Западна цивилизација се круни: Да ли су се интереси САД и Европе дефинитивно разишли

© Sputnik / Александар Милачић

То што земље Европске уније на иницијативу Британије праве нови центар одлучивања у којем САД не учествују вероватно представља контратежу америчкој улози у НАТО која, по свему судећи, иде ка успостављању односа хегемоније према оним чланицама Алијансе које немају превелике војне способности.

Овако професор Правног факултета у Новом Саду др Бранислав Ристивојевић коментарише могућност стварања неког новог политичког хибрида у Европи, који није ни део НАТО ни део ЕУ. Лондон му је предводник, а тај алтерантивни центар одлучивања требало би да функционише без учешћа Вашингтона и у вези са кључним економским и политичким проблемима.

Цена већа од привилегија

Од кад је почео америчко-израелски напад на Иран, постало је јасно да се интереси Европе и Америке разилазе. Након што су се европске земље оглушиле о позив председника САД да војно асистирају у деблокади Ормуза, неколико европских земаља је и одбило да уступи Американцима војне базе и ваздушни простор. Трамп је након тога говорио да ће им такву издају запамтити. Ристивојевић каже да није немогуће да је ЕУ коначно схватила да плаћа далеко већу цену за сарадњу са Америком од користи коју за то добија.

Није немогуће, поготово сада. Да ли су европске државе консултоване када су Израел и Америка решили да нападну Иран? Нису, урадили су то сами. А сада када су се запељали у рату и не знају како из њега да изађу, пребацују и финансијски и терет одлучивања на државе ЕУ. Европски резон је логичан: нисте нас питали када сте улазили у рат, зашто нас питате сада када треба да изађете из њега?

Наш саговорник истиче и јасну супротстављеност између Шпаније, Италије и Француске, које не дозвољавају прелет америчким и британским авионима ка Израелу и Ирану што је дефинитиван индикатор да су интереси почели дијаметрално да им се разликују.

По мом мишљењу, то говори да се западна цивилизација као монолит круни. Не можемо рећи да се распала, прерано је још за такву оцену, али да се круни и да им се интереси међусобно супротстављају, а да ће она престати да буде јака као раније, да. То је процес, то није стање. Значи када бисмо сада рекли ,,распала се западна цивилизација и доминација Америке у свету је престала“, то не би било тачно. Али ако бисмо рекли да је то процес и да западна цивилизација губи моћ, то би било апсолутно тачно. Ако кажемо да је то процес у којем државе западне цивилизације увиђају да им интереси нису једнаки, то је исто тачно, као што је и тачно да су им интереси супротстављени.

Ово је све последица стварања једног новог, мултиполарног света, сматра Ристивојевић, у којем се моћ мора поделити између више полова. То они који ступају на сцену виде, сматра он, спремни су и позивају Запад да у договору моћ поделе. Запад, међутим, у свом хибрису, ароганцији, охолости, то или не види, или одбија да прихвати. Постоје разумни гласови и на Западу, али они још не доносе одлуке, нису преточили у политичку моћ и одлучивање.

Од савезника до поданика

Представници четрдесет држава у петак су одржали виртуелни састанак на тему деблокаде Ормуског мореуза, а на агенди ће се убудуће наћи и озбиљнија питања, попут будућности НАТО-а. Ристивојевић подсећа да у оквиру ЕУ већ постоје форуми, институције и тела у којима се може расправљати о тим проблемима и који су овлашћени да доносе одлуке. Имају Европску комисју као владу, имају Скупштину и Европски парламент. Логично се намеће питање зашто праве ново тело.

То вероватно треба да представља неки одговор америчкој улози у НАТО-у. Одувек је у НАТО-у било различитих улога. Имали сте „players“ и „payers“ — играче и платише. Играчи су они који имају ефективе да могу да ратују, а платише су они који плаћају за безбедност, објашњава Ристивојевић за Спутњик.

Он подсећа да је Немачка осамдесет година од Другог светског рата земља која плаћа за сопствену безбедност и да им се то до сада врло вероватно исплаћивало. Немачка живи добро, њихови пензионери имају велике пензије, радници имају велике плате, што је делом резултат чињенице да нису имали велике издатке за одбрану, коју је Америка преузимала на себе. Ристивојевић каже да је то био сасвим логичан избор током тих осамдесет година, а да уколико су Немци такође део ове нове приче која се тек формира, то значи да су спремни да смање део свог животног стандарда по цену да почну сами да се баве својом безбедношћу. Разлог томе је што одкад је Трамп преузео администрацију, НАТО више неће имати ону улогу коју је имао раније и све чешће ће функционисати на штету држава чланица, а не само у њихову корист.

Још је чувени француски професор Емануел Тод нешто слично и предвидео у својој књизи ,,Опадање Запада“. У њој он предвиђа да ће Америка у последњој фази свог постојања као најмоћнија цивилизација на планети почети да од својих савезника прави поданике и да ће у том процесу од њих извлачити неку врсту данка, стављајући их у функцију свог економског развоја, чак и на њихову штету, као и у функцију својих безбедносних интереса, а на штету њихових.

Међутим, у државама ЕУ не седе само будале и неки од њих су препознали овај нови тренд. Није немогуће да нова иницијатива служи управо томе да се успостави нека равнотежа, сматра наш саговорник.

Како ће једни без других?

Уколико буде зрелих људи у Европи, попут генерала Шарла де Гола, који су заступали идеју Европе „од Владивостока до Лисабона“ , онда њена будућност не мора да буде толико лоша, сматра наш саговорник.

Да ли ико верује да је Макрон у рангу Де Гола? Неозбиљно је говорити о њима у истој реченици, а не поредити их, или стављати у исти геостратешки ранг или тежину. Кисинџер је својевремено говорио да би се, кад се Де Гол негде појави, просторија кривила. Сви би се окретали ка том човеку и пажњиво слушали шта он говори. Да ли се ишта слично дешава када данас Макрон било где уђе?

Посматрајући западну цивилизацију са стране, додаје Ристивојевић, не делује да тамо има икога са способношћу за дубок увид и схватање дуготрајних историјских процеса који би водили ка одлуци да се са Русијом, Кином, Индијом разговара.

Видим само људе који виде кратко, спољнополитичке аматере попут Каје Калас и других замлата које нису у стању ни да добаце до овога о чему сада разговарамо.

Што се Америке тиче, она ће бити последњи део западне цивилизације који ће осетити то дуготрајно историјско опадање, баш зато што је најмоћнија. Она ће у том процесу потчинити себи остале субјекте на Западу и претворити их у своје пијуне, трошити њихову снагу, енергију, животне сокове, како би дуже опстала, закључује Ристивојевић.