ВОЈНА ДОКТРИНА САД: Сви становници Земље живе на простору животних интереса Америке

Стратегија националне безбедности САД подразумева једнострану употребу војне силе како би се заштитили сопствени интереси од животног значаја и осигурала лидерска позиција у свету. Када се погледа мапа света, постаје јасно да сви становници Земље живе на простору животних интереса САД.

За разлику од претходног колонијалног система, амерички начин подразумева ескалацију конфликта од релативно ниског интензитета, за којим следи отворена демонстрација силе, све до директне претње, и завршава се непосредном употребом оружаних снага за извршење агресије, тврди Фјодор Лебедев, аутор књиге „Војнодоктринарна основа спољне политике САД“, чија је промоција одржана у Београду.

Како би спроводио ту војну стратегију, објашњава он, Пентагон има унапред припремљен план како би водио борбена дејства како год да Бела кућа то пожели — актуелним званичницима неће уопште бити потребно да размишљају о тактици или да планирају ратове.

Штавише, будући да је одбрана „животно важних интереса“ најважнији задатак америчких власти, како каже, да би се то постигло, САД су целу Земљу поделиле на „регионе одговорности зонских команди оружаних снага САД“, којих је укупно шест — команда Северне Америке, Централне и Јужне Америке, Африке, Европе, Пацифика, а постоји и команда за Средњи и Блиски исток. За сваку зону је одређен војни контингент.

Према речима Лебедева, за ову доктрину САД криве су земље попут Русије, Кине и других чланица УН, јер су омогућиле Америци да се тако понаша, а с обзиром на то да цео свет живи у таквим условима, како каже, неопходно је ту реалност и прихватити.

„Стратегија националне безбедности САД у последњем издању од 2015. године потврђује чврстину агресивне, по својој суштини хегемонистичке спољне политике, са циљем да се заштите национални интереси САД и стабилна лидерска позиција у свету. Како би то остварио, Вашингтон користи непревазиђену војну моћ“, наводи аутор у својој књизи.

Он додаје да се не треба заваравати да би се евентуалном променом председника војна доктрина променила.

„Небитно је ко ће седети у Белој кући, а доказ томе је да се од Другог светског рата ништа није мењало, штавише, ситуација се погоршавала. Циљ ове књиге је да покаже да постоји противник, а може се рећи и непријатељ, док је Русија тренутно једина земља која може да парира САД“, рекао је Лебедев.

Промоцији књиге присуствовало је мноштво истакнутих лица из српске војне сфере, а своје мишљење о књизи изнели су Душан Пророковић из Центра за стратешке алтернативе, дипломата Владислав Јовановић, генерал-пуковник Бранко Крга, бивши шеф дипломатије СРЈ Живадин Јовановић и генерал Радован Радиновић.

Пророковић каже да велике силе, не само САД већ и Индија, Пакистан и Иран, сагледавају међународне односе са реалистичког становишта и теже ка увећавању својих војних потенцијала моћи, а овом књигом не само да је оповргнута теза руских идеалиста да Русија треба да брани своје интересе свим средствима сем војних, већ је најављен повратак Русије реалистичном становишту.

„Без Русије, чија спољна политика почива на реализму, неће бити мултиполарног света, јер друге силе, многољудне земље попут Индије и Кине, могу да праве равнотежу у међународним односима захваљујући војним потенцијалима, али сем Русије не постоји велика сила која може да прави равнотежу снага“, истиче Пророковић.

Са друге стране, Јовановић каже да Русија мора да води тврду политику према САД, а како се не би поново вратила у стање у којем је била током деведесетих година прошлог века, мора да се војно оспособи, а потом и да сарађује са САД у политичким питањима, додуше не из подређеног положаја већ као једнак партнер.

„То је нешто што је Америку почело да нервира још од 2004. када је руски председник Владимир Путин први пут изразио негодовање због америчке претензије да има изузетну улогу у свету која друге земље ставља у подређен положај. Од тада је почело америчко размишљање како да се заустави раст Русије, да она не би постала једнак партнер Америци, и уједно и њен супарник“, додаје Јовановић.

Кргу, међутим, забрињава закључак аутора да САД и Англосаксонци никада Русију неће прихватати као партнера, већ као противника. Иако постоје различити примери који потврђују ту тезу, он сматра да ипак не било добро да се то тумачи као да је америчка пракса непромењива и да ће сукоби Русије са Америком увек обележавати њихове односе.