Три и по године траје тај процес, за који се не може рећи да је излазак Велике Британије. То није реализација донете одлуке. Тај процес чак нема ни назив. То је процес припреме за други процес. Када разговарамо са нашим партнерима, конкретно са колегама из других земаља ЕУ, ја их питам:

„Да ли ви мислите да је то јавно непоштовање људи, који су изразили своје жеље? Када је реч о другим питањима, да ли исто тако штитите интересе људи? Зашто одлагање, које траје четири године, никога не брине са становишта људских права?“

То већ мало подсећа на неке шале о комунизму, који су стварали и и за који обећавали да ће следеће генерације сигурно живети у том систему.

Друго питање на које ми такође не могу одговорити је — зашто ЕУ све време у недоглед одлаже тај процес? Кажу да је то коначна, крајња одлука, која се никада неће мењати, и због тога се она и пролонгира. На моје питање они слежу раменима и говоре како немају другачије механизме. А санкције? Ето, чини се да је то тај моменат када су санкције потпуно законите, а и више од тога! Дакле, када говоримо о „брегзиту“, треба имати у виду да ми већ три, скоро четири године говоримо о нечему што не постоји.

Недавно је Сергеј Лавров посетио Америку са званичном делегацијом. Какав је Ваш утисак — да ли су Трамп и његови најближи сарадници заиста спремни да побољшају однос са Русијом?

— Нисам овлашћена да коментаришем своја осећања, али ако говоримо о приступу америчке стране, у принципу, јасно се види да су они свесни какве бенефите могу имати од економских и политичких односа, као и односа у бројним другим сферама. Истовремено разумеју да се сада говори углавном о пропуштеним приликама. Такође треба имати у виду да је председник САД првенствено бизнисмен и да он све преводи у бројеве и економске показатеље. И са те тачке гледишта Америка је свесна пропуштених прилика због неразвијених односа са Русијом. Американци су као људи прагматични и јасно разумеју шта могу добити од развоја тих односа.

Међутим, постоји и друга реалност — политичка средина у којој се тренутно одвија изборни процес. Низ политичара користи „руску карту“ као део своје политичке кампање. Тај приступ је одабран пре неколико година и активно се реализује све до сада у оквиру кампања низа кандидата. То блокира бројне могућности када је реч о развоју нормалних билатералних односа. Тако је данас.

Многи медији су скренули пажњу на фотографију из Беле куће, на којој Трамп седи за столом, а Лавров стоји. Да ли је такав протокол? Да ли руска страна придаје томе неки значај?

— Овде, чини ми се, треба разумети тренутну америчку стварност. И у Стејт департменту и у Белој кући она је огољена до крајности, када је реч о протоколу. И чини ми се да много тога личи на период Дивљег запада, о којем смо толико читали у средњој школи. Видимо како је данас у САД потпуно у другом плану традиционална сфера, у којој су превладавала правила, традиција и формалност. Све се ради на нов и поједностављен начин. Чини ми се да је у САД, када је реч о симболици и традицији, у много чему присутна главна девиза — „Take it or leave it“ (узми или остави, такви смо — какви смо).

Раније се у САД говорило о примату и конкуренцији. На политизовање економије се гледало скоро као на ђавола, који уништава основу светске трговине, а младе бизнисмене су плашили протекционизмом. Данас се Америка управо и бави протекционизмом, санкцијама и политичким мешањем у економску сферу.

Када је реч о фотографији и томе како је код њих све уређено — све је регулисано по принципу удобности. Зашто то поредим са каубојским временима? И тада је било комфорно и функционално да се ноге подигну на сто. Тако ми и данас живимо са САД, које су подигле ноге на светски сто.

Ако говоримо о односима са САД у целини, испоставило се да је Клинтоново дугме за рестарт било пророчко и да нам је сада потребан нови, прави рестарт односа? Како се треба понашати у том условима?

— Чини ми се да је у ствари све врло једноставно. Некако су сви стари уџбеници бачени, али сада је право време да се нађу и да се прочита шта је, на пример, империјализам. Мислили смо да је у условима демократије и на међународном правном пољу све то нестало, па смо гурнули старе уџбенике на задње полице, али не — време је да се опет отворе. Многи су веровали да се империјализам променио или да се мења истовремено са крајем колонијализма, са додељивањем једнаких права свакој земљи и нацији, са приматом слободне конкуренције и мерама подршке земљама у развоју. Сва она дела која су описивала империјализам стара су по сто година и чини се да је свет данас другачији. Међутим, оно што се данас дешава је империјализам.

Прво се користе политичке методе за размештање војних база, контингената и нуклеарног наоружања на територијама одређених земаља. Затим стварају одговарајуће услове како би довели своје финансијске и економске операторе или играче који су под њиховом управом. Након тога измишљају нова правила игре, полазећи од тога да је национална економија земаља, у којима се то дешава, већ постала потпуно зависна. А присуство војних контингената не дозвољава тим земљама да размишљају у неком другом правцу, другачијем од онога који им се намеће споља.

Шта мислите о Грети Тунберг и њеним методама борбе за екологију?

— Она је, првенствено, дете. Можемо расправљати да ли то дете користе одрасли или је она сама рано одрасла, или нема другог избора у животу, него да иде путем који јој предлажу. То су све околности. У првом реду — ја видим дете.

И на крају, ако можете да нам одговорите на пар блиц питања? Си-Ен-Ен или „Фокс“?

— (Телевизија) РТ.

Окрошка (чорба) са квасом или кефиром?

— Са квасом.

Бокс или јога?

— Шетња кроз шуму.

Сочи или Јалта?

— Зависи шта ћу да радим.

Каљинка или лезгинка (фолклорне игре)?

— И те и још многе друге.

„Прада“ или „Луј Витон“?

— Руски дизајнер.

Бања или сауна?

— С обзиром да немам слободног времена — то је једно те исто.

Њујорк или Москва?

— Њујорк + Москва = љубав!