ВЕСТ ИЗ ЊУЈОРКА НАJАВЉУЈЕ СВЕТСКУ БИТКУ ЗА ВОДУ: Како ће Србија бранити изворе

Потврда да је вода стратешки ресурс 21. века, као што је то у прошлом била нафта, стигла је са Њујоршке берзе на којој је почело трговање водом. За сада, додуше, техничком, али саговорник Спутњика, директор „Јоргић брокера“ Бранислав Јоргић, не сумња да ће се у једном тренутку на њој наћи и пијаћа вода.

Вода се нашла на терминском тржишту робе на Волстриту и њена цена ће варирати попут цена нафте, злата или пшенице. Финансијски стручњаци уверавају да ће долазак воде на робно тржиште омогућити боље управљање будућим ризицима повезанима с тим кључним ресурсом. Истичу да се цена воде у Калифорнији удвостручила у претхоних годину дана.

Светска битка за воду

Јоргић подсећа да се водом већ тргује на робној Чикашкој берзи, на такозваном спот тржишту, где се одмах уговара цена куповине и одмах обавља испорука. На Волстриту, пак, испорука се уговара за неки будући период, напомиње он.

„Овде се ради о техничкој, а не пијаћој води. То је вода која се извлачи из бунара, резервоара, језера и углавном служи за наводњавање у пољопривреди и за производњу електричне енергије. Они су се одлучили да иду на терминску трговину водом због тога што се у последње време бележи велика временска нестабилност, па једне године буде суша, а друге године нормално време. А то директно утиче на цену воде која се испоручује“, објашњава Јoргић.

То, практично, значи да ће се сада уговарати куповина воде по некој просечној цени у више година, а биће испоручена за уговорени наредни временски период. Ако у међувремену буде суше и скочи цена воде, они ће наравно бити у предности, али и ризиковати ако година буде нормалана и цена воде буде нижа.

Недостатак воде, будућа реалност

Колико год звучало чудно да је и вода доспела на берзу, таква вест не би требало да изненађује после силних упозорења да ће 2025. године недостатак воде за две трећине светске популације бити свакодневна реалност.

До 2050. године глобална потражња за свежом водом ће порасти више од 40 одсто, а најмање четвртина светске популације ће живети у земљама са „хроничним или честим“ недостатком чисте воде. На то је више пута последњих година упозоравао генерални секретар УН Антонио Гутереш.

Без ефикасног управљања воденим ресурсима, по његовој оцени, ризикујемо и интензивне спорове и повећање тензија међу земљама.

Колико људи нема пијаћу воду?

Више од 800 милиона људи нема приступ исправној пијаћој води, а од 7,8 милијарди становника наше планете, више од 2,5 милијарде нема основне хигијенске услове. Према извештају УН, број житеља земље 2050. ће порасти чак на 9,8 милијарди. Зато и не чуди процена да ће потражња за пијаћом водом бити готово двоструко већа него што је сада.
Иако су УН још крајем 2002. воду прогласиле „друштвеним и културним добром“, а не економском робом, Јоргић не сумња да ће се и пијаћа вода наћи на берзи. Он сматра да ће се то догодити када велике компаније добију право на експлоатацију или купе изворишта пијаће воде.

Србија има више од 400 врхунских изворишта

Према стручним истраживањима, како домаћим тако и страним, Србија има више од 400 изворишта здраве и питке воде врхунског квалитета, од чега је експлоатисано тек око 20 одсто. То је и био разлог да надлежна комисија УН Србију уврсти међу првих педесет земаља у свету које располажу великим резервама здраве и питке воде. У исто време, регистровано је и 286 различитих типова минералних, термалних и термоминералних вода.

По Закону о водама, оне су добро од општег интереса и неотуђиво су добро у државној својини. Закон, међутим, под одређеним условима, дозвољава право коришћења јавног водног добра, што водећи произвођачи флаширане воде у Србији већ увелико експлоатишу.

Прва приватизација фабрика воде у Србији догодила се 2004. године, када је „Денјуб фуд група“ откупила већински пакет акција српског бренда „Књаз Милош“ из Аранђеловца. Потом је 2005. године, „Кока-кола“ купила фабрику воде „Власинка“. Уследиле су продаје странцима и других фабрика.

Изворишта су остала у власништву државе, али концесијама од којих су неке на сто година смо их практично отуђили. Није немогуће ни да флаширана вода која се пуни на извору чак и не заврши на нашем тржишту ако неко друго понуди бољу цену.

Економиста Нада Видовић која се истрјно бави питањем воде, својевремено је за Спутњик рекла да 90 одсто ресурса пијаће воде које су дате под концесију или приватизоване углавном контролишу три светске компаније из Немачке, Француске и Холандије и америчка „Кока-кола“, оценивши да Србија није искористила шансу коју је имала са најбогатијим природним ресурсом.
Она је, међутим, упозорила да би приватизација пунионица и извора минералне воде у Србији које су завршиле у рукама странаца могла да представља увод у приватизацију државних предузећа која се баве водоснабдевањем грађана.

Приватизација локалних водовода

Поједина државна предузећа у локалним самоуправама већ су ушла у посао приватно-јавног партнерства са страним компанијама због пречишћавања воде, што је улазница у приватизацију градских водовода, сматра Видовићева. А то у преводу значи власништво над пијаћом водом у градовима широм Србије. Добри познаваоци ове проблематике која се углавном држи далеко од очију јавности, кажу да је у земљама у транзицији један од услова „европских интеграција“, али и добијања кредита ММФ-а, била приватизација воде и водовода.

Приватизација водоснабдевања, међутим, законом је забрањена у Холандији. Њихову воду не дају, али је у другим земљама експлоатишу пошто имају једну од три највеће светске компаније за прераду воде.
Богати државни фондови, попут оног у Норвешкој, већ дужи низ година усмерени су на куповину извора питке воде широм света, углавном у земљама у развоју, процењујући како након ере нафте долази ера воде.

Још 2014. године тадашњи председник Европске комисије је рекао да приватизација воде не долази у обзир.

Држава одлучује о стратешким ресурсима

оргић напомиње да је једна ствар производња, а друга дистрибуција воде, али и да свака држава мора да одлучи шта хоће.

„То је сада питање власништва над стратешким ресурсима. Ако дате приватнику, то је законитост свуда у свету да он гледа максимализацију профита и то је то, а ако остане јавни ресурс гледа се задовољење потреба корисника, а не профит“, истиче наш саговорник.

Нико се више и не чуди најавама да нас чека битка за воду. У једној студији Пацифик института у Окланду, наведено је како се само од 2010. до 2013. због воде у свету водио 41 оружани сукоб који је наизглед био верски, политички и економски, али је у суштини то била борба за пијаћу воду. Логична последица свега је то што је и вода доспела на Волстрит.