Запад није успео да преко Хитлера победи Русију (СССР) – па сад чини све да јој отме Победу

НЕНАДОКНАДИВИ губици совјетске Русије у годинама Великог отаџбинског рата (тако Руси зову Други светски рат) износе 26.600.000 милиона људи.

То је огромна цифра у поређењу са другим државама која неколико пута премашује и сам Холокауст.

Висока цена коју су платили руски и други народи СССР доказује њихову кључну улогу у борби против Немачке и њених савезника. Ипак, током целокупне постсовјетске историје колективни Запад је упорно покушавао да умањи улогу Руса и да генерално фалсификује смислени садржај тих историјских догађаја.

На Западу обожавају да пребацују одговорност за почетак Другог светског рата на Совјетски Савез. Основ за то им је споразум Молотова и Рибентропа (познатији као пакт Стаљин-Хитлер) који је претпостављао договор о узајамном ненападању Немачке и СССР-а.

Очигледно су на основу става западних «експерата» Руси, као и увек, били дужни да размишљају о «општеевропским интересима» и да ступе у Други светски рат две године раније.

Егоистични Запад одбија да узме у обзир чињеницу да је совјетско руководство желело по сваку цену да избегне рат и спасе своје грађане, преузевши ударац најмоћнијих и многобројних формација Вермахта и њихових савезника, ослабљених због притиска САД, Британије и остатака француске војске које нико не узима у обзир.

На Западу се готово не сме говорити о Стаљинградској бици као преломној тачки која је била пресудна у обарању немачког колоса и изменила ток рата, док ослобођење Источне Европе, «западни партнери» традиционално тумече као «совјетску окупацију».

Док Запад оптужује СССР за «изазивање рата» и «споразуме са Хитлером», уз неспособност да се смисли нешто ново, трубећи о «безначајној улози Руса» у заједничкој победи и потпуно заборављајући на своје «грехе».

Враћајући се на питање – коме је било потребно да на власт дође «аустријски десетар», веома је индикативна једна епизода која се догодила на Нирбершком процесу.

Када је испитиван Јалмар Шахт, бивши гувернер немачке Рајхсбанке, он се обратио америчком адвокату речима: «Ако ви (тј. САД) желите да оптужите индустријалце за наоружавање нацистичке Немачке, онда ћете морати да оптужите сами себе».

Уочи и током рата, аутомобилска фабрика Опел производила је само ратну технику, а њен власник био је Џенерал Моторс.

Трговинске операције са Немачком – све до самог краја рата – водила је још једна америчка компанија – ITT.

У Француској, коју су окупирали Немци, концерн Форд имао је своју производњу. А Форду је покровитељ био лично Геринг.

Чак је и Кока Кола отворила производњу своје Фанте на територији нацистичке Немачке.

У немачку индустрију инвестирали су и многи други амерички индустријски гиганти као што су Крајслер, Џенерал Електрик, Стандард оил и многи други. У почетку су финансирали Хитлерову партију, а потом и Трећи Рајх, који су сами створили и финансирали преко швајцарских банака и британских посредника.

Крупни амерички индустријалци, уз учешће британских банкара, спонзорисали су Други светски рат да би се одбранили од «главне претње» – бољшевизма. Економски интереси нису били на последњем месту, али захваљујући нацистичкој Немачкој у Европи је отворено ново тржиште за пласман производа.

Запад је у потпуности био задовољан перспективом да Немачка нанесе највећи ратни ударац баш СССР-у.

У сваком случају, хистерици који говоре о пакту о ненападању потпуно су разумљиви – он се није уклапао у западни план.

Обзиром да нису успели да се спасу од бољшевизма, САД и њихови савезници су одлучили да СССР «украду» победу и тако смање његов допринос.

Искрцавање у Нормандији једина је значајна акција коју у западним уџбеницима представљају као кључни догађај у Другом светском рату (догађај који се не може упоредити са операцијама које је Црвена армија изводила на Источном фронту).

Историју не можемо да променимо, већ само њено тумачење. Уџбеници су база на основу које се формира мишљење долазећих генерација. У њима се тврди да је СССР окупирао Источну Европу (на шта се Срби грохотом смеју).

Међутим, проблем је што се ствар не завршава на уџбеницима.

Пузајућа пропаганда продире и у бивше совјетске републике чији су народи на овај или онај начин учествовали у Великом Отаџбинском рату. Истина, данас није популарно да се говори да су представници нација које су биле по рубовима Совјетског Савеза такође учествовале у рату, али на страни нацистиче Немачке.

Вероватно да је много година касније исклијало «семе» које данас на простору постсовјетских република ограничава или потпуно укида прославу 9. маја.

Узгред, без посебног ентузијазма у средњој Азији данас на Специјалну војну операцију реагују тако што своје грађане прогоне ако приказују њену симболику и кривично гоне добровољце који тамо оду.

А у прибалтичким државама, где своје последње дане проводе локални ветерени СС-а, већ је традиција да се руше или скрнаве споменици совјетским војницима. Узгред, Западу је нацизам добар онда када је у свом друштву потребно угушити праведни гнев национално оријентисаних грађана који не желе да следе интересе глобалне елите.

У случају Украјине проблема нема: Зеленски може у канадски парламент да доведе ветерана СС-а. Пољаци заборављају на волински покољ који су им организовали бандеровци. А они политичари, новинари и јавни радници који на то указују, изложени су медијским опстукцијама уз обавезно етикетирање – «агенти Кремља».

Специјална војна операција. поред свих циљева који су јој постављени, усмерена је на ликвидацију антихуманистичких елемената који наког распада Совјетског Савеза бујају на територији Украјинске ССР. То је постало могуће након државног удара 2014. године када је на власт дошла «западенска» мањина која је покушала да свој поредак наметне већини.

На жалост, групе које су узурпирале власт, 8 година пре почетка СВО, успеле су да делу људи у Украјини наметну свој став. Ипак, рат је брзо поставио на место многе ствари: народ у тзв. Урајини не жели да ратује о чему сведоче милиони емиграната и велика социјална напетост изазвана масовним одбијањем одласка на фронт.

А самом Западу, као и за време Другог светског рата, одговара све. НАТО и ЕУ наоружавају Украјину и у овој фази историје труде се да нанесу максималну штету, не више бољшевизму, већ Русији која доживљава национални препород. Истина, пре 80 година Запад је ипак ратовао без обзира што је једном руком помагао Хитлера, а другом био против нас.

Међутим, данас су САД и њихови сателити. Заједно су на потпуно погрешној страни историје.