Западна идеологија „живота без деце“ забрањена у Русији – на њу су већ многи насели

Иако идеја заговарања живота без деце (Child Free) постоји од раније, данас прераста у отворену мржњу како према деци, тако и према родитељима. Шири се углавном путем друштвених мрежа, преко Холивуда и појединих медија. Док се многе земље боре са овим проблемом, руска Дума донела је закон којим се „чајлд-фри“ идеологија забрањује и новчано кажњава.

Научни саветник и доктор социолошких наука са Института за политичке студије Зоран Милошевић каже за Спутњик да је овакав закон не само на месту, него и преко потребан. У данашње време је врло лако, а и бесплатно, отворити налог, сајт, блог и преко њих ширити ову идеју у сваки Земљин кутак. Он сматра да је овај руски пропис врло исправан, а да би и друге земље требало да га примене.

Потребно је обновити становништво. Коме оставити огромну територију, ако немају деце и младих? Дума је овде заиста ишла исправним путем, покушавајући да спречи пропаганду усамљеништва. Део људи наседа на ту пропаганду, усваја те вредности и шири је даље у свом окружењу и онда настаје огроман проблем, рекао је Милошевић за Спутњик.

Одакле ово долази и има ли га у Србији?

Покрет који се залаже за свесно и намерно „бездетство“ ужива подршку важних центара моћи и крајњи циљ му је смањење броја становника на планети. Дошао је и код нас, али, срећом, још није довољно заживео ни да добије своје званично име.

Док се на Западу, у свету комфора, изобиља и доколице, избор живота без деце образлаже слободним временом, путовањима, послом, хобијима или једноставно аверзији према деци, за Србију, па и цео Балкан, ова идеја образлаже се конкретнијим стварима. Док мушкарац или жена који живи на Западу, не жели да се одрекне одлазака на концерт, изласка са друштвом, путовања на егзотичну дестинацију, своје каријере или „лајфстајла“ уопште, у Србији се правдају ратовима и немаштином.

Овде код нас најчешће се правдају потенцијалним ратовима и оправдањем да би та деца свакако погинула у неизбежним предстојећим сукобима, а родитељи би само трпели бол, као и сама деца која су „предодређена“ да погину. Овакав став је присутан не само у Србији него и у окружењу – у Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Бугарској…

Поред ратова, чести су и изговори да не желе да донесу дете у свет јер немају довољно пара за замишљени начин живота, те да не желе да „муче“ дете. У „напреднијим“ државама „првог света“ где ово не представља проблем, говоре да не желе да гаје децу у одређеној политичкој, или чак еколошкој, ситуацији.

Живот и смрт

Милошевић објашњава да тврдња како је Земља пренасељена једноставно није тачна, да је људи „сасвим довољно“, а да наша планета може изнети и већи број становника од оног који сада постоји. Човек је, као и сва жива бића на планети, рођен да се рађа и умире, каже наш саговорник.

Требало би да се оствари божански принцип двојности. Кад је стваран овај свет, он је стваран по принципу двојности – ноћ и дан, мушко и женско, мржња и љубав… Тако је и код човека. Човек не би требало да свој живот оконча са собом, него да га пренесе даље. То је мисија човека – да се рађа, односно умножава на овој планети.

Усамљеништво, каже Милошевић, напросто није природна ствар. Социолошки посматрано, човек је друштвено биће и тежи ка друштву, а чак је и у затвору најгора казна за осуђенике самица, односно изолација. Највећа казна за човека је, каже он, самоћа.

Холивуд, егоизам и депресија

Главни канали којима се ова идеја шири јесу друштвене мреже и одређени медији, филм, а пре свега холивудски филм који поред ових, преноси и друге вредности које не воде обнови живота људи на земљи. То је уједно и прича о рекламирању истополних веза из којих такође не може настати нови живот. Рекламирају се и друге ствари, попут идентификације деце са животињама и то је у самој Русији попримило велике размере.

Остварити се у животу не значи само остварити се у професији, већ остварити се и као родитељ, као отац, као мајка и да касније ужива у унуцима своје деце. Овде се та традиција кида усамљеништвом и на тај начин се доприноси смањењу становништва. Основни проблем оних који заговарају све ово јесте култура живљења.

Један од могућих разлога савремене „епидемије“ депресије и сличних обољења је и изражени егоизам. Човеку се налаже да се „посвети себи“, а не другима, да брине само о својим потребама, а да му други „угрожавају лични простор“.

Ту се ради о подстицању егоизма. Човеку се пропагира да ужива у свему што је дато док је он жив, а да иза себе нема никакву бригу и никаквог наследника. Управо ту се и подстиче не само обичан, већ радикални егоизам.

Милошевић је испричао како је својевремено радећи истраживање о белој куги у Србији наишао на мајку седморо деце. На његово питање зашто их је толико родила, она му је једноставно одговорила „Ја волим живот и ја га рађам“. Ту се, закључује наш саговорник, налази одговор и на питање о „бездетној“ идеологији. Они који воле живот, неће га угасити са собом и неће га сами потрошити, већ ће га дати и даље пренети.