И, поврх тога, да су углавном сви такви окупљени у НАТО-у.

Претеча Холокауста

Немачки министар спољних послова Хајко Мас, елем, признао је прошлог петка да су злочини које су немачки војници починили на тлу Намибије између 1904. и 1908, „посматрани из данашње перспективе“, „представљали геноцид“. „У светлу историјске и моралне одговорности Немачке, од Намибије и потомака жртава затражићемо опроштај“, поручио је Мас.

А „Њујорк тајмс“ ће овим поводом подсетити да је то био „први геноцид у 20. веку, ’заборављени геноцид‘ и геноцид који је био претеча Холокауста“, у коме су Немци убили скоро сто хиљада припадника две етничке групе, Хереро и Нама — око 80 одсто укупне популације народа Хереро и 50 одсто Нама.

Док је само неколико сати пре јавног покајања Хајка Маса председник Француске Емануел Макрон у Кигалију поручио да његова земља „има дужност да се суочи са историјом и призна свој део одговорности за патње које је народу Руанде нанела тиме што је ћутала предуго“. Макрон се, напомиње „Фајненшел тајмс“, „уздржао од формалног извињења, нагласивши да ’Француска није била саучесник‘. Али јесте рекао да је Француска игнорисала гласове оних који су упозоравали да предстоји геноцид“ у Руанди деведесетих година прошлог века.

Насупрот томе, додаје овај лист, „извештај који је саставила сама Руанда“ — 592 странице докумената о умешаности Француске у злочине у овој земљи — „наводи да су ’француски званичници наоружавали, саветовали, обучавали, опремали и штитили‘ (…) владу Хуту екстремиста из тог времена“, која је починила геноцид над Тутсима.

Интереси уместо покајања

У сваком случају, у знак кајања за свој злочин, немачка влада понудила је Намибији помоћ у вредности од преко милијарду евра. Додуше, не одједном, већ развучено на период од чак 30 година и приде уз Масову напомену да није реч о репарацијама те да „легални захтеви за компензацијом не могу да буду изведени из овога“.

Но није ова шкртост сакривена иза привидне великодушности и једини знак упозорења да овим изливима закаснелог покајања не треба приписивати искреност као мотив. Портал „Политико“, наиме, открива да је заправо реч о „настојању Европе да ресетује односе с кључним партнерима у Африци… Париз је већ дуже време забринут због смањивања свог утицаја… А немачко признање кривице долази у тренутку у коме Берлин настоји да прошири своју улогу у Подсахарској Африци. Осећању хитности додатно доприноси битка за утицај с другим великим силама. Током последњих година Русија је начинила значајан продор у земље којима су дуго доминирале бивше европске колонијалне силе, а нарочито се истиче и Кина својим позајмицама афричким нацијама: Пекинг је чак саградио сјајно ново седиште Афричке уније у Адис Абеби.“

Интернати и гробнице

А случај је тако удесио да, док се поново открива одговорност европских сила за злочине на тлу Африке, језива открића стижу и са друге стране Атлантика. Па тако „Њујорк тајмс“ баш ових дана пише о открићу масовне гробнице више стотина индијанске деце испод једне школе у Британској Колумбији; систем интерната у којима су живела — и у тајности умирала — ова деца урођеника, насилно одузета од родитеља зарад преваспитавања, потрајао је, иначе, све до пре четврт века, а канадска Национална комисија за истину и помирење означила га је као „културни геноцид“.

Што изазива подсећање и на друга слична достигнућа наших НАТО партнера. Од истребљења Индијанаца и трговине црним робовима у Америци, до смрти од глади десетина милиона становника Индије током владавине Британске империје; од више милиона мртвих становника Конга током неколико деценија белгијске владавине до голготе Јермена у Турској. О трагичном страдању Срба у Независној Држави Хрватској да и не говоримо.

Шта се крије иза тога?

Да ли су се чланице НАТО-а јасно одрекле своје злочиначке прошлости? Чему заправо служе њихова закаснела извињења? И зашто на туђем поштовању људских права данас највише инсистирају управо они који су их најбруталније кршили?

Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили историчар Милош Ковић и политиколог Александар Павић.

„Извињењима држава Запада, једноставно, не треба веровати“, уверен је Александар Павић. „Запад је због свог досадашњег поступања изгубио сав кредибилитет и зато увек треба да се постави питање — шта се крије иза тога? У случају француског и немачког извињења народима Руанде и Намибије, као што може да се види, иза извињења стоји страх од губљења сопственог утицаја и раста утицаја ривала, а не искрена жеља за покајањем.“

Нимало изненађујуће, јер, напомиње Милош Ковић, „ипак је историја државе која се ставила у улогу светског моралног арбитра започела геноцидом. И то, вероватно, најстрашнијим геноцидом у историји човечанства“. Те управо из тог разлога, оцењује Ковић, „није историјска аномалија, већ закономерност, што су се државе с ужасним мрљама из своје прошлости нашле окупљене у организацији као што је НАТО“.

„А ко је још чинио злочине попут оних које су починиле западне силе? Њихов главни савезник у Азији — Јапан,“ скреће пажњу Александар Павић.

Суочавање с прошлошћу

„Неке земље“, указује Милош Ковић, „покушавају да изађу на крај са својом прошлошћу, као што је то Немачка морала да учини 1945. године. Американци и Енглези, међутим, то нису учинили никада. Напротив, своје су злочине настојали да оправдају моралним разлозима, сматрајући себе изабранима и да се због тога на њих не односе правила која се односе на остатак човечанства. А чињеницу да за своје злочине нису кажњени, схватају као доказ да је историја, или Бог, на њиховој страни“.

Или се иза свега крио пуки интерес. У тексту посвећеном одбијању Холандије да се суочи са својом крвавом историјом, магазин „Форин полиси“ пише о случају Индонезије у којој су, само током рата за стицање независности, холандски војници убили преко 150 хиљада цивила: „Колонизација Индонезије, мотивисана холандским економским интересима, описивана је као ’цивилизаторска мисија‘, што је почивало на идеји да су Индонежани примитивни и назадни и да ће их Холанђани, као Европљани, цивилизовати и модернизовати. Владари који су обећавали такозвану цивилизацију, заправо су донели окрутност огромних размера. Током колонијалне владавине, холандске снаге редовно су чиниле злочине, а индонежански цивили били су мучени, силовани и убијани.“

„Управо је њихова такозвана цивилизаторска мисија и довела до свих ових злочина и геноцида. А цео наш проблем с њима и састоји се у томе што се они не одричу тежње да суде другима, иако сами носе неупоредиво већу историјску кривицу и одговорност. Па су тако формулисали и доктрину одговорности за заштиту, где се они појављују као тобожњи браниоци људских права широм света, а заправо ту доктрину користе као оправдање за своје империјалне интервенције широм света, од наше земље до Либије и Сирије.“

Историјски континуитет

Овај крвави траг самозваних заштитника људских права води до (не)очекиваних открића.

Адолф Хитлер се, подсећа Милош Ковић, „дивио ’достигнућима‘ Британаца у Индији, а своје узоре није проналазио на Истоку или у бољшевизму, већ управо у западном либерализму. Стога је и разумљиво што наилазимо на континуитете какви постоје између Хитлеровог Вермахта и НАТО-а“.

А они су бројнији него што је пристојно; од Адолфа Хојзингера, начелника Генералштаба Хитлеровог Вермахта, који ће постати председавајући НАТО Војног комитета у коме су окупљени начелници генералштабова свих НАТО чланица, до генерала Ханса Шпајдела, Ериха фон Манштајма, Јоханеса Штајнхофа, Јохана фон Килманзега, Ернста Фабера… који су после Другог светског рата заузели важне функције у НАТО-у.

„А да и не говоримо о такозваним пацовским каналима којима су, уз помоћ Ватикана, британска и америчка обавештајна служба спашавале нацистичке и усташке злочинце“, опомиње Милош Ковић, који објашњава: „Свој експанзионизам Запад је некада правдао религијским разлозима, па цивилизаторским и расним, односно расистичким, да би се сада заклањао иза такозваних либералних вредности. Али суштина све време остаје иста.“

„И тако је и дан-данас. Уосталом, сетите се да је Медлин Олбрајт рекла да је смрт пола милиона деце у Ираку била вредна остварења америчких циљева и да јој нико због тога ни реч приговора није упутио… Она је право лице Запада. Најзад, ко је једини употребио нуклеарно оружје — иако то чак и није било потребно за остварење ратних циљева. То су разлози због којих они немају баш никакво морално право да било коме држе лекције, као што чине“, наглашава Александар Павић.

„Победом у Хладном рату Запад је успоставио монопол над истином и у складу са својим интересима одређује шта је геноцид, а шта није. Они одређују које су жртве вредне, а које безвредне и тиме спроводе своје намере. И управо зато нам је неопходно буђење из те матрице која нам је наметнута. А то ћемо учинити тако што ћемо гледати дела, а не речи и пропаганду којима нас засипају“, закључује Милош Ковић.