Забрана Украјинске православне цркве: Одбацивање Бога и Цркве Христове

После много најава, претњи, пауза, Украјинска Рада усвојила је почетком недеље закон који ће омогућити забрану рада Украјинске православне цркве (УПЦ) на територији те земље.

Украјински посланици, које су цитирали руски и украјински медији, објашњавали су тим поводом да је циљ забранити рад УПЦ “чији се центри налазе у Москви”, да се тиме јача духовна независност Украјинаца, како је то образлагао Владимир Зеленски, док се УПЦ позива да прекине сваку везу са Москвом.

У првим реакцијама из православних помесних цркава, огласио се Свети синод Руске православне цркве који је навео да васељенски патријарх Вартоломеј сноси личну одговорност за прогон верника у Украјини.

На тежак положај УПЦ, указао је и бугарски патријарх Данило на састанку са амбасадором Сједињених Америчких Држава у Бугарској Кенетом Мертеном. Он је истакао да је УПЦ, са којом су све помесне православне цркве у канонском јединству, изложена озбиљним фактичким и правним ограничењима у свом пастирском деловању као резултат дискриминаторске политике у Украјини.

Српска православна црква, која се више пута оглашавала у вези са прогоном УПЦ и њеним тешким положајем, како нам је речено у Патријаршији у Београду, такође ће се огласити у вези са најновијим дешавањима.

С друге стране, у Украјину је, како преносе тамошњи медији, стигла делегација из Васељенске патријаршије која би требало да присуствује обележавању годишњице независности Украјине 24. августа.

Делегација ће током посете, како је наведено, посебну пажњу посветити подстицању дијалога како би се постигло јединство по црквеном питању.

О каквом се јединству ради, читамо у “братском” позиву поглавара “Православне цркве Украјине” Епифанија Думенка да се УПЦ уједини са њима, са образложењем да то налажу канони и закони, као и томос који је Думенко добио од васељенског патријарха Вартоломеја. Овим томосом више расколничких цркава васељенски патријарх је 2018. једнострано помиловао и објединио у организацију “Православна црква Украјине”.

Томос није чак ујединио ни све расколнике у Украјини, поједини су почели врло брзо да отказују послушност Думенку, а камоли да је донео било какво православно јединство. Напротив: од оснивања ПЦУ почиње све јачи државни прогон канонске УПЦ, пререгистровање и отимање храмова, напади на свештенике, вернике, који је кулминирао тиме да УПЦ буде законски забрањена.

Осим ако се не уједини са ПЦУ, што сугеришу неки украјински званичници, изгледа и васељенска делегација, као и “брат” Думенко који поглавару канонске УПЦ митрополиту Онуфрију забринуто пише да “цео свет зна да је Московска патријаршија дубоко затрована псеудо-религијским учењима о руском свету”.

Може се претпоставити да је за Думенка цео свет Запад уз чију подршку “колико год буде потребно” Украјинци гину докле год је потребно, али можда и више, васељенски патријарх.

Јер баш из писма Думенка сазнајемо да јединство које предлаже не може да се оствари ако митрополит Онуфрије остане при једном од својих услова: да се одбаце све одлуке Васељенске патријаршије.

“Из објективних разлога ван наше контроле, не можемо да се сложимо са таквим захтевима јер су они супротни истини и значили би за нас одбацивање Бога и Цркве Христове, која је помогла Украјини кроз руке и рад васељенског патријарха”, пише Думенко.

Ово није никакав изузетак, нешто што се одједном десило, чак није ни плод неког најскоријег заоштравања односа, него је пре континуитет, пре произлази из украјинског националног идентитета трајно концептуализованог као антиидентитет који је супротстављање Москви, прогон свега московског, каже за РТ Балкан протојереј Дарко Ђого, професор Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву.

“У изјавама посланика Раде у којима су они објашњавали свој чин народу који их је гласао говорили су како су укинули московску цркву. Нешто назвати московским или росијским у украјинском национализму од самих његових почетака асоцира на непријатеља. То су асоцијације које су вековима разиграване како би се створио анимозитет између Украјинаца и Руса. Те асоцијације су увек имале потенцијал да прерасту у неки облик репресије и то се дешавало у сваком моменту у коме би се власт Москве урушила у данашњој Украјини. Долазило је до масовних прогона свега што је сведочило о јединству Москве и Кијева”, истиче Ђого.

Верске заједнице које су дале подршку Зеленском, попут Католичке цркве и јеврејске заједнице, по правилу су прихватале ту врсту резона да је у питању, из њихове перспективе, туђинска религијска организација, истиче наш саговорник.

“У том моменту се савршено поклапају, готово од речи до речи, изјаве Владимира Зеленског, Мила Ђукановића и Анте Павелића. Јер све те три изјаве имају следећи резон, а то је да наводно њима православље као такво није проблем, али у НДХ је могла бити само хрватска црква, у Ђукановићевој Црној Гори само црногорска, а у Украјини Зеленског она може бити само искључиво украјинска, у смислу антируске цркве”, каже Ђого.

Што се тиче наводног настојања да Украјина има “своју” цркву, независну и самосталну од страних центара моћи, како су то образлагали званичници ове земље, “државна црква”, ПЦУ, уопште такав статус нема.

“У канонском смислу, тзв. ПЦУ представља само врло зависну филијалу Фанара. То је у Томосу који јој је дат наглашено и врло експлицитно постављено: да је глава ПЦУ Цариградска патрријаршија и да ће за све важне одлуке њен поглавар да се консултује са Фанаром. С друге стране, није никаква тајна и Фанар много и не крије да је он експонент једног геополитичког центра моћи, а то је Колективни запад”, истиче Ђого.

За разлику од ПЦУ, УПЦ има канонски статус самоуправне цркве.

“Она јесте део Московске патријаршије, али је у потпуности самоуправна црква с једном врстом асиметричне моћи, унутар које Москва не може да се меша у унутрашње ствари УПЦ. Дакле, аргументација о независности цркве, само показује да постоје зависности које су пожељне. Више је Украјинцима драга зависност од геополитичког Запада него братска независност од Московске патријаршије”, напомиње наш саговорник.