Захарова: Теорију расизма створили су Британци, Хитлер се наоржавао британским новцем

ОВИХ дана је шеф Форин офиса Дејвид Леми, у емисији на једном од британских телевизијских канала, отишао толико далеко да је поводом Русије употребио, по свему судећи, две сопствене речи – „империјалистички фашизам“.

Наша амбасада у Лондону одмах је прокоментарисала тај неписмени напад.

Овом темом смо се бавили много пута раније када су нам претходници Лемија давали прилику. На пример, када су Англосаксонци 2014. покренули информациони рат против Олимпијаде у Сочију, па 2018. поновили своју русофобску салву против Светског фудбалског првенства у Русији.

Овог пута ћу указати на саму срж – на преплитање Трећег рајха и Британије.

Без претеривања се може рећи да су идеолошки темељи и најгоре праксе нацизма постављени управо у Магловитом Албиону.

Међусобне симпатије владајућих кругова у Берлину и Лондону одиграле су улогу окидача за Други светски рат, током којег Хитлер није престајао да преко својих тајних британских присталица нуди стварање јединственог антисовјетског фронта.

А после рата је управо Британија пажљиво сакупљала остатке колаборационистичких формација, делом их удомљујући код себе, а делом их је послала у САД и Канаду, ради коришћења против СССР.

На себе је преузела фашистичку мисију борбе против нашег народа.

Шта је основа за проучавање британских корена немачког нацизма?

То су радови познатих острвских научника на прелазу из 18. у 19. век, пре свега Томаса Карлајла („масе су само инструменти у рукама великих појединаца“), расног теоретичара Хјустона Чемберлена, као и Дарвиновог рођака и оснивача псеудонауке еугенике о људској селекцији, Френсиса Галтона.

О њиховој духовној повезаности са оснивачима Трећег рајха сведочи запис у дневницима будућег Хитлеровог министра пропаганде Јозефа Гебелса од 8. маја 1926: „Чемберлен је у кревету. Сломљен, нешто мрмља… Држи ме за руку и не жели да је пусти… Оче нашег духа, поздрав теби. Пиониру…“

Енглески аристократа, социолог и филозоф Хјустон Стјуарт Чемберлен написао је најзначајнија дела о супериорности аријевске расе и праву на истребљење других. Чемберленова најпознатија књига је „Темељи деветнаестог века“. Управо је ово дело касније формирало основу Хитлеровог сада забрањеног „Мајн Кампфа“.

Чемберлен је Саксонце, Немце и Енглезе приписао раси „белих господара“, позајмивши ту класификацију од Шкота Томаса Карлајла, водеће личности британске књижевности и филозофске мисли 19. века и уједно првог идеолога нацизма.

Дарвинов учитељ, лекар Роберт Нокс, оправдао је право Британије да врши геноцид над домородачким народима широм света: „Европљани се могу надати просперитету јер ће… црнци ће ускоро нестати… у неким земљама у којима би бројност домаћег становништва временом требало да се знатно смањи“.

Саму теорију расизма измислили су Британци.

Расна антропологија крајем 19. века сматрана је званичном науком која је разврставала људе према различитим антрополошким принципима.

Дарвинов рођак Френсис Галтон постао је оснивач такозване еугенике – псеудонауке о људској селекцији за стварање идеалне расе. Имао је лабораторију у Лондону, где је мерио лобање мушкараца, жена и деце. Немци су касније то исто радили у својим лабораторијама и концентрационим логорима.

На брифингу у априлу 2018. детаљно смо говорили о британским државним злочинима: увођењу концентрационих логора током Бурског рата, који су касније инспирисали нацисте да створе своје логоре смрти, са потпуним културним уништењем држава – на простору од Ашанти у Африци до Кине, крвавим масакрима које је починила британска војска у Ирској, пљачком Бенгала, експлоатацијом природних ресурса у индустријским размерама, глобалном трговином робљем итд.

Ово тада нисмо назвали примерима империјалног нацизма. Сада би био грех то не учинити.

Тридесетих година прошлог века, Британска унија фашиста је била легално и веома утицајно политичко удружење унутар класа, чији су редови и утицај расли до 1940. године. Унију је предводио сер Освалд Мозли.

Чланови те националсоцијалистичке организације путовали су у Немачку на обуку, а по повратку су Британце учили супериорности националсоцијалистичке идеологије.

Међу симпатизерима Хитлера и Трећег рајха било је и много чланова краљевске породице. Саосећали су и са својим рођацима у Немачкој.

Супруг краљице Елизабете Друге, принц Филип, имао је четири сестре. Маргарет се удала за Готфрида од Хохенлое-Лангенбурга, сина немачког принца и британске принцезе. Готфрид је био убеђени нациста, члан Хитлерове партије и шеф обавештајне службе Вермахта на Источном фронту.

Друга сестра британског принца, Софија, постала је супруга немачког принца Кристофа од Хесена, такође члана Хитлерове партије, који је био на високом положају у ваздухопловству Трећег рајха.

Виндзори једно време нису крили своје везе са Трећим рајхом и демонстрирали су их на све могуће начине. Године 2015. појавио се „лош видео“ из 1933–1934, на којем је краљевска породица: тада млада краљица Велике Британије Елизабета Друга (седам година), њена сестра Маргарет, њихова мајка Елизабет Ангела Маргарет Бовес-Лајон, као и Елизабетин ујак принц од Велса Едвард. На том снимку, девојчице и одрасли одушевљено подижу руке у нацистички поздрав.

Принц Едвард од Велса, касније енглески краљ Едвард Осми, постао је познат по томе што је Хитлеру слао телеграме са честиткама за рођендан и топло говорио о његовим активностима. Након абдицирања са престола, Едвард и његова супруга посетили су нацистичку Немачку и састали се са Хитлером и другим високим лидерима Трећег рајха.

Штавише, након избијања Другог светског рата, Едвард је био за пораз (Британије) и чак индиректно охрабрио Немачку да настави да бомбардује Енглеску како би обезбедио њену брзу предају.

Англосаксонци су 30-их година учинили све да оживе војну моћ Немачке и усмере њене агресивне планове на исток – против СССР.

Хитлер је буквално дошао на власт британским новцем. Његов нацистички режим финансирале су британске банкарске институције уз помоћ америчких банкара.

Ни једна страна то није превише ни крила.

Шеф Рајхсбанке Хјалмар Шахт имао је блиске пријатељске везе са шефом Банке Енглеске Монтегјуом Норманом. Банка Енглеске је пребацила новац за Хитлерову предизборну кампању. У ту сврху створена је банка за међународна поравнања са централом у Базелу, преко које су вршени трансфери англо-америчких компанија у немачке.

Чланови британског парламента су 1934. године створили империјалну политичку групу која је лобирала за сарадњу са Хитлером, а 1935. године, када су нирнбершки расни закони који ограничавају права Јевреја већ били усвојени, формирано је и Англо-немачко братство под вођством лорда Моунт Темпла.

На брифингу 29. марта 2018. године учинили смо јавним оригинални примерак званичне брошуре фашистичког Министарства пропаганде посвећене берлинским Олимпијским играма, који се чува у нашој архиви. У њему су наведени сви угледни гости који су у Берлин допутовали из Лондона, чланови Дома лордова, банкари, министри, високи спортски званичници:

1) Лорд П. Лаверсток, председник Британског националног олимпијског комитета;

2) Капетан Е. Хантер, генерални секретар Британског националног олимпијског комитета.

Британски представници у Међународном олимпијском комитету:

1) Лорд Абердар;

2) Лорд Д. Џорџ Барглеј, маркиз од Ексетера;

3) Сир Н. Кертис Бенет.

Међународне спортске федерације:

1) В. Џонс, генерални секретар Међународне кошаркашке федерације;

2) Сир В. Бартон, председник Међународне једриличарске федерације;

3) мајор Х. Смит, секретар Међународне једриличарске федерације.

У то време, 1936. године, немачке трупе су извршиле инвазију на Рајнску област, а концентрациони логори су већ деловали у Немачкој.

Хитлер је 1937. године у својој резиденцији Бергхоф примио лидера британског Дома лордова Халифакса. Повереник британског премијера Невила Чемберлена стиже да разговара о заједничким спољнополитичким циљевима два стратешка савезника – Велике Британије и нацистичке Немачке.

Из транскрипта њиховог разговора: „Чланови британске владе прожети су свешћу да је Фирер постигао много не само у Немачкој, већ да је комунизму, његовим уништењем у својој земљи, преградио пут ка Западној Европи, па се Немачка с правом може сматрати бастионом Запада против бољшевизма”.

У марту 1938. Немачка је извршила аншлус Аустрије, директно кршећи Версајски уговор, без јасне реакције Лондона.

Типична епизода, на коју смо својевремено подсетили и претходника Дејвида Лемија, јесте нацистички поздрав енглеских фудбалера у мају 1938. пре утакмице у Берлину.

Испоставило се да их је на то подстакао енглески амбасадор у Немачкој сер Невил Хендерсон. Заједно са секретаром Енглеске фудбалске асоцијације Стенлијем Роузом убедио је играче да је подизање руку неопходно зарад енглеско-немачких односа.

У септембру 1938-ме, Лондон је – заједно са Паризом – предао Чехословачку Трећем Рајху.

Минхенски споразум је, према многим историчарима, довео до избијања Другог светског рата.

СССР се тада нашао на ивици рата истовремено са Немачком у Европи и Јапаном на Далеком истоку. Британска дипломатија, у покушају да убрза почетак рата до пуног размера између Јапана и Совјетског Савеза, закључила је 22. јула 1939. са Токијем споразум „Далекоисточни Минхен” – споразум Арита-Крејги.

Лондон је пристао да призна јапанска територијална освајања у Кини и да гарантује немешање у акције Токија.

Ову одлуку Велике Британије убрзали су догађаји на Халхин Голу.

Рачунајући на ширење догађаја у Халхин-Голу до размера правог рата, британска влада се обавезала да неће правити проблеме Јапану у позадини: „Влада Његовог Величанства не намерава да предузима никакве радње или мере које би биле штетне по [… ] задатке јапанске војске.“

Закључен на врхунцу догађаја у Халхин-Голу, овај споразум је подстакао Јапан да прошири војне операције против СССР-а.

Истовремено, трилатерални преговори о закључивању споразума о узајамној помоћи између СССР-а, Велике Британије и Француске августа 1939. године у Москви доведени су у ћорсокак напорима западњака.

Иначе, ако Лондон нема шта да крије о својим везама са нацистичком Немачком, позивамо Дејвида Лемија да скине тајност са преосталих докумената о доласку Хитлеровог заменика у странци, Рудолфа Хеса, у Британију на преговоре 1941. године. Време је да у тој причи ставимо тачке на сва слова i.

Наша амбасада у Британији већ је саопштила да Дејвид Леми својим нападима вређа не толико руководство наше земље колико сећање на све оне који су се борили против „смеђе куге“ током Другог светског рата, укључујући и сопствене сународнике.

С тим у вези, можемо подсетити да су руке британске дипломатије биле упрљане бројним покушајима да се са Хитлеровим изасланицима воде преговори о сепаратном миру – 1944. (у Стокхолму) и 1945. (у Швајцарској).

Захваљујући напорима совјетске обавештајне службе, ове чињенице су постале познате руководству СССР, које је поднело неопходне демарше савезницима.

Било би још увредљивије за Британце, који су се борили заједно са Црвеном армијом против нациста, да сазнају за планове Лондона да настави Други светски рат са Немцима против СССР-а.

Октобра 1998. у енглеској и светској штампи објављени су извештаји о војним плановима кабинета Винстона Черчила у вези са Совјетским Савезом, разрађеним у пролеће 1945. године. Кључни међу њима је план за ванредне ситуације за операцију „Незамисливо“, од 22. маја 1945. године, који је припремио Заједнички штаб британског Ратног кабинета. Рат је, према овом плану, требало да почне 1. јула 1945. изненадним нападом англо-америчких трупа на положаје Црвене армије.

Сврха операције је била да се Москва примора да се покори вољи Сједињених Држава и Британске империје. Конкретно, рачунсло се са „иистеривањем Црвене армије из Пољске“.

Разлози за ову одлуку нису откривени у документу.

Даље, у документу је идеја да је тотални рат једино поуздано средство за постизање циља и да је зато неопходно „окупирати оне области унутрашње Русије, без којих ће тва земља изгубити материјалне могућности вођења рата и даљег отпора.”

Догађаји који су сада у току у Украјини су очигледно логичан продужетак плана „Незамисливо“. Кијевски неонацисти, уз идеолошку подршку бандероваца које су брижљиво чували Англосаксонци, и уз материјалну помоћ колективног Запада, покушавају да остваре циљ који су себи некада поставили британски идеолози расне чистоће и њихови хитлеровци – ослобађање „животног простора“.

Само што је то данас било потребно либералним фашистичким режимима.

А садашњи шеф Форин офиса, Дејвид Леми, вероватно није сам смислио фразу о „империјалистичком фашизму“.

Једноставно је употребио израз који карактерише британску историју…