Занимљиво је да свету треба само украјинско жито, иако Кијев извози само девет посто укупне количине која се годишње потроши, док Русија извози 20 посто. Али руско жито је тоталитарно, па га не треба куповати, макар сви Африканци помрли од глади!

То је само један од парадокса које последњих месеци Европа радо гута. Као и онај да су Руси блокирали украјинске луке, а заправо су их минирали сами Украјинци, како би спречили руске бродове да уђу у Црно море. Истини за вољу, не извози се жито само бродовима, један велики део вози се камионима и сведоци смо да непрегледне колоне сваког дана напуштају Украјину. Шта ће Украјинци јести ако све извезу или удари суша пре жетве – ни о томе данас не брине нико, па ни сам председник Зеленски коме треба само новац и оружје.

А ситуација јесте озбиљна јер многе земље, па и Индија, као један од највећих извозника, забрањују извоз пшенице, а неке,као што је Француска, због суше имају мање приносе.

„Русија намерно претвара храну и глад у оружје да би преузела власт над светом“, изјавила је недавно Урсула фон дер Лајен, говорећи на скупу у Давосу. И ма колико звучало као теорија завере – није се у тој бизнис елити нашао нико ко би затражио макар неко објашњење за такву изјаву.

А требало је, јер неумољива статистика говори да је Русија овог пролећа драстично повећала извоз пшенице. Дакле – подмукли Руси одлучили су да планету уморе глађу и зато је снабдевају додатним количинама жита!

Само током протекле недеље извоз пшенице из Русије порастао је за око 8 посто. Имајући у виду да су се богатије земље углавном већ снабделе, или имају довољно свог жита, па су се сад забринули за Африку, Москва је ових дана снабдевала оне којима заиста прети глад – Египат, Либију и Нигерију.

И за вишеструко повећане цена хране крив је, опет, Путин јер и вештачко ђубриво без кога се не може, такође стиже из Русије. Неке земље би, можда, могле и саме да га направе, али за то им је потребан гас! Зачарани круг! Зна то и Бајден, па је још у фебруару, ослободио „адских санкција“ пољопривредне производе и ђубриво из Русије. Али још им недостаје, пре свега зато што је платни промет са западним земљама онемогућен, као и транспорт бродовима. Зато Блинкен има решење: „Русија мора престати да прети заустављањем извоза ђубрива и пољопривредних производа у земље које критикују њену агресију“. Фине неке земље – само „критикују“, а успут шаљу оружје, рекете и сву логистику за рат… Дакле – они ће све учинити да униште Русију, а Москва је дужна да им прода, и то јевтино, све оно што нам треба!

И још један парадокс који свет, хтео не хтео, почиње да схвата: испоставило се да је Русија, држава коју су до пре неколико месеци називали земљом у развоју, истицали да је њена економија мања од италијанске, веома важна. Да се читав европски постиндустријализам возио на руско гориво, јео руски хлеб, уље и шећер. И ко зна шта још! И да, за разлику од „развијених“ које су у дуговима до гуше – нема дугова. И да, опет за разлику од њих који не производе ништа на својој територији, може да произведе све што јој је потребно. И да упркос „адским“ санкцијама још више зарађује.

А за Блинкенову бригу да свет не буде гладан, имамо решење – с обзиром да четвртину жита у свету производе управо Америка и Канада, могле би да потпуно неосетно надокнаде бар ону количину коју Украјина не може да извезе, и поклоне је гладнима у Африци.