Питање које ће обликовати 2017. је да ли ћемо ове године бити свједоци постепеног пропадања поретка у коме је од завршетка Хладног рата економски и војно доминирала само једна држава – САД, пише колумниста „Вашингтон поста“ Роберт Семјуелсон.
Семјуелсон наводи да је након колапса Совјетског Савеза постало модерно да се о САД говори као о јединој свјетског суперсили.
Када је ријеч о њеној војној снази, ниједна држава јој није била ни близу, а чинило се да је Заливски рат доказао то. Јесте, неколико земаља је имало нуклеарно оружје, али његова употреба није долазила у обзир јер су сви били свјесни да у таквом рату не би било побједника.
Велики број земаља, у нади да ће имати економски раст, кренуо је путем америчке глобализације, а сви су вјеровали да ће „пакс американа“ довести до општег мира и стабилности у ратовима измученом свијету.
„Али то се није десило. Очигледно је да горе наведене визије више не описују свијет у коме живимо, ако су га икада раније уопште и описивале“, наводи Семјуелсон.
Према његовим ријечима, економије широм свијета су у застоју. У САД, Кини, Њемачкој раст је далеко мањи у односу на ниво на који су те државе навикле, а тај тренд пренио се и на „мање играче“.
Колумниста пише и да су глобализација и слободна трговина постали озлоглашени због отпуштања стотина хиљада радника, смањивања плата и то све у такозваним „цивилизованим друштвима и државама“, да је број пензионера све већи, а да државе све теже исплаћују њихов тешко зарађени новац.
„Јавно мишљење, умјесто да јача демократске идеале, окренуло се ка економском популизму и национализму (здраво Брегзите, здраво Доналде). Прича о јединој свјетској суперсили такође је тужно пала у воду“, пише Вашингтон пост.
Ако је моћ способност да добијеш или узмеш шта год пожелиш, по том стандарду Кина и Русија су и те како велике силе, а Америка и не баш.
Семјуелсон оцјењује и да је нуклеарни консензус једна велика лаж. Сјеверна Кореја има атомско оружје, Иран би ускоро могао да га развије. Што га више земаља посједује, већа је шанса да неко притисне кобно дугме.
На шта САД нису рачунале?
Послије Другог свјетског рата, САД су развиле глобалну стратегију. Америка би војно штитила своје савезнике, а истовремено се надала да би мир промовисао просперитетна, стабилна и демократска друштва, пише Вашингтон пост.
По тој стратегији, друштва би сама одбацила комунизам, психолошки и политички. Упркос бројним промашајима, та стратегија је генерално успела. Европа и Јапан су поново изграђени, СССР је пропао, а комунизам је био дискредитован.
Идентичан систем САД су планирале да примјене послије краја Хладног рата.
Међутим, на шта нису рачунале јесте реакција других држава и комплексност коју са собом носи историја.
Колумниста је оцијенио и да је занимљиво и то што су смањењу моћи САД нерјетко доприносили њени лидери.
Према његовим ријечима, надмено уздржавање одлазећег америчког предсједника Барака Обаме од војне реакције је и те како евидентно на примјеру Сирије, гдје главну ријеч има руски предсједник Владимир Путин, а послије Обаме на ред долази Доналд Трамп који пријети увођењем високих тарифа на увоз робе из Кине и Мексика.
„Постоји и шира слика. У својој књизи ‘Свјетски поредак’ чувени Хенри Кисинџер пише да је свијет у највећој опасности онда када међународни поредак прелази из једног система у други – ‘Ограничења нестају, а поље је отворено за неумољиве глумце који имају највећу жељу за ширењем. Све док се не успостави нови систем, постојаће само један владар – хаос'“, закључује колумниста.