Велика анализа Искре : Мигрантска криза у Пољској парализовала је ЕУ

Мигрантска криза на белоруској граници са Литванијом, Летонијом и Пољском где мигранти хрле од почетка године, нагло се погоршала овог новембра. Неколико хиљада људи приближило се пољској граници из Белорусије и одбило је да  напусти то подручје. Неки од њих су покушали да уђу у Пољску уништавајући ограду од бодљикаве жице. Али људи једноставно не желе да оду, не желе да се врате кући, не желе да остану у Белорусији. Људи желе у Европу  у богату, демократску, гостољубиву Европу. Дакле, они се суочавају са правим лицем те веома демократске и гостољубиве Европе.

Земље европске уније оптужиле су владу у Минску за намерну ескалацију кризе и позвале на санкције према лидеру те државе, Александру Лукашенку.

Пољска је распоредила 12.000, Литванија 1.200 војника. Војне јединице су у борбеној готовости. На то треба додати и граничаре и полицијске снаге разних намена, укључујући антитерористичке јединице, којих је укупно преко 6.000. Дванаест чланица НАТО има мање или отприлике сличан број војника у активном саставу колико је војних и полицијских снага на белоруској граници.

Белоруски председник Александар Лукашенко изјавио је да су западне земље саме криве за ситуацију јер људи беже од рата у својим домовинама због империјалистичког деловања Запада, а Пољска и Литванија користе ситуацију са мигрантима на граници са Белорусијом како би добили додатна средства од Европске уније. Белорусија је спремна да осигура своју безбедност, укључујући, ако је потребно, заједно са главним стратешким савезником Руском Федерацијом.

У међувремену Министарство одбране Русије саопштило је да ће руски падобранци учествовати у вежби у белоруској области Гродно, уз границу са Пољском. Војска Белорусије је саопштила да је циљ вежбе провера спремности савезничких снага за брзо реаговање због „појачања војних активности у близини белоруске границе“. Русија је ове недеље два дана узастопно слала бомбардере у патролне мисије изнад Белорусије. Заменик руског амбасадора при УН Дмитриј Пољански рекао је да су ти летови одговор на масовно нагомилавање војника на граници Пољске и Белорусије.

Чињеница је и да до потпуне ескалације долази само неколико дана након оштрог сукоба Варшаве и ЕУ, узрокованог одлуком о подређености „евро легислативе“ у односу на пољско законодавство. Затим је Брисел најавио да ће Пољска плаћати казну од милион евра дневно, а Пољска да ће ветирати разне предлоге унутар ЕУ.

Пат позиција, у пракси евентуално решива на новим парламентарним изборима, а они су тек на јесен 2023. године. А ко зна шта се све још може одиграти до тада?

Како сада стоје ствари, нагомилане проблеме ЕУ на крају ће решавати Москва и Вашингтон, без призивања Брисела као партнера. Ти ће разговори пре или касније уследити, јер сваки хладни рат мора имати своју кризу након које је тек могуће истинско покретање детанта.

ЕУ је бесна и беспомоћна. ЕУ је парализована у новој миграцијској кризи. Избеглице из Белорусије не смеју се пустити у ЕУ, јер то би била победа Лукашенка (Путина), те ће отворити пут масовној миграцији у Европу. Због радикализације јавног мњења у ЕУ, госпођа Ле Пен фаворит је да дође на власт у Француској. ЕУ не може да изгради нову гвоздену завесу чак ни на пољској граници. То би поткопало либерални систем и либералне норме Европе, те ојачало десничарске странке у Европи.

ЕУ не може да преговара са Лукашенком, јер га ЕУ не признаје након „намештених избора“, али признаје Тихановску (Светлана Тихановска, самопроглашена белоруска опозициона челница у егзилу, иако аутор ових редова заиста мисли да није нормално да неко влада 26 година). ЕУ је дошла до закључка да је испод њеног достојанства да плаћа Лукашенку исти новац као и Ердогану за спречавање протока избеглица. Изгледа да сукоб тек почиње.

Што се миграната и Белорусије тиче, њен положај у целој овој ствари донекле се може упоредити са ситуацијом у којој се нашла Турска 2014. године. Однекле, постоје и разлике и то пре свега у бројевима. Док су преко територије Турске прешли милиони, процене су да је тренутно миграната на територији Белорусије око 20 хиљада. Треба поновити, овога пута не ради се о милионима људи, већ о стоструко мањем броју. Ако не може другачије, онда договором по истом моделу као што је то урађено са Турском. Међутим, овде долази до, како рече фон дер Лајенова „инструментализације миграната у политичке сврхе!“

Москва с индигнацијом одбацује тврдње пољског државног врха како она стоји иза покренуте нове мигрантске кризе, па је очито како се Путин нема намеру уплитати у пољски спор са Белорусијом. Јер, у складу са горе поменутим наводима из Пољске о томе да налогодавац седи у Москви, каква је уопште могућност за посредовање Русије када је она, по логици изведеној из речи пољских званичника само једна од заинтересованих страна у сукобу. Другим речима Варшава и Берлин ће новонастали проблем морати на овај или онај начин решавати са владом у Минску, а то неће бити нити мало једноставно. Осим што је Лукашенко по својој природи заиста непредвидив човек, спреман да иде до краја, он је снажно ојачан чињеницом да му, након покушаја пуча изведеног са Запада тј. после непризнавања белоруских избора и увођења санкција, свестан чињенице да му Москва чврсто чува леђа.

Стара Европа се по ко зна по који пут, али у сваком случају све чешће, опасно заплиће у мрежу коју сама плете у својој жељи гледања са висине на оне за које сматра да друго не заслужују и који би јој се, ваљда према некаквој природи ствари, требали покоравати. Проблем је само у томе што уместо њиховог слабљења (због уведених оштрих и дугорочних санкција) и покорничког повлачења сада слаби сама ЕУ. А повући јој се, јако је тешко и ради традиционалног поноса и ради угледа који је ионако на најнижим разинама од њеног оснивања, како гледано из света тако и од стране властитих грађана.

Европска унија, у својој  кратковидности, сада признаје белоруску дисиденткињу Светлану Тихановску као политичку представницу Белорусије. Њу већ месецима по својим канцеларијама и салонима угошћују бројни лидери ЕУ и САД-а, али слаба је сада корист од тога. Практичне проблеме можеш решавати једино са онима који у пракси одлучују о доношењу коначних одлука, а не са онима, са којима би ти то неко желео.

Сједињене Америчке Државе, Велика Британија и државе Европске уније чланице Већа безбедности УН-а спремне су да разговарају о увођењу санкција белоруској влади и онима које окривљују за распиривање мигрантске кризе на граници са Пољском. Такође, ове државе сматрају да белоруска влада представља претњу регионалној стабилности и сигурности те позивају на мере против ње. У њиховој заједничкој изјави тврде да је тактика Минска неприхватљива. Изражава се тврдња да је циљ Минска да дестабилизује суседне земље и спољне границе Европске уније и одвратити позорност од властитих све већих кршења људских права.

Али вратимо се опет Европи. На крају крајева, и за САД и Русији једноставније је да преговарају без посредника. Осим тога, што је то, уопште, јединствена спољнополитичка стратегија ЕУ према бројним сложеним питањима?

Реално, она не постоји нити ће икада постојати, осим ако сва не буде подложно америчким националним интересима, што се управо и догађа и што смета њеним кључним чланицама Немачкој и Француској. Међутим оне мало шта могу да учине јер су саме себи везале руке формирањем те исте ЕУ према важећим начелима потребног консензуса свих чланица. А како је ЕУ препуна америчких  “тројанских коња” јасно је како тог консензуса нема нити може бити без пораза једне од две доминантних опција унутар Уније, проевропске или проамеричке. Из тог угла гледано, суделовање јаловог Брисела у разговорима Вашингтона и Москве заиста је сувишно. И не мање важно, не сме никада да се заборави да САД Европску унију посматрају као свог озбиљног конкурента у сфери економије и финансија и зато влади у Вашингтону (ко год био на власти) њени посртаји и немоћ не представљају никакав проблем, управо супротно.

На поданички се начин, нико и никада у историји није изборио за своју слободу, а камоли за добијање статуса утицајног глобалног геополитичког играча чему је Брисел до недавно тежио. Тај статус је огромна привилегија и зато га могу имати само велике и снажне државе. ЕУ, која ни сама не зна шта је, супер држава или некаква заједница формирана на сличним интересима, снажна једноставно није. И чим то европљани схвате и спусте се са небеса на земљу, тим боље и за њих и за њене грађане, последично и за читав свет.