Западни фронт против Русије се руши: Сви траже кривца за неуспех Кијева

Ентузијазам на Западу за подршку Украјини опада, а све је теже да се прикрију сукоби интереса међу присталицама Кијева

Присталице Украјине на Западу су имале велика очекивања од украјинске офанзиве, а разочарање изазива напетост, пише немачка редакција РТ-а.

У тексту „Западни фронт против Русије се руши“, аутор Рудигер Раулс подсећа како је опадајући ентузијазам Американаца за рат, заједно са спремношћу Вијетнамаца да се жртвују, био је одлучујући фактор у поразу САД у Вијетнаму.

Какво је расположење у Украјини, тешко је проценити, али је промена расположења међу присталицама јасна.

Све је теже прикрити сукоб интереса, чији списак је све дужи и дужи. На почетку сукоба, Запад је гајио илузије о брзој победи Украјине и разарајућем поразу Русије.

Говорило се о пропасти и деколонизацији Русије, односно о подели земље на много мањих јединица.

„Слично као у Југославији, сматрало се да новостворене државе могу да се прикључе политичком Западу, а ако је потребно и уз војни притисак. Овај план није успео у Русији“, пише аутор.

После неуспеха преговора у Турској, Русија се припремила за дужи војни сукоб, за разлику од Украјинаца и Запада.

Супротно западним тврдњама, Русија никада није била заинтересована за освајање Украјине, а камоли за напад на западне земље, већ за уништење претње која је усмерена против Русије.

„Русија је уништавање такве претње увек наводила као циљ војне операције, хтео Запада да верује у то или не“, подсећа аутор.

Украјинска победа постајала је све удаљенија, а после вишенедељних губитака у борбама, украјинска офанзива није нигде успела да начини било какав одлучујући продор.

Ратни циљеви нису могли да буду остварени, а неуспех је нечим морао да се оправда. Уместо да траже разлоге неуспеха, људи траже кривце. Запад је окривио украјинску ратну тактику и корупцију у војном врху. Министар одбране Алексеј Резников је морао да оде са функције, званично због корупције. Државни службеници су отпуштени и замењени борцима са фронта.

Украјинци су заузврат кривили савезнике јер су им одузели превише времена за испоруку оружја, често слали застарелу опрему и обраћали превише пажње на руске црвене линије.

Позвали су на испоруку оружја великог домета како би успели да ометају или спрече руско снабдевање фронта. Велика Британија, а потом и Француска, послале су Кијеву крстареће ракете. САД су се уздржале од слања ракета, баш ако што су то испрва учинили и по питању тенкова.

„Да ли су Американци прво хтели да сачекају да Руси реагују против Европљана“, пита аутор у свом тексту.

Вашингтон је био опрезан и у погледу америчких пројектила АТАКМС. Најпре су их испоручили Британци, па Французи, а у САД још није одлучено ништа. Европљани су опет били пример како ће Русија да реагује.

По питању крстарећих ракета немачки канцелар Олаф Шолц је поступио мудрије него у случају тенкова „леопард“. Овога пута, Шолц је чекао да Американци донесу одлуку. Пошто нису обећали слање ракета, и Шолц је задржао крстареће ракете „таурус“.

Немачко одбијање спречило је даљу европеизацију рата. Доласком тенкова „абрамс“ у Украјину, Американци су још више увучени у конфронтацију. Нису успели да преусмере нуклеарну претњу коју представљају руски пројектили са Сједињених Држава на Европу.

Цену ове тактике платили су Украјинци, који нису успели да промене своју стратегију. Тензије и пукотине у западном табору се повећавају и шире се на све више области сарадње.

Овде је политички Запад у јасном неповољном положају у односу на Русију. Русија само треба да узме у обзир своје интересе, а Запад мора да помири многе државе и њихове различите интересе. Ово Русији даје предност у доношењу брзих и јасних одлука без разматрања или компромиса по питању сопствених циљева и начина да се до њих дође.

Подршка сукобу и даље опада, ентузијазам с почетка се више не види. Мађарска је већ најавила да више неће да финансира рат.

Избори у Словачкој су ојачали снаге које одбацују антируску политику ЕУ и желе компромис са Русијом. У Пољској, где ће ускоро бити избори, симпатије према Украјини слабе. Варшава више не жели да испоручује оружје јер сматра да је Кијев незахвалан са својим сталним захтевима и оптужбама.

Сада када су и америчком председнику руке везане, Владимир Зеленски је под све већим притиском. Амерички привремени буџет не подразумева новац за Украјину, а њена офанзива је пропала. Зеленски очигледно жели да поправи безизлазну ситуацију нападом на руско залеђе, али британске и француске ракете можда неће бити довољне.

Да ли нападима на Крим и погранични регион са Русијом жели да створи неизвесност и атмосферу којима ће Путина натерати да попусти?

Чини се да већина креатора јавног мњења на Западу није баш одушевљена нападима западним оружјем, о чему говори то што није било навијања због бомбардовања штаба руске Црноморске флоте.

Стрпљење Русије са друге стране није неограничено. Иако је Москва више пута наглашавала да се нуклеарно оружје користи само као контранапад или када држава осети да је њено постојање угрожено, то је одлука коју Руси сами доносе на основу својих процена.

Поставља се питање које даље ризике Запад жели да преузме и због чега?