Узалудни хепенинг у Истанбулу: Спрема ли се „источни папа“ за унију с Ватиканом

© Tanjug / Dilara Senkaya/Pool Via AP

Декларација папе и васељенског патријарха показала је да се односи Православне и Римокатоличке цркве крећу у два правца – са једне стране је настојање да се живи у добросуседским односима а са друге је једна потпуно непримерена, и туђа духу православља тежња ка новој унији са Римом, каже за Спутњик публициста др Владимир Димитријевић.

Васељенски патријарх Вартоломеј и папа Лав Четрнаести истакли су у заједничкој декларацији, после сусрета у Истанбулу прошле недеље, да им је заједничка жеља да „истражују могуће решење“ да православни и католички верници заједно славе „Празник над Празницима“, Васкрс , сваке године.

Осврћући се на велики јубилеј који хришћански свет обележава ове године, 1.700 година од Првог никејског сабора, папа и васељенски патријарх ког често покушавају да прикажу као „источног папу“, у другој реченици заједничке изјаве поручују да настављају „са чврстом одлучношћу“ да ходају путем дијалога „ка жељеном пуном јединству између наших сестринских цркава“.

Патријарх цариградски – предводник уније са Ватиканом

На челу тенденције која тежи унији православних са Римокатоличком црквом налази се цариградски патријарх Вартоломеј , истиче Димитријевић.

„Ове године навршило се 1.700 година од сабора у Никеји што је дало могућност да се покуша нека врста заједничког богослужења. Цариградски патријарх је веровао да ће то успети да спроведе по моделу такозване пентархије, односно пет патријаршија које су биле присутне у првом миленијуму после Христа. Тих пет патријаршија су Јерусалимска, Антиохијска, Цариградска, Александријска и Римска, при чему је римска патријаршија у то време била православна . До 1054. године Рим је био православан тако да чак и да су сви патријарси дошли на тај скуп, то не би могло да обнови пентархију онако како је изгледала у првом миленијуму јер су тада све патријаршије биле православне.“

У то време, ако би се човек са препорученим писмом своје црквене заједнице кретао од неке парохије у Северној Африци па све до Ирске, он је свуда могао да присуствује богослужењу и да се причести, јер је сав тај простор био хришћански и православан, објашњава Димитријевић.

Унијати у Украјини део антируског табора

Међутим, од 1054. године то није тако јер је сам континуитет римског папе са својим претходницима угрожен прекидом апостолске вере. Једноставно, Рим је изгубио апостолску веру тако да то није био обичан раскол него јерес , додаје Димитријевић.

„Јерес долази од грчке речи haíresis, што значи бирам. Јеретик је онај који је изабрао веру супротну вери једне саборне апостолске цркве. То се одразило у низу погрешних догмата римокатолицизма, наравно из перспективе православља, од којих је кључна догма о незаблудивости римског папе по питању вере, која је уведен на Првом ватиканском концилу у 19. веку. Секретар тог концила био је будући папа Лав XIII, по коме је своје име узео садашњи папа Лав XIV. Интересантно је да је када је дошао на римски престо Лав XIII први обратио пажњу на оне бивше православне хришћане који су сачували свој обред, али су признали власт римског папе као нешто неопходно да би човек припадао цркви. А ми Срби смо имали великих проблема са унијатима.“

Унијати су обликовали западну Украјину и велики део антируског расположења у западној Украјини директно је повезан са унијом, подсећа Димитријевић.

Вартоломеј би да буде источни папа

А садашњи цариградски патријарх Вартоломеј покушава да буде источни папа , први без једнаких и он на неки начин стреми ка тој врсти уније и зато је његов сусрет са Лавом XIV имао такву намеру, сматра Димитријевић.

„Међутим, сусрет је био у дубљем смислу промашен зато што антиохијски и јерусалимски патријарх нису хтели да присуствују овом скупу, дошао је само александријски патријарх а идеја о заједничком празновању Васкрса и будућем уједињењу остала је у ваздуху. Наравно, уз подсећање на стари сусрет цариградског патријарха Атинагоре, иначе америчког човека и папе Павла VI који су, наводно у неком сагласју пуном љубави укинули међусобне анатеме из 1054. године. Тада је Цариградска патријаршија као узвратну меру на анатемисање Рима анатемисала римског папу. Од тада су те анатеме укинуте, али суштина се није променила. Православље и римокатолицизам су две различите религије , како би рекао руски филозоф Василиј Розанов и ту екуменске изјаве љубави не могу да промене суштинску чињеницу.“

Чињеница је да се православни и римокатолици суштински разликују а кључна препрека је, између осталог и то што римски папа није незаблудив по питању вере јер у православној цркви саборност подразумева да веру чува читав народ Божији а не један човек, додаје Димитријевић.

Према Димитријевићу, сусрет два верска поглавара био је политички обојен и усмерен ка представљању Вартоломеја као православног папе који би био „ други папа после римског “ што је стара тенденција Цариграда.

Рад на „папству Цариграда“ од 1923.

Та тенденција се може пратити још од патријарха Мелетија Метаксакиса који је 1923. организовао свеправославни конгрес у Цариграду кад је увео нови календар уз противљење већине помесних цркава и кад је нарушио молитвено јединство православља, додаје Димитријевић.

„Од тада Цариград покушава да буде ‘први без једнаких’. Нарочито је ту причу развио цариградски патријарх Атинагора који је био амерички човек који је сменио патријарха Максима V који је имао добре односе са Московском патријаршијом. Лично су га довели у Цариград авионом америчког председника и та тенденција ка уједињавању где би папа римски био први а папа цариградски, мада та титула не припада њему, био други до папе римског, постоји од онда. Покушај цариградског патријарха Вартоломеја нарочито је био интензиван до 2016. године и Критског сабора кад је подухват пропао јер Московска, Грузијска, Бугарска и Антиохијска патријаршија нису послале своје представнике.“

Тако да је Вартоломејвоов покушај да се сви православни уједине под његовом јурисдикцијом пропао, а нека врста „освете“ за тај неуспех је његово учешће у стварању стравичног украјинског раскола који и данас има крваве последице, сматра Димитријевић.

Узалудни екуменистички хепенинг

Цариградски патријарх је директан кривац за то, а да би учврстио своју позицију сада покушава кроз преговоре са римским папом да се поново врати у игру, али је и он свестан да не може имати утицај не само на Московску, већ ни на друге словенске патријаршије, додаје Димитријевић.

„Тако да ја мислим да је то још један његов покушај да заповеда сунцу да крене или стане али као и сваки покушај обичног, смртног човека, он не може да успе. И маркетинг је учинио своје да се тај сусрет прогласи за нешто веома важно, али се у суштини ништа битно није догодило. Покушај заједничког слављења Васкрса наићи ће на отпор у другим помесним црквама и лично сматрам да је то био још један у низу многобројних и узалудних екуменистичких хепенинга .“

Према Димитријевићу, унијатско решење односа између цркава у овом тренутку је немогуће јер политички глобализација шлајфује, а с обзиром да постоји озбиљан раскол између Москве и Цариграда, не постоји никакав заједнички фронт који би направио пут ка унији.

Неуспех Вартоломејове дипломатије

А ако Јерусалимска и Антиохијска патријаршија нису дошле на тај скуп у Никеју јасно је да Вартоломеј није успео да окупи ни оне на које је рачунао да ће доћи и то је један велики неуспех његове дипломатије јер једноставно, људи не желе да иду тим путем, додаје Димитријевић.

„Не треба заборавити ни да је кад су патријарх Атинагора и папа Павле VI организовали своје екуменистичке хепенинге дошло до жестоких отпора не само међу словенским православним народима него и међу самим Грцима. Света Гора је тада прекинула општење са цариградским патријархом и престала да га помиње на литургијама, тако да мислим да тај подухват једноставно неће успети. Из апокалиптичне, есхатолошке перспективе краја времена, религије ће се ујединити под антихристом , последњим лажним месијом у злу уједињеног човечанства. Али мислим да је тај тренутак још далеко. Историја траје, догађаји се нижу а цариградски патријарх нема снаге ни могућности да своју вољу наметне свим православним црквама. Он ће правити штету као у Украјини, али да ће успети у својим намерaма у то уопште не верујем“, закључио је Димитријевић.