Тужно, али истинито. Украјина је, уколико не рачунамо по свему специфичну Русију и француске прекоморске департмане, највећа земља Европе.

Дупло пространија од Италије, два и по пута већа од Велике Британије, пет пута од Грчке. Са огромним природним ресурсима, до скоро и са популацијом од преко 45 милиона. Са предусловима да постане важна регионална сила, неизоставан чинилац безбедности у Источној Европи и црноморском басену.

Међутим, политичка елита је, уместо да земљу позиционира као значајног актера евроазијске политике кроз дефинисање посебног модела развоја утемељеног на војној и политичкој неутралности, похрлила у загрљај Западу, верујући како ће напредак и благостање стићи са појачавањем антируске хистерије.

Епилог је познат. Од ескалације грађанског рата наовамо Украјина је у агонији.

Економски индикатори то најбоље осликавају. Годишња стопа инфлације се упорно „држи“ на око 10 одсто, што је још и добро с обзиром да је 2015. износила рекордних 48 одсто. Раст бруто друштвеног производа је, иако евидентан, ипак скроман. Посматрајући податке Светске банке, БДП по глави становника може 2024. године достићи ниво из 2013, а номинални бруто друштвени производ чак ни тада неће бити исти. О поређењима са „златним периодом“ 2003-2005. Украјинци могу само да сањају.

Посебна прича је популационо сакаћење земље из које бежи свако ко се може дочепати неке вредне визе или ко има где да побегне.

Некадашњи министар социјалне политике Михаил Папијев недавно је саопштио како у земљи живи око 32 милиона становника. Многи су резултате овог истраживања оспорили, али је тешко пронаћи експерта који може тврдити како је број становника изнад 40 милиона.

Јелена Малиновскаја наводи како је само до 2016. године Пољска издала преко 800.000 радних и студентских виза грађанима Украјине. До данас, тај број је порастао. Руске миграционе власти баратају са податком од око 2 милиона „украјинских гастарбајтера“ на својој територији. И тако се може цитирати унедоглед.

И тако ће се и наставити. Јер, укорењеност апатије и раширеност безнађа у украјинском друштву одлично одсликава управо завршена предизборна кампања.

За други круг најизвеснији кандидат је Владимир Зеленски, комичар, глумац, који је све претворио у пародију. Његов спот је обишао свет. Позвала га је Меркелова да му честита „улазак у ЕУ“. Када се Зеленски захвалио „у име Украјинаца“, Меркелова се извинила, рекавши како је окренула погрешан број, пошто је ову вест требало да саопшти Црној Гори!

У трци за други круг су и Петар Порошенко и Јулија Тимошенко. Порошенко са нешто већим шансама, пошто као и сваки актуелни председник користи доступну „државну инфраструктуру“ за изборне потребе.

Несрећа за Зеленског је што му, и поред доброг резултата у првом, аналитичари дају релативно мале шансе за победу у другом кругу. Једно је гласати из протеста на почетку изборног процеса, а нешто сасвим друго опредељивати се између комичара и каквих-таквих политичара на његовом крају.

Проблем за Зеленског је и раширена гласина како иза његове кандидатуре стоји контроверзни олигарх Игор Коломојски — један од три најбогатија Украјинца. И поред свих оптужби за корупцију, о којима чак пише и према политици Кијева благонаклони „Њујорк тајмс“, иако су узрочници хроничне безнадежности, Порошенко или Тимошенкова имају веће шансе за коначну победу. Што је и гаранција да ће се агонија наставити.

Стари политичари, са већ увелико потрошеним политикама, не могу донети квалитативну промену. Они не само да нису способни, већ више нису ни у могућности да направе било какав стратешки заокрет или радикалан отклон. Наставиће се по већ утабаној пртини.

А та пртина води у нигдину.

У сјајној анализи последњих дешавања у Украјини Борис Над то „усидрење у нигдини“ образлаже са два аргумента.

Прво, Кијев је „остављен на цедилу“ од стране ЕУ. Таква перцепција се шири, стиче нове поборнике, па екс министар Јевгениј Червоњенко закључује како је „Украјина потребна Западу само за узбуњивање Истока“, уз додатак: „Преварили су нас. Ми смо остали сами са својим проблемима, уз политичку халабуку да идемо у Европу и НАТО.“ У овом контексту је и споменути спот Владимира Зеленског.

Друго, према Наду је Украјина постала „огледно добро“ за бројне политичке експерименте какви нису виђени чак ни на Балкану.

Он цитира Владислава Рашкована, некада украјинског вицегувернера, а сада заменика директорице ММФ-а Кристине Лагард, који захтева „активније спровођење приватизације“, што је „детаљније објаснио на Украјинском економском форуму у Одеси у форми питања које има значење ултиматума упућеног Влади у Кијеву: „Ко је рекао да се железничка пруга не може приватизовати? Ко је рекао да царинска служба мора бити јавна? Ко је рекао да болнице, вртићи и универзитети треба да буду јавни?“

Са једне стране, наставља се наратив о евроинтеграцијама као циљу и НАТО чланству као нужности, иако ни од једне од ове две ствари неће бити ништа.

Са друге стране, и ЕУ и НАТО ће подржавати унутрашње реформе како би лакше овладали економским системом и ресурсним потенцијалима земље, ту су загарантовани масни профити. И пратеће провизије за политичаре, који ће заклињање у ЕУ и НАТО дебело наплатити. Ако треба, „приватизоваће“ и царину. Као што се и дешавало у средњем веку или раном нововековљу.

То што ће Украјина завршити у нигдини, а милиони Украјинаца расејани од Лублина до Даблина никога претерано не занима. Све ће то покрити нови круг антипутиновске агитације и прича са поентом како су Руси криви за све. Па док буде трајало.

А трајаће још мало. Јер, живети у нигдини није лако. Зато су ово последњи председнички избори пре имплозије. Следећи ће бити одржани у сасвим другачијим околностима.