Владислав Обреновић: Последице диверзије над Северним током

После диверзија на гасоводима Северни Ток 1 и 2 не можемо да знамо да ли ће Европа дочекати зиму без руског гаса. Оно у шта можемо бити сигурни јесте да ће његов проток контролисати Украјина и Пољска, тренутно најагилнији заступници америчких интереса у Европи.

Управо ту треба тражити мотиве за диверзију на гасоводу. Детаљи око саме експлозије нису сада битни, битне су последице. После ове диверзије за Европу (пре свега за централну и источну) примарно питање је како доћи до енергената, а за Русију како да не изгуби европско тржиште.

Краткорочно гледано, пред уједињеном Европом је јасно трасиран пут: ћутати и слушати прекоокеанског газду. Ако не буду вољни да чине оно што се од њих очекује, Пољска (која је баш јуче отворила гасовод за норвешки гас и тако себе осигурала од хладне зиме) и Украјина ће држати руку на вентилу руског гаса. То уједно даје Украјини и моћ да јача своје захтеве за оружаном и сваком другом врстом помоћи од „слободног света”. Русија, са друге стране не жели да изгуби ни европско тржиште ни приходе од гаса, па ће прећутно трпети много што-шта, како би се наставиле испоруке. Америци остаје само да „балансира“, да своди украјинске и пољске захтеве на меру која не би приморала Русију на тоталан прекид испоруке, барем док Европа не пронађе алтернативне изворе енергената.

Дугорочне последице подривања Северног тока 1 и 2 по Европу зависиће од низа фактора, али и од руског одговора. Какав би могао бити руски одговор, како ће се то одразити на Европу и пре свега како ће се одразити на нас, оно је на шта сви покушавамо да нађемо одговор.

Руска дилема

Русија мора добро да размисли шта ће бити њен следећи потез у овој, веома комплексној ситуацији. Краткорочно, Русија нема много могућности, а прво што пада на памет је реципрочни одговор – слична саботажа над европским гасоводима.

Таква акција ни у ком случају не би допринела руским интересима. Краткорочно гледано, ништа се не би променило. Гасовод кроз Украјину би остао једини ток снабдевања Европе и сви услови и ризици за његово коришћење би остали. Повећање испорука гаса овим путем не би било могуће, тако да Русија не би профитирала. Истина, Пољска и Немачка би се „додатно смрзле“ током зиме. Дакле, то би била по Европу болна демонстрација руске моћи од које Русија не би имала користи.

Такође, уништавање гасовода под контролом европских земаља дугорочно би довело до стратешке промене транзита енергената, у којој би бродови преузели главну улогу у снабдевању. Том променом руски гас постаје мање конкурентан, што би значило велики уплив америчких енергената. Уз то многе америчке фирме би профитирале јер би имале велики удео у изградњи неопходне инфраструктуре и лучких терминала, прављењу танкера за гас, па све до пружања неопходне логистике. Наравно, све би то Европа платила.

Овај сценарио дефинитивно не иде наруку Русији, а Европу би довео у још већу кризу. Због повећане цене енергената, европски индустријски производи би изгубили на конкурентности у односу на азијске, али и на америчке, који су већ деценијама у запећку европске индустрије (аутомобили, машине, широка потрошња итд). Имајући у виду америчку моћ да контролише тржиште, сигурно је да би Европа, као што је данас условљена да купује амерички гас, сутра била условљена да купује америчке, а не кинеске индустријске производе.

Све ово заједно није у интересу Русије и могло би се рећи да је Русија у тешкој ситуацији. Што је Европа слабија, англосаксонска доминација је утолико већа, а то Русији не одговара.

У кратком и средњерочном временском периоду, Русија ће вероватно покушати да поправи гасоводе. Да ли ће то бити могуће, остаје да се види. Из немачких извора се тврди да поправка гасовода можда трајно није могућа, док се са руске стране верује да ће бити потребно око шест месеци за санацију кварова. Наравно, ово ће имати смисла само ако буду постојале гаранције за безбедност гасовода, а то питање је у овом тренутку врло сложено. Тренутно не постоје такве гаранције, а да ли ће Немачка бити способна и вољна да их прибави, остаје да се види.

Српски баланс

Имајући све ово у виду, остаје питање шта је могући одговор Русије.

Један од могућих одговора који у себи садржи елемент демонстрације силе био би асиметричан напад, на пример, на подводне интернет каблове. НАТО је већ рекао да ће одговорити на сваки намеран напад на своју инфраструктуру.

Ипак, рекло би се да у тренутној ситуацији постоји једноставнији и мање ризичан одговор: излазак на Одесу! Одеса је по свему судећи одговор на геостратешки изазов пред којим стоји Русија. Контролом Одесе, Русија би се копнено повезала са ЕУ и на тај начин отворила могућности нових инфраструктурних пројеката. Контрола делте Дунава би јој дала нову руту за транспорт енергената и на тај начин још један уплив у централну Европу.

Поред тога, повећање капацитета Турског тока био би један од начина доставе енергената у Европу који би вероватно био сигурнији од оног кроз Балтик. То је управо оно што отвара велике могућности Србији. Са једне стране, она може профитирати од транзита гаса, у случају да се Турски ток „продужи“, односно да му се повећа капацитет. Са друге стране, суочене са скупим енергентима, европске земље ће бити принуђене да део своје индустрије преместе у земље где је енергија јефтинија. Као што смо видели, прелазак у Азију није био ни лак ни пожељан за Европу, али прелазак у источну Европу и Балкан је могућ. То је нешто што Србија мора да искористи, ако до тога дође.

Зато Србија мора пажљиво да извага свој положај. Са једне стране, мора да буде прихватљива дестинација за западне инвестиције, а са друге, мора да буде оаза јефтиних руских енергената. Само комбинацијом оба елемента Србија може да профитира.

Тај баланс ће бити врло деликатан и темељиће се на другачијем императиву од досадашње српске политике према којој „Европа нема алтернативу“. У новом распореду геополитичких снага ЕУ је у великој мери изгубила своју политичку моћ (војну никад није ни имала) и постала очигледна марионета америчких интереса. Но за нас је битан њен економски потенцијал, који, иако умањен и даље јесте значајан за Србију. У тој „измени“ позиција Србија неће само зависити од тога шта је Европа спремна да нам пружи већ и шта ми можемо да пружимо њој. Наш главни адут могу бити јефтини руски енергенти, а за њих су неопходни блиски и братски односи са Русијом. Дакле нови приступ Србије мора да буде „и Европа и Русија“, а уз све то не смеју да се забораве основе српских националних интереса а то су Космет и Република Српска.

Како то избалансирати остаје да се види. Бахато и насилно прекидање Северног тока даје јасну поруку и Немачкој и другим земљама да се не може бити „половично уз Америку“. То је по(р)ука и за Србију.

 

Владислав Обреновић је политиколог са пребивалиштем у Аустралији. Ексклузивно за Нови Стандард.