Запад није одушевљен „планом победе“ Зеленског. Шта сад?

Из перспективе Украјине, чини се да је војна конфронтација са Русијом коначно доспела у ћорсокак. Најновија дипломатска турнеја Владимира Зеленског, са циљем да извуче још помоћи Запада, донела никакав напредак. А будућност сукоба је сада у великој мери у ваздуху, пише политички аналитичар Виталиј Рјумшин.

Наде украјинског руководства су се вртеле око такозваног „плана победе“. Наслов документа би требало да говори сам за себе – то је очигледно стратегија Кијева за пораз Русије, а састоји се од четири или пет не сасвим разумљивих тачака. У сваком случају, Зеленски је прошле недеље отишао у Сједињене Државе да то представи.

Током преговора, међутим, постало је јасно да Украјина и Запад имају веома различите идеје о томе каква би стратегија требало да буде. Американци и Европљани су очекивали да ће им Кијев представити јасну визију победе и мапу пута за њено постизање. Уместо тога, Украјинци су донели листу захтева које би САД и ЕУ требало да испуне како би Кијев на крају могао да преговара са јаче позиције.

Зеленски је инсистирао на томе да би имплементација свих ових тачака, у комбинацији са операцијом у Курској области и дозволом да се нападне Русија далекометним оружјем, помогла да тас на ваги превагне у корист Украјине.

Међутим, западним извори кажу да нису видели ништа то би их импресионирало. Сматрали су да су неке од тачака понављање претходних захтева, док су неки предлози опасни – нарочито удари на Русију.

Као резултат тога, „план победе“ добио је одлучно „не“, а Зеленски је напустио САД без наде да ће окончати сукоб под сопственим условима. Западни медији већ пишу да је остао сам са Русијом и својим унутрашњим проблемима. Али, да ли је то тачно и да ли Украјина има могуће алтернативе?

Према Зеленском, Кијев заиста има свој „план Б“ – да настави као и раније, уз ограничену западну помоћ и уместо тога се више ослања на домаће ресурсе. У овом случају Украјина ће морати да пређе у дефанзивни став и покуша да издржи. Поставља се питање колико дуго и са којим циљем?

Они, пише Рјумшин, могу да покушају да сачекају промену политичке климе на Западу. На пример, после новембарских избора, Камала Харис би могла да дође на власт у Вашингтону, а њена администрација би могла да заузме одлучнији став о украјинском сукобу. Европљани ће, наравно, морати да следе америчко вођство.

Могао би се десити и догађај „црног лабуда“, који би изазвао колапс Русије саме од себе. Такав развој догађаја је мало вероватан али Украјина на то чека најмање од децембра прошле године.

Другим речима, најреалнији циљ „плана Б“ је да Украјина преживи до почетка следеће године и онда одлучи шта даље. Кијев би за то требало да има довољно ресурса. Зеленски је консолидовао своју власт разбијајући парламентарну опозицију, уклањајући противнике и ускраћујући Западу било какву моћ утицаја на њега.

Украјинске оружане снаге су у хроничној кризи, али фронт се не урушава. У украјинском друштву расте разочарање владином политиком, али већина и даље није вољна да направи компромис са Русијом.

За Зеленског је најважније да правилно процени ситуацију и да не повуче погрешне потезе. Ако се политичка ситуација не поправи и не дође до „црног лабуда“, украјинске власти ће морати да одговоре на нека тешка питања.

Како ће се носити са бесом украјинског друштва? Како војска може да оствари нове победе када је језгро мотивисаних ветерана на измаку, а замењују га деморалисани и лоше обучени регрути? Шта се може учинити са операцијом Курск, која постаје све већи проблем? Како надокнадити очигледан недостатак залиха из иностранства? Како мотивисати Запад да остане у игри „колико год је потребно“?

Ово није потпуна листа проблема које ће Зеленски морати да реши. И далеко је од извесног да резултат његових мука неће бити „сраман“ мир са Русијом, који је сада тако категорички одбачен у Кијеву. Напротив, велика је вероватноћа да ће, ако Кијев одложи одлуку о преговорима, његов мировни споразум постати још „срамнији“.

И то нас доводи до треће опције. Шта ако не сачекају боље услове и почну преговоре сада? Запад ће свакако подржати такву одлуку – његови лидери све више долазе до идеје да је време за затварање радње, па су чак и смислили формулу територије у замену за НАТО“.

Али Русији се то можда неће допасти. Главни циљ Кремља у Украјини није територијална добит, већ почетак стратешког дијалога са Западом, који би спречио даље ширење НАТО-а на исток.

Запад и Кијев или то још не желе да прихвате, или истински не разумеју мотиве Кремља. Али ако су озбиљни по питању дијалога, интересе Москве ће морати да узму у обзир. У супротном, свака мировна иницијатива биће осуђена на пропаст, закључује аналитичар.