Владимир Умељић: ГЕНЕРАЛ ВЕСЛИ КЛАРК ПОНОВО ЈАШЕ

 

Прослављени амерички војни стратег, који је своје лорбере на бојном пољу заслужио 1999, предводећи највећу војну силу у историји човечанства при илегалном нападу и победничком неутралисању изузетно опасне, чак „сатанске“ српске претње светском миру, прориче:

„Вероватно ће Украјина, уз нашу војну помоћ, победити руске трупе и истерати их из своје земље!“

Ко би био позванији да правилно оцени ситуацију од њега, који је добио ону изузетно важну „битку између добра и зла, између цивилизације и варварства“ против тих „балканских креатура“ (тадашњи британски премијер Тони Блер 1999.)?

И тиме спречио да Срби и даље „ножевима исецају фетусе из стомака трудних Албанки, играју њима фудбал и пеку их на логорској ватри, себи за вечеру!“ (тадашњи немачки министар одбране Рудолф Шарпинг, 1999.).

О којим ја велики хуманиста Питер Јустинов с гађењем рекао: „Срби… И животиње користе своје ресурсе знатно умешније своје ресурсе од ових наопаких створова, чија припадност људској раси је у великом закашњењу!“

 

Немачко гласило „Der Tagesspiegel“ објављује актуелна размишљања и процене генерала Веслија Кларка у односу на ситуацију у Украјини. Ту анализу не нуди, дакле, неки мали новинар, већ један искусни војсковођа, који је своје способности већ једном ставио на тешку пробу, када су Великосрби претили да се прошире до граница слободног и демократског НАТО-света, те да на њих поставе сав свој немерљиви војни потенцијал.

Да непосредно угрозе, значи, Њујорк, Берлин, Лондон… а о Дизниленду да и не говоримо.

 

Кларк каже, саветује, опомиње, захтева:

 

„Путин је јаростан, јер његове трупе не постижу постављене циљеве (…) Порастом западне војне помоћи отвара се шанса да Украјина победи руску војску и протера је са своје територије (…) Јер то је тек прва и, истовремено, најлакша битка (…)

Путин је већ најавио да намерава обнављање совјетске зоне превласти и моћи (…) Ако нас претња нуклеарним оружјем одврати од помоћи Украјини, онда ће се следећа битка водити на нашој, на НАТО-територији, на Балтику (…)

Нуклеарни рат није, додуше, искључен, али је према руској војној доктрини мало вероватан, све док НАТО не нападне руску државну територију (…) Против сам отвореног рата са Русијом и проглашавања забране лета над Украјином, али свака појединачна западна држава би требало да учини све, да Путин не победи (…)“

 

Генерал Весли Кларк, дакле, опет јаше против источних Индијанаца, јер битка против Срба је била успешна, али то је била само једна епизода у рату „цивилизације против варварства“.

Јер Путин је, како неуморно наглашавају западни политичари и медији, „после 75 година вратио рат у Европу“, Руси шта више „користе забрањене касетне бомбе, бомбардују стамбене квартове, обданишта, школе и болнице, према УН-извештајима је до данас погинуло најмање 550 цивила“, итд.

Сигурно, било би цинично, нељудски игнорисати патње цивила у Украјини, који су као и у сваком рату примарне и беспомоћне жртве, највише за жаљење и подршку, за свако саосећање и помоћ.

Но подсетимо се само кратко на неколико података из времена НАТО-напада на Србе:

 

„Према процени Владе Србије у бомбардовању је погинуло најмање 2.500 људи (према појединим изворима укупан број погинулих био је готово 4.000), а рањено је и повређено више од 12.500 особа.

Објављени званични подаци Министарства одбране Србије говоре о 1.008 убијених војника и полицајаца.

Укупна материјална штета процењена је тада на 100 милијарди долара.

Ратни губици НАТО у људству и техници никада нису обелодањени. Тадашње власти у Београду су тврдиле да је оборено више десетина летелица, што никада није потврђено. Руска агенција АПН објавила је да је НАТО изгубио преко 400 војника и преко 60 летелица, док је тадашњи амерички председник Бил Клинтон навео у говору 10. јуна 1999. да НАТО није претрпео „никакве жртве”.

У Музеју ваздухопловства у Београду чувају се остаци срушених „невидљивих“ авиона Ф-117, Ф-16, као и беспилотних летелица и крстарећих пројектила.

Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада није нашао на мети.

У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга.

Оштећено је и 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.

Током агресије извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.

НАТО је лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 „касетних бомби”, од којих је погинуло око 200 особа, а рањено је више стотина, и употребио забрањену муницију са осиромашеним уранијумом.

Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО су први пут употребиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система.“

 

Да ли ови подаци, који потврђују да је заправо НАТО и то већ после 45 година вратио рат у Европу, образложавају или шта више оправдавају данашње патње украјинских цивила? Не, сигурно не.

Да ли они, међутим, образложавају или шта више оправдавају данашњи морализирајући ламенто Запада, тврдње нпр. да је Путин „после 75 година вратио рат у Европу и користи забрањена оружја“?

Не, сигурно не.

Осим за генерала Кларка и његове истомишљенике, јер за њих су, као што је познато, хиљаде српских цивилних жртава, закључно са око стотину деце били само „колатерална штета“.

Мада, руку на срце, непревидиво је у међувремену, да су Кларк и његови компањони следили и неким другим интересима, осим „одбрани цивилизације, демократије, људских слобода и права“.

Још неколико података за подсећање:

 

„Крај НАТО-напада на остатак српских земаља 1999. је дошао, када је Савет безбедности УН усвојио Резолуцију 1244, а у јужну српску покрајину упућено 37.200 војника Кфора из 36 земаља, са задатком да чувају мир, безбедност и обезбеде повратак избеглих, док се не дефинише широк аутономни статус.

„НАТО-демократије“ се, међутим, нису осећале обавезним ни УН-повељи при одлуци да нападну једну суверену европску државу и једног од утемељивача Уједињених нација, па тако ни УН-резолуцији 1244.

Косовски Албанци су, као што је познато, по завршетку рата и после масовних убистава, као и насилног протеривања највећег дела Срба, Рома, итд. прогласили на Косову и Метохији сопствену независну државу и Запад је ту нову творевину већински признао као такву, укључио је у своје структуре и потом то стање са своје стране доследно прогласио још једним новим „фактом међународног права“.

Последице рата на лицу места су непревидиве, интересантни су и понеки ефекти који се испољавају у редовима победника са Запада:

 

„Бивши врховни командант НАТО снага на Косову, пензионисани амерички генерал Весли Кларк намерава да преко своје фирме „Enviditi“ инвестира више од 5 милијарди US $ у косовску привреду, пре свега у руднике угља. Србија је најавила да ће захтевати заштиту својих државних ресурса, али нико наравно не мисли да пита Београд о томе. И амбасадор САД у Приштини Christopfer Dell има сопствени бизнис, повезан са комбинатом „Трепча“. Он је инвестирао у градњу једне саобраћајнице из Албаније ка Косову и партиципира у једној телефонској компанији на Косову, у којој највећи пакет акција поседује бивша министарка иностраних послова САД Медлин Олбрајт.“

Gatestone Institute“ насловљава своју анализу овог развоја догађаја са „Повратак америчких хероја и хуманитарних ослободилаца“ („The Return of  U.S. Heroes and humanitarian liberators“):

„Albright Capital Management” даје албанским политичким лидерима на Косову између 400 и 800 милиона US $ са тежњом да добије већинско власништво од 75% у државној пошти и телекомуникационој компанији ПТК (…) Када се Олбрајт и остали хуманитарни ослободиоци из САД сада појављују на Косову као „приватизери“, отварају се дакле многа питања (…)“

 

Један други коментар гласи:

 

„Многе албанске девојчице и многе улице на Косову носе име Медлин Олбрајт, као знак захвалности. Она је била украшена од стране председника САД Барак Обама „Медаљом за допринос миру” на основу њене улоге у рату на Косову и после њега.

Нешто више од једне деценије по завршетку рата, њено интересовање за најновију државу у Европи полази међутим са једне сасвим друге тачке гледишта – инвестиција и откуп 75% власништва над ПТК (…)

Осим ње, интересовање за инвестиције је демонстрирао и бивши НАТО генерал, Весли Кларк, нпр. у производњу синтетичких уља у Дукађину. Осим тога, потрудио се заједно са Дамиром Фазлићем да добије монопол на поштанске марке у Албанији, при чему је скандал, да оне потом постају двоструко скупље. Њих двојица су заинтересовани и за коцкарнице (…) Будућност ће показати да ли ће ове фирме савезника Косова и свих Албанаца испунити све услове за куповину ресурса и на Косову.“

 

Француски пуковник Легије странаца Жак Огар/Jacques Hogard (дванаеста генерација официра у породици), чије специјалне јединице су по потписивању Кумановског уговора прве ушле на територију Косова и остале тамо две недеље, изражава се још експлицитније о делању западних „хероја и хуманитарних ослободилаца“ на Косову и Метохији, тада и данас:

 

„Британске војне јединице су се радо представљале као миротворци, учествовале су међутим заједно са косовско-албанском ОВК у оружаним акцијама. Никада нећу на пр. заборавити вече 17. јуна 1999, када су заједно са ОВК терористима напали једну српску избегличку колону, која је на око 200 трактора путовала ка северу. Ја сам прво мислио да су нападачи само ОВК бандити и заповедио сам својим војницима да отворе ватру на њих, да бих спасао ненаоружане и беспомоћне цивиле. Био сам буквално шокиран, када ме је само пар минута касније назвао британски командант Меј и захтевао да одмах обуставим паљбу на његове војнике (…)

Бил Клинтон и Медлин Олбрајт су тада тврдили да су Срби у правом геноциду убили око 100.000 Албанаца и та огромна лаж је била преузета од стране скоро читаве Европе и света (…) И ти исти људи, Медлин Олбрајт и генерали Весли Кларк и Мајкл Џексон бестидно се данас богате на Косову (…)

Француска је дакле била на погрешној страни у овом рату и зато сам по повратку у своју земљу превремено напустио армију, пензионисао се (…)“

 

Незахвално је и само спекулативно бавити се нагађањима, да ли су узори ако не бизнисмена, оно америчког војног стратега Веслија Кларка при његовом победоносном походу против Србоиндијанаца били Ханибал, Александар Велики или можда Наполеон Бонапарте.

Но ако овај последњи, онда би можда требало да промисли о чињеници да је резултат битке код Бородина (август/септембар 1812.) био његова тактичка победа и, истовремено, стратешки тријумф Кутузова, који је најавио потпуни пораз францускe Grande Armée, тада исто тако највеће војне силе, убеђене у своју непобедивост.

То, свакако, није никаква утеха за данашње украјинске, за својевремене српске при „НАТО-Бородину“ крајем прошлог века или било које друге жртве политичара, идеолога и војних стратега.

Наравно ни за жртве бизнисмена, који се радо титулишу као „U.S. Heroes and humanitarian liberators“.