дана 9. маја 1950. године принципи наднационалне демократије су објављени у ономе што је постало познато као Шуманова декларација, а што се већ наредне године оваплотило као Европска заједница за угаљ и челик, да би данас имали Европску унију у пуном сјају демократичности и наднационалности. Нарочито ако наднационалност схватимо као идеју да су неке нације над другима.
Био је и први председник претече данашњег Европског парламента, који га је прогласио Оцем Европе, а имао је и кључну улогу у стварању Северноатлантског савеза (НАТО).
И шта би човек, поред свих ових почасти, могао више да пожели? Човек можда ништа, али Католичка црква се досетила, па је још 1990. покренула процес Шуманове канонизације, односно проглашавања Роберта Шумана за свеца.
Најпре је проглашен за „слугу Божијег“ – са чиме би се несумњиво сложили сви којима је Фирер био бог – да би 2021. године добио статус „преподобног“.
У саопштењу Ватикана објављеном 19. јуна 2021. наводи се да је папа Франциско потписао декрет којим се Шуману, „побожном католику“, „признају херојска дела“.
Од статуса свеца Шумана дели само неколико чуда, која би требало да се десе или на његовом гробу, или приликом коришћења ствари којима се служио. С обзиром на то како се служио нацистичком Немачком, а затим Европском унијом и НАТО-м, те да они који се данас служе овим организацијама чуда праве широм света, може се рећи да су сви услови – више него испуњени.
Али није Роберт Шуман једини оснивач Европске уније који је у непристојној мери повезан с нацистичком Немачком.
Још један од Очева оснивача ЕУ свакако је и Валтер Халштајн, немачки правник и дипломата. Током Другог светског рата служио је као први поручник у немачком Вермахту у Француској.
Иако формално није био члан Хитлерове Националсоцијалистичке партије, био је учлањен у бројне друге организације под њеном контролом, попут Националсоцијалистичке асоцијације универзитетских предавача или Националсоцијалистичке лиге за заштиту закона.
Штавише, почетком 1944. предложен је за Nationalsozialistischer Führungsoffizier-а, официра задуженог да војнике подучава нацистичкој идеологији. Простије речено, нацистички идеолошки комесар. Потом је постао први председник Европске комисије.
Постао је ректор Универзитета у Франкфурту већ 1946. и провео годину дана као гостујући професор на америчком Универзитету Џорџтаун 1948. године, па се може закључити да САД нису пуно инсистирале на мењању силабуса у односу на оно што је Халштајн предавао „саборцима“ 1944. године.
Халштајн је био један од архитеката Европске заједнице за угаљ и челик и први председник Комисије Европске економске заједнице, која ће касније постати Европска унија. Све до доласка Урсуле фон дер Лајен на чело Европске комисије, био је једини Немац на тој функцији.
Себе је описао као „неку врсту европског премијера“, а национални суверенитет је одбацио као „доктрину прошлости“.
Остао је упамћен по Халштајновој доктрини, политици Западне Немачке која је дипломатски изоловала Источну Немачку.
Идеју је срочио 1955. године, а по њој је Западна Немачка представљала јединог легитимног представника читавог немачког народа. Признавање Немачке Демократске Републике квалификовало се у Бону као „непријатељски чин“ и кажњавало прекидом дипломатских односа са земљама које то учине.
Примењена је први пут 1957. године, у случају Југославије.
Да Шуман и Халштајн нису усамљени примери, показује и случај Адолфа Хојзингера који је за време рата био Хитлеров начелник Оперативног одељења Генералштаба.
Међутим, након рата, ни овом Адолфу није суђено, већ је преузео војску Западне Немачке – Бундесвер, да би 1961. био именован за Председавајућег Војног комитета НАТО пакта.
Такав је случај био и са генералом Хансом Шпајделом који је за време рата био начелник штаба у војсци Ервина Ромела, познатог као Пустињска лисица. Након 1945, био је један од кључних војних команданата у Бундесверу, да би затим – какво изненађење! – од 1957. до 1963. служио као главнокомандујући копнене војске НАТО-а у централној Европи.
Валтер Функ био је немачки министар економије, Хитлеров лични економски саветник и Гебелсов државни секретар Министарства информисања, који је, иако осуђен за ратни злочин након Другог светског рата, већ крајем педесетих година наставио политичку каријеру и уградио своје „драгоцено искуство“ у темеље ЕУ.
С обзиром на све горепоменуте (и многе друге које овде нисмо поменули), који су у зноју лица свог градили ЕУ, Европа би могла да им се одужи тако што ће изабрати неки други датум који ће обележавати као свој дан. Јер Дан Европе и Дан победе над фашизмом никако не иду заједно.
Можда би дан Светог Шумана – кад се канонизација оконча – имао већи симболички значај.