ВЕРУЈУ У СЕБЕ И СВОЈУ ЗЕМЉУ: Руско друштво се опоравља муњевитом брзином

Догађаји који су се за последње две године одиграли, приметно су убрзали промену односа грађана ка будућности Русије. Расте не само патриотско расположење, већ и осећај одговорности за своју земљу. То се може видети по резултатима разних социолошких испитивања-као што је, на пример, ново истраживање о односу грађана Русије ка војсци и општем призиву ка војној служби.

У сусрет Дану заштитника Отаџбине, социолози су објавили резултате испитивања која су се односила на војну тематику.

Нова испитивања „Левада-центра“ и ВЦИОМ-а говоре да већина становништва (65 процената) сматра да тренутно постоји војна претња Русији, при чему је од 80 до 90 процената њих (и то је највећи проценат до сада) уверено да ће руска војска, у случају рата, бити у стању да заштити земљу. Али, најинтересантније и потпуно неочекиване резултате дао је одговор на питање које се односило на обавезно служење војног рока. Већина испитаника „Левада-центра“ (58 процената) изјаснило се за обавезно служење војног рока и његово увођење у праксу.

Спорови о томе вреди ли очувати целокупност војне обавезе или треба постепено прелазити на добровољно служење, воде се кроз читав постсовјетски период. Парола „Правилна и савремена војска је добровољна“ била је једна од кључних фино упакованих парола прозападних реформатора. При томе активно се кренуло са увођењем добровољне војне службе већ двехиљадитих, али временом је постало јасно да ће замењивање службе по позиву добровољном службом бити немогуће и да комбинована варијанта неће бити дуготрајна.

Поред преполовљеног војног рока, идеје о одбијању војне обавезе биле су актуелне у заједници. Иста та испитивања показују да су од 1998. до 2012. присталице преласка на добровољно служење биле у већини- од 64 до 51 процента (само их је почетком 2008.године било 48 процената, опет много више него присталица обавезне).

Али, већ у јануару 2014. године, тачније до Крима, присталица добровољаца било је 48 процената, док садашња испитивања показују опадање интересеовања за ову идеју на 37 процената. Из чега следи да је за две године број присталица обавезне војске порастао скоро за пола-од 40 до 58 процената. То је врло приметна промена која о многоме говори.

Наравно, никако о томе да „страх гони народ назад у СССР“ – то је постала омиљена мантра наших либерала када је у питању њима непријатна промена јавног расположења. Чак ни о томе да народ види спољну претњу због које долази до „милитаризације сазнања“. Све је много озбиљније- мења се однос народа према својој земљи.

Ствар је у томе да однос према војсци, као према врло поштованој институцији у заједници- такав однос је нормалнан и исправан независно од тога колико је ужарена међународна ситуација. Али, још је важнији однос према војсци као према заједничном делу, као према нечему што обједињује људе. Добровољна војска, поред свих својих предности има један минус који све надилази-она није заједничка. Није важно какве се речи употревљавају: „дуг“, „обавеза“, чак и „дужност“, али заједничка служба-она је заједничка. То јест, једна за све, независно од порекла, места становања и социјалног статуса. Ако равноправност не поштују сви- она се макар декларише, што је такође важно. Одбити службу значило би извући потпору из већ климавог општег дома.

То што већина поново доживљава војну службу своје деце (јер највећи део испитаника се не односи на лица спремна на призив) као дуг према Домовини, представља добар признак оздраљења опште атмосфере у нашој заједници. За 10 процената, до 58, порасла је количина оних који би препоручили свог ближњег за војску, у случају такве неопходности; и свега 27 процената њих је одговорило како би помогли ескивирање војне службе. 27 исто није мало, али пре 10 година такав одговор би дало дупло више, 53 процента!

Наравно, важну улогу је одиграло и то што се мења и сама војска. Свакако то није главни разлог. Најважније је да се мења однос људи према држави, према земљи. Упркос свим напорима у дискредитацији свих сегмената наше руске реалности, упркос свим актуелним социално-економским проблемима и неправдама, све је више људи спремно да служи Отаџбини. Значи да заједничко постаје важније од личног, а лично се посматра као део заједничког и не конкурише му. То јест, кључни закон формирања и егзистенције руског народа и државе опет функционише.

Колико год се трудили да разбију заједницу, да отрују власт, исмеју војску и цркву (и све људе које оне обједињују), да убеђују заједницу како се држава налази у рукама антинационалне елите, због чега ће се „уместо за Русију проливати крв за јахту Абрамовича“, да сламају убеђења народа-нису успели. Враћа се природан, здрав однос према себи самима, према своме народу.

Зато што је служење Домовини служење своме народу, т.ј. истима као што си и ти. Управо се такав однос јавља признаком постојања јединственог народа, који ће заједничким напорима у рату победити, државу сачувати, своју „елиту“ формирати и ићи правим путем.

Добро је што народ све чешће говори о томе да постоје заједничке, свете ствари о којима се чак не дискутује, јер је срамно сумњати у њихове вредности-породица, народ, вера, праведност, војска, Отаџбина.

 

Тагови: Русија