Вријеме тешког империјалног мамурлука
Европа нема „један проблем“. Она има ТРИ проблема: три европске нације пате од тешког „постимперијалног мамурлука“.
Прво, ту је Уједињено Краљевство, нација која је гласала за Брегзит да би „повратила контролу“, само да би схватила да је потпуно заборавила како да вози. Британска криза идентитета личи на гледање пензионисаног лава који покушава прећи на веганску исхрану. Замјенили су империјално самопоуздање за сензитивну обуку у кадровској служби. Земља Черчила данас је управљана разгранатом бирократијом „дјелитељске државе“, која се више плаши да ће некога увриједити на X-у него што се плаши стварног пада. Британска полиција, некада понос свијета, данас као да више ресурса троши на истраживање „ненасилних инцидената мржње“ и фарбање патролних аутомобила у дугине боје, него на рјешавање провала. То је нација која очајнички грли естетику традиције — Краљевску породицу, помпу, чај — док су њене институције изнутра шупље од прогресивног распада који чак и универзитетски кампуси у Калифорнији чини конзервативним. Желе раскош 19. вијека, али су парализовани емоционалном крхкошћу 21.
Затим, ту је Француска, љута тетка Европе која воли да пуши и одбија признати да је незапослена већ деценијама. Француски мамурлук се испољава као перманентно стање побуне маскирано у „грађанско учешће“. Њихов идентитет је расцјепкан између делиријумске елите која и даље мисли да је Париз центар универзума и народа који своју joie de vivre изражава паљењем аутобуских стајалишта сваког четвртка. Французи пате од Наполеоновог комплекса без Наполеона; траже животни стандард освајачке империје, док раде 35 сати седмично и иду у пензију у годинама када већина Американаца тек улази у најбоље радне године. Проповиједају „републиканске вриједности“ и агресивни секуларизам, а држава више нема контролу над огромним дијеловима сопствених предграђа. Француска је суштински прелијепи музеј на отвореном, у којем су кустоси у штрајку, стражари се плаше посјетилаца, а руководство је заокупљено држањем лекција остатку свијета о „величини“, док рачун за струју остаје неплаћен.
Коначно, ту је Њемачка, неуротични див који је закључио да је једини начин да се искупи за своју историју — да изврши споро индустријско самоубиство. Њемачки постимперијални мамурлук је морална аутоимуна болест: земља се толико плаши сопствене сјене да је национални понос замијенила агресивним самобичевањем и прописима о рециклажи. Њихов идентитет је изграђен на улози „моралне суперсиле“, што у пракси значи гашење савршено функционалних нуклеарних електрана да би се спаљивао прљави угаљ — све уз држање лекција сусједима о угљеничним отисцима. То је нација инжењера која је инжењерски осмислила друштво које не функционише. Њемачки дух, некада дефинисан ефикасношћу и дисциплином, мутирао је у парализовану бирократију у којој је попуњавање исправног формулара важније од резултата. Толико су очајни да не буду „пријетећи“ да су постали суштински велика невладина организација са војском која има метле умјесто пушака, уплашена да би показивање било какве кичме могло бити схваћено као рецидив.
Europe doesn't have "a problem". It has THREE problems: 3 European nations are suffering from a severe "post-imperial hangover".
First, there is the United Kingdom, a nation that voted for Brexit to "take back control" only to realize it has completely forgotten how to drive.… pic.twitter.com/9kEkIyCLlS
— Daniel Foubert 🇫🇷🇵🇱 (@Arrogance_0024) December 9, 2025
