УМЕТНИК У РАТУ – ИНТЕРВЈУ АНЕ ДОЛГАРЕВЕ СА АНТОНОМ БЕЛИКОВОМ

Песникиња и ратни извештач Ана Долгарева разговарала је да уметником и философом Антоном Беликовом, покретачем пројеката „После иконе“ и „Руски стил“, који је недавно добровољно ступио у војну службу.

 

Ана Долгарева: Како и када си ступио у војну службу?

 

Антон Беликов: То се десило релативно недавно, пре пар месеци. Урадио сам то добровољно, без било какве принуде.

Као прво, нимало не волим када неко убија људе које познајем и са којима се дружим. А сва та политичка убиства која су се догодила – све те људе сам на неки начин познавао. А са Дашом Дугином сам био пријатељ.

Друго што ме је мотивисало да то учиним била је што је лако волети своју домовину седећи на топлом дивану, када ти је удобно и добро. Али долази такав моменат када је то просто немогуће.

Постоји једна древна басна, која се, како ми се чини, први пут налази код Езопа: момак који је дошао са Родоса на Олимпијске игре хвалио се како је добро скакао код куће на Родосу. А Спартанци су ово слушали, па рекли: „Види, па ово је сад Родос, овде скачи“. Зато моје кодно име и јесте Родос.

 

А. Д: Како би ти формулисао циљ специјалне операције, због чега ми ратујемо?

А. Б: Могу да кажем зашто ратујем ја лично. Могли бисмо сада, наравно, да анализирамо политичке узроке операције и свега тога. Али ја бих рекао овако: нисам више тако млад, растао сам у Русији деведесетих и одлично памтим како је било. И јасно ми је да ће нам, ако сада не победимо, деведесете изгледати као бајка. Имам четворо деце. И не желим да они расту на таквом ђубришту какве су биле деведесете, или чак горе. Ето, то ми је циљ.

 

А. Д: Осећаш ли да операција добија неко значење?

А. Б: Не мислим да има значење. Иако сам баш ове зиме направио догађај „Слике и значења Новог света”, посвећен свему овоме, трагању за смислом специјалне операције. Али пре мислим да оно што се дешава не ствара значења, већ осећања. Осећања „свој – туђи“. Има „својих“, осећају се апсолутно, више се не поставља питање: “Ко су они?” Наши су људи који су у критичној ситуацији – а ми јесмо у њој – показали да су на страни свог народа. Наши су они који су уз свој народ. Као што је рекла Ахматова: „Тада сам била са својим народом, где је мој народ, нажалост, био“. Сада је дошло време да они који сумњају, мисле, расуђују – буду са својим народом. А они који знају који је то њихов народ – овај овде руски, дакле, они су заузели недвосмислен и јасан став.

 

А.Д: По чему се војнички живот разликује од цивилног?

 

А. Б: Много је мање лажи. Овде је просто много мање лажи. То не значи да су сви људи овде неке добрице, то не. Само што је овде све јасније и видљивије.

 

А. Д: Колико се руско друштво променило током специјалне операције?

 

А. Б: Чињеница је да је овај рат за Русију први у ком постоје два потпуно различита културна контекста. Један од њих је овде, други је тамо, у великим градовима. Овде се увек разговара о томе да ћемо победити, боримо се за Русију и тако то. А за велике градове се емитује потпуно другачији дискурс. Дискурс који каже „Ништа се не дешава“. Само се скупите у гомилу и мирно седите у ћошку. Или неко мисли да се емитује нешто друго за веће градове? „Устани, земљо огромна“? Јесте ли икада чули тако нешто? Будимо искрени. Да ли се бар неко у неком тренутку обратио људима са некаквим образложењем или са некаквим апелом?

 

А. Д: А нешто о самоорганизацији људи у великим градовима?

А. Б: Свако види онај део друштва са којим има директан контакт. Зато, неко има своју истину, а ја своју.

 

А. Д: На крају, шта је за тебе у целој овој ствари најважније?

А. Б: За мене је веома важно да свако ко на овај или онај начин учествује у специјалној операцији, бори се, помаже из позадине или само седи по страни, ко активно комуницира или критикује – да сви ми сачувамо људски лик. За мене је ово најважније. Није важно како се односимо према дешавањима, најважније је да сачувамо људски лик.

 

Текст је оригинално објављен на сајту ВАШЕ НОВОСТИ https://vnnews.ru/intervyu-anny-dolgarevoy-s-filosofom/. 

 

Превео Владимир Коларић