Закон са дна Атлантског океана

Србија, Република Српска, Словачка, Бугарска, Грузија, Киргистан… Ово су републике у којима су током ове године предлагани или усвајани закони о страним агентима. Овом друштву треба придодати Мађарску, почевши од 2017. године, која је упркос противљењу Европске уније успела да кроз различите прописе заштити свој национални суверенитет пред организацијама и медијима финансираним из иностранства.

Као што већина јавности зна, закони о страним агентима „рођени“ су 1938. године у Сједињеним Америчким Државама (САД), усвајањем Закона о регистрацији страних агената, познатог као ФАРА (Foreign Agents Registration Act). Тих година, америчко друшво није било имуно на идеје нацизма, а велика економска депресија подгревала је страх од комунистичке акције у тој земљи.

Многи друштвени слојеви у САД у појави Адолфа Хитлера видели су политику стабилности, уређености, чак и просперитета. Низ америчких политичких и друштвених организација промовисао је идеје нацизма међу Американцима.

У томе је предњачила Немачка америчка федерација (позната и као German American Bund), али и читав низ других, тада све утицајнијих група, организација и појединаца попут Хенрија Форда, Џозефа П. Кенедија (оца председника Џона Ф. Кенедија), Чарлса Линберга и других утицајних појединаца.

Нарочито су пословни кругови предњачили у пословању са нацистима и њиховим компанијама. Кока-кола, Форд, ИБМ, Џенерал моторс, Чес нешнел банк (данас JPMorgan), Стандард оил (ExxonMobil) и многе, многе друге.

Дуга традиција

Широј јавности мање је познато да је познати сок назван Фанта продукт сарадње Кока-коле са нацистима. Након што је почео Други светски рат, економска сарадња са нацистима није престајала, али је прибављање сировина било знатно отежано. Како више није могла да увози сируп и компоненте за Кока-колу, компанија German Coca-Cola GmbH почела је да производи Фанту која је и данас део Кока-колине породице сокова.

Идеологија нацизма прешла је из Немачке, преко Велике Британије, где је такође била широко разграната и укорењена чак и у краљевској породици, захвативши све слојеве америчког друштва. Закон који је 1938. године усвојен у САД предвидео је да сваки појединац или организација који делују у име страних влада или ентитета, морају да буду регистровани код Министарства правде.

Такви појединци или организације дужни су да открију идентитет и све активности које предузимају у САД. Укратко, према поменутом америчком закону, који је уз модификације остао на снази до данас, страни агенти су дужни да објаве информације о свим финансијским трансакцијама, плаћањима и свим другим облицима надокнада које добијају у вези са својим радом.

Нацистичка идеологија, а ту не треба заборавити ни поменуту комунистичку опасност по САД, претила је да угрози демократски поредак у САД, па су у Вашингтону прибегли усвајању Закона о регистрацији страних агената, што је, имајући у виду право САД да штите свој начин живота, било сасвим легитиман потез.

Захваљујући овом, али и низу других закона, као и афера праћеним политичким прогонима, попут деловања Џозефа Макартија, или афера као што су биле „Венона“, COINTELPRO, „Вотергејт“ или „Ирангејт“, САД су у значајној мери прибегавале шпијунирању властитих грађана, кршењу људских права, политичким прогонима и злоупотребама политичких овлашћења, односно саме власти.

Та неславна традиција америчког подривања права и слобода у 21. веку оваплотила се и у 21. веку, оним што су нам обелоданили Џулијан Асанж, Едвард Сноуден и други узбуњивачи.

Проблем са САД почива у чињеници да оне нису спремне да признају право другим нацијама да усвајају сличне законе ради чувања својих друштвених вредности. Суштину надзора и контроле страних утицаја САД не желе да признају другим нацијама, већ то право покушавају да задрже ексклузивно за себе, како саме у многим другим земљама не би постале мета сличних закона.

Јалова обећања

Када је Русија 2012. године усвојила закон практично истоветан оном поменутом америчком из 1938. године, показало се да САД нису спремне да јој признају право на одбрану властитих друштвених вредности. Напросто, Русија и остале земље треба или да се економски и идеолошки потчине САД, или да нестану као такве.

Њима треба одузети право да бране оно што саме сматрају својим, у овом случају претежно традиционалним друштвеним вредностима које су САД до сада врло агресивно изазивале и оспоравале их не само код куће, већ и у тим земљама, преко невладиних организација, медија и група за притисак.

Један документ Националне задужбине за демократију (НЕД), организације која нашироко финансира „невладине“ организације широм света, па и у Србији и Републици Српској, наводи да поменуте земље, које покушавају да заштите властите друштвене вредности усвајањем закона, заправо селективно таргетирају организације које се баве борбом против корупције и заштитом људских права.

У документу је наведено да је још 2017. године, “случајно“ када је Мађарска усвојила свој закон о страним агентима, комесар за људска права Савета Европе упозорио да је “приметио јасан тренд опадања у неколико европских земаља у области слободе удруживања, посебно у вези са организацијама за људска права и њиховим заштитницима”.

Предочени концепт подразумева да САД, као сизерен политичке елите која управља Европском унијом, имају право да законима о страним агентима штити властите вредности, а да сви остали, будући да не поседују прописани ниво „демократичности“, треба да верују да локалне оргаизације, на које америчка влада издваја енормна финансијска средства у свом деловању у „својим“ земљама не узимају у обзир амерички, већ искључиво „демократски“ интерес својих народа, у шта је са логичног становништа немогуће поверовати.

Добар пример за то је управо Србија. Када је под налетом револуције 2000. године, у коју су САД уложиле десетине милиона долара, у шта данас нема више нимало сумње, у Београду срушена власт Слободана Милошевића, грађанима је била обећана демократија, економски просперитет, окончање корупције и престанак услова за тежње Албанаца на Косову и Метохији да захтевају независност.

Показало се да је револуција изведена петог октобра донела промену власништва над имовином, да је раширила корупцију до неслућених размера

Револуционари су обећали да ће Косово и Метохија постати демократско питање на које ће САД и Европска унија гледати благонаклоније, уместо по националном интересу Албанаца.

Круна је било обећање да ће западне земље по одласку Милошевића са власти у земљу уложити четири милијарде долара. Епилог октобарске револуције збио се 2011. године, када је Конзорцијум истраживачких новинара саопштио резултате свог истраживања.

Резултати су показали да је само из Србије, након револуције коју су извеле организације финансиране из САД и Европске уније, изнета 51 милијарда долара. Посреди је свота новца која се везује само за процес „приватизације“ српских предузећа и имовине. Тачна сума прихода и добити, које стране компаније у Србији остварују, никада није саопштена.

Показало се да је револуција изведена петог октобра донела промену власништва над имовином, да је раширила корупцију до неслућених, чак незамисливих граница и да је убрзала, а не предупредила косовску „независност“, те да је са интересима самих грађана Србије имала врло мало везе, осим што се комично тврдило и тврди да је земља, коначно, на европском путу који до данас није окончан, нити има изгледа за тако нешто.

Читати између редова

Суштина проблема који национални закони о страним агентима покушавају да предупреде је борба против корупције као јагњећа кожа америчких интереса. Националне државе које се налазе на удару САД у дугорочном смислу чине велику грешку зато што не развијају властите професионалне медијске капацитете који би се у ужем смислу бавили борбом против корупције. Та околност отвара широко поље за деловање НВО и медија које плаћа америчка влада, а које на тај начин стичу „кредибилитет“.

Србија је такође добар пример за ту врсту немара власти. Због тога, НЕД лако може да закључи како закони о страним агентима у другим земљама не штите те земље, већ ускраћују материјалне и нематеријалне ресурсе који чине основу ефикасности организација цивилног друштва, укључујући, како је наведено, њихово финансирање, репутацију, легитимитет, стручност и савезништва.

Када би земље, попут Србије, имале развијеније домаће медије, не би биле у толикој мери на дужи рок подложне утицајима де факто страних медија који наклоност јавности прибављају медијским прилозима о корупцији и очигледним неправдама у друштву које домаћи медији прећуткују.

Када је вест о лошем положају вијетнамских радника у Линглонгу прерасла у тврдњу да су радници приде и жртве међународне трговине људима, чиме нису заштићена права радника, већ је нападнута кинеска инвестиција у Србији, ниједан домаћи медиј није пренео извештај вијетнамске владе које је овај случај истражила и утврдила да трговине људима није било. Домаћи медији били су и остали корумпирани преношењем званичних изјава и саопштења, те примитивним блаћењем неистомишљеника.

Због свега овога, НЕД наводи да је од кључне важности да групе које „активно сарађују са ширим мрежама цивилног друштва” и стварају “снажне коалиције на националном нивоу” треба заштити од закона о страним агентима. Ова организација констатује да је најбољи “антидот” локалним владама, а да би се обновила јавна подршка организацијама цивилног друштва, заправо улагање у развијање иновативних комуникацијских стратегија.

“Конкретно, да би се очувала њихова кредибилност – а то је витална имовина у суочавању са кампањама клевете – невладине организације треба да пређу на нове, позитивне и вредностима засноване наративе који су прилагођени локалном контексту и који ће ефикасно ангажовати јавност. Са своје стране, донаторске организације треба да додељују још већа средства за побољшање комуникационих и промотивних капацитета погођених организација на првој линији. Повећана јавна пажња може се затим лако претворити у већу јавну подршку путем креативних кампања микро-донација и crowdfunding иницијатива”, наводи НЕД у једној од анализа страних закона о страним агентима.

Када би земље, попут Србије, имале развијеније домаће медије, не би биле у толикој мери на дужи рок подложне утицајима страних медија

Ове организације, према овом извору, треба да препознају законе о страним агентима, поред осталог, као јасне симптоме системске демократске ерозије који имају за циљ поткопавање међународног правног поретка (читај америчког поретка правила, јер у супротном не би подржавале тероризам на Косову и Метохији или обојену револуцију у Кијеву).

“Ови закони представљају директну претњу глобалној демократији и безбедности и треба их третирати у складу с тим”, напомиње НЕД, али јавност кроз генерације навикла на читање између редова свакако ће „глобалну демократију и безбедност“ прочитати као интерес САД и њихових геополитичких сателита, пре него што ће икада поверовати да САД милијарде долара сваке годне издвајају из хуманих и алтруистичких уверења, а не властитих геополитичких потреба.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Eagle Eye Explore

Насловна фотографија: unsplash1