ВЛАДАН ГЛИШИЋ: Перфидно етикетирање суверениста

Све што се бави политиком у ЕУ, а није једнако послушно глобалним елитама као оно што се зове „центар“, постало је екстремизам

„Баук кружи Европом – баук комунизма. Све силе старе Европе ујединиле су се у свету хајку против тог баука“. Тако је гласио почетак „Комунистичког манифеста“ пре два века. Данас можемо рећи исто, само уместо комунизма написати – „баук популизма“.

Иста енергија побуне против неправде подиже се и окупља данас (као некада око комуниста) око оних покрета и организација које ЕУ врхушка и њени режимски медији називају „популистима“. Значајна маса бирача широм Европе подржава те политичке опције и прети да на неким будућим изборима или догађајима постане већина Европе. На овим изборима нису победили, али су показали раст и снагу која наставља марш кроз институције Европске уније. Победили су у В. Британији, Француској и Италији, Мађарској и Пољској, опстали у Аустрији, а наставили раст у Немачкој.

„Силе старе Европе“ водиле су кампању већ годинама, поготово месецима пред управо одржане европске парламентарне изборе, баш као да се боре против некаквог баука. И називали су га „популизам и екстремна десница“. Режимске медије препознавали сте по томе што су дисциплиновано избегавали да овакве покрете назову њиховим именом – суверенисти. Уместо тога користили су етикете. Таман колико се политичка коректност разликује од политичког диктата, и колико се аутоцензура разликује од цензуре, толико се и називи „популисти и екстремни десничари“ не могу сматрати етикетама. А јесу. Суштински јесу.

ДУГОТРАЈНА ИНДОКТРИНАЦИЈА
У перфидним играма политичког дисквалификовања преко медијске индоктринације, једно од кључних места заузима именовање неке појаве на такав начин да се она обрука и учини мање вредном на скали прихватљивих вредности. Срби су имали прилике да ову врсту перфидног дисквалификовања осете на себи још у доба титоизма, а данашњи биолошки и идеолошки наследници титоиста, преко „другосрбијанских“ медија и њихових кадрова у режимским медијима, настављају исти маневар.

Назвати некога „националистом“ само по себи не би могло бити етикетирање. Али у Србији данас то јесте етикетирање. После деценија у којима је национализам изједначаван са шовинизмом, та именица данас је постала етикета. Парадоксално, данас је у Србији прихватљивије да родољуба назову патриотом него националистом. А логика језика каже да је националистаонај ко воли свој народ (дакле не мрзи друге, као што то ради шовиниста), док је патриота онај ко воли земљу својих отаца, отаџбину. Из угла хуманистичке културе, национализам је прихватљивији јер је у овом појму нагласак на љубави према људима, док патриотизам може наглашавати љубав према земљи отаца више него према људима и бити спреман да људе жртвује за отаџбину.

Једноставно,  дуготрајном индоктринацијом и понављањем речи национализаму негативном контексту кроз режимске медије – појам је добио други садржај. И овде се не стаје. Иде се још даље у понижавању родољубља у Србији. Посебан маневар, који још није добио на замаху у нашем јавном простору (јер га користе маргиналне политичке групе) је коришћење израза „нацош“ за родољубе. Наизглед, то је поткултурна скраћеница за националисту, али може лако да се тумачи и као ознака за нацисту. Ако и овај израз добије на дуготрајности у коришћењу, лако ће се успоставити веза изједначавања национализма са нацизмом у Србији. Пошто овај израз користе тзв. “антифашисти“ (разне Антифа и сличне србомрзачке организације), било би занимљиво питати их зашто се они зову антифашисти, а не антинацисти. То је, међутим, питање за неки други текст.

БАУК ПОПУЛИЗМА
Исти овај маневар који је на Србима примењиван деценијама (као и многи други експерименти којима је титоизам био претеча евроунијатске диктатуре), данас се примењује на суверенистима у Европи. Једноставно, дуготрајном употребом термина популиста у негативном контексту, мења се његова садржина. Када режимски медији глумећи тзв. независност и политичку коректност некога назову популистом, они га формално нису етикетирали, тј. именовали као проблематичан политички садржај. И тај популиста не би имао право да се жали, вероватно би прећутао. Та ћутња би онда могла да се тумачи као саглашавање. Тако суверенисти носе етикету популиста, назив који у себи има увредљив садржај.

У логици језика, популиста је неутралан политички термин. Он значи – народњак. Човек који се залаже за интересе populus-a, тј. народа. То је политика која је најближа духу изворне демократије у којој државом треба да влада највећи број појединаца обухваћених појмом народа. Насупрот привилегованим мањинама, овде су у првом плану интереси већине. Данашња бриселска бирократија је све друго само не заступник интереса европских народа, док суверенистички покрети желе да интерес европских народа буде на првом месту. Зато их режимски медији бриселске бирократије називају популистима,при чему ту реч извитоперно користе за перфидну делегитимацију суверениста.

Популизам у тону режимских медија европских престоница значи – демагогију. Популиста изворно не значи демагог, иако медији данас дају тај садржај овом термину. Демагози су они који подилазе глупости маса, они који обећавају лака и једноставна решења за сложене и тешко решиве проблеме, знајући да то није могуће, али рачунајући на лаковерност и острашћеност простог народа. Када режимски медији суверенисте називају популистима, они им лепе етикету демагога, али истовремено емитују надмен став према Европљанима и народима Европе који гласају за суверенисте. На овај начин, владајућа класа у ЕУ шаље поруку да јој није потребна никаква контрола од народа и нација у ЕУ јер је њихова власт толико „сложена“ да народ и обични грађани то не могу да разумеју и немају ту шта да траже. По бриселским бирократама, у  ЕУ треба да владају само „посвећеници“. Међутим, суверенисти су ти који тој хармонији владања сметају и својом гласношћу довлаче обичне грађане у политички процес, чиме ометају управљачку идилу Брисела.

СТИГМА ЕКСТРЕМИЗМА
На сличан али мало друкчији начин се суверенистима лепи и етикета „екстремизма“. Подела на „лево“ и „десно“ је потпуно изгубила смисао кад су се и левоцентрични и десноцентрични лепо „центрирали“ у крило система што га је одгајила хиперкапиталистичка елита и бриселска бирократија. Леви и десни центар се играо својих лево-десних фолклора, док је већина њихових бирача деценијама обесправљивана, пљачкана и губила сва радничка и друга права. Данас, када су ти бирачи у суверенистима препознали праве заступнике својих интереса, одједном је све за шта се гласа ван безличног „центра“ постало екстремно.

Све што се бави политиком у ЕУ, а није једнако послушно глобалним елитама као оно што се зове  „центар“, постало је екстремизам. Политички гледано, у цивилизованим демократским друштвима и екстремне идеологије нису проскрибоване. Нису формално-правно. Али друштвено су врло мало прихватљиве. Зато је гурање суверенистичких покрета на маргину „екстремизма“ уствари порука бирачима да је то политичка акција неприхватљива онима који треба да управљају друштвом и државом. Истовремено, када нешто назовете екстремним (тј. крајњим) онда шаљете претећу поруку да је то на самој ивици друштвене и политичке прихватљивости и да тој политичкој акцији треба још само корак да буде избачена из система, проглашена за антисистемску и као таква подложна гоњењу.

Када се погледа идејна платформа многих суверенистичких снага у Европи, види се да је већина тих идеја нормална и да се своди на потребу да европски грађани и народи врате моћ одлучивања о својим животима у своје руке. Ако је та нормалност постала екстремна за бриселску бирократију и режимске медије, онда је очигледно да је у Бриселу засела ненормална каста са извитопереном идеологијом.

Закључак је да олако пристајање на називање суверениста „популистима“ и „екстремним десничарима“ (углавном) или „екстремним левичарима“ (ређе) није прихватљиво.  Бар за све нас који још увек сматрамо да народ, односно обични грађани, треба да одлучују о својим животима.

 

*Владан Глишић је адвокат и члан Српског патриотског савеза

 

Извор Нови Стандард