УДАРАЦ ОДНАРОЂЕНИМ ЕЛИТАМА: Трампова победа — освета понижених и увређених

Лавина незадовољства огорчених маса у Европи и свету, која се од „брегзита“ убрзано котрља изазивајући тектонске поремећаје и промене — а о којој Спутњик увелико већ месецима пише, док је други игноришу, минимaлизују или прећуткују — задала је до сада најснажнији и, рекло би се, најболнији ударац однарођеним елитама.

Буквално преко ноћи свет се окренуо наопачке, а немогуће је постало могуће. Као гром из ведра неба, целим светом одјекује неочекивана вест да је републикански кандидат, „политички некоректни“ аутсајдер, ексцентрични милијардер Доналд Трамп победио фаворизовану, практично већ виђену победницу, кандидаткињу демократа, бившу прву даму и бившу државну секретарку Хилари Клинтон, поставши тако 45. председник САД. Да симболика или можда историјска иронија буде већа, његова победа је објављена на дан почетка рушења Берлинског зида сада већ „давне“ 1989. године.

Иако је Трамп освојио нешто више од 300 електорских гласова (за победу је било неопходно 270 од 538), његова супарница је за 0,2 одсто у апсолутним гласовима бирача била боља, што донекле подсећа на дуел Ала Гора и Буша Млађег из 2000. године. Тако тесан резултат, ипак, као да не говори довољно о дубокој подељености америчког друштва. Наиме, пре би се могло говорити о два потпуно паралелна света, која делују као да уопште не комуницирају и не знају за проблеме оних других. То се могло видети већ на приликом дуела Буш—Кери (286 на према 251 електору) на изборима 2004. и тадашње „изборне мапе“, која је, најпластичније до тада, илустровала оштру територијалну подељеност на „црвене“ (републиканске) и „плаве“ (демократске) државе, а самим тим и социјалну и политичку издиференцираност америчког друштва, при чему је и тада кључну разлику чинио Охајо са тадашњих 20 електора.

Сада је пак „изборна мапа“ знатно другачија и илуструје како демографске (у Невади, Колораду, Њу Мексику, Вирџинији, државама са својим све бројнијим мањинским групама, које су и у трећем циклусу заредом, за разлику од Флориде или Северне Каролине, гласале за кандидаткињу Демократске партије), тако и социјалне (у Охају, Висконсину, Пенсилванији и Мичигену, државама пропале индустрије, у којима је Трамп направио кључан продор) промене у САД. Ако се анализа спусти на ниво још нижих изборних јединица — округа — може се јасно запазити да су већи урбани центри углавном изолована „плава“ острва у „црвеном“ мору, што умногоме подсећа на „референдумску мапу“ Енглеске приликом „брегзита“. Оно што је, међутим, далеко јаче обележило ове изборе јесте неколико других сличности са „брегзитом“, међу којима су се издвојили понашање бирача, мејнстрим медија — како конзервативних, тако и либералних — затим аналитичара и коментатора разних фела, истраживача јавног мњења, естаблишмента обеју странака, интелектуалне елите, па и целокупног система уопште.

Будимо отворени, искрени и сурово реални — готово цео систем је био против Доналда Трампа. Без праве подршке највећег дела своје странке, без изразите наклоности мејнстрим медија, без финансијске подршке великих играча са Вол стрита, што је све његова противкандидаткиња имала од самог почетка, још од самог уласка у трку за председничку номинацију републиканаца деловао је као стереотипни акциони херој из холивудских филмова који се, сам против свих, бори против свеколиког зла оличеног у систему који га на сваком кораку спутава и гледа да заустави, не бирајући средства.

И сам Трамп је томе доприносио својим, како је тада деловало, нетактичним, али пре свега политички некоректним и скандалозним изјавама, дајући повода оптужбама за неискуство у политици, неозбиљност, сексизам, расизам, ксенофобију, вређање мањинских група, затуцане ставове, итд. Али управо га је то у очима малог, обичног бирача начинило и жртвом „поквареног, злог естаблишмента“, и херојем који „говори оно што сви мисле, али не смеју јавно да кажу“. Наглашена пристрасност и фаворизовање Хилари Клинтон и естаблишмента уопште била је присутна не само у извештавању медија, у коментарима и анализама или приликом три председничке дебате, већ, што је најпоразније, и у највећем делу интелектуалне елите, како америчке и европске, чиме као да је заслужила онај данас заборављени, помало подсмешљиви епитет „буржоаске интелигенције“. Посебну „чар“ у психолошком припремању јавности за Трампов тежак пораз, као и пораз заговорника „брегзита“, давали су и испитивачи јавног мњења систематски дајући предност Клинтоновој најпре од 7 до 11 одсто, а у фото-финишу од 4 до 6 одсто, у оба случаја изнад оне фамозне статистичке грешке од 2 до 3 одсто.

Случајно или намерно, није заборављен феномен „тихе већине“, који сада сви медији и аналитичари листом наводе, већ феномен „стидљивог Торијевца“ и „Бредлијевог ефекта“. Овај ефекат је дошао до изражаја и на изборима у Данској 2015. и Шведској 2014. године, где су тамошњи евроскептици у виду Данске народне партије и Шведских демократа у анкетама по правилу имали око три одсто подршке мање него што су добили на самим изборима. У најкраћем, ради се о томе да одређен део испитаника (од 3 до 5 одсто, а сад се може говорити и до 10 одсто) даје социјално прихватљиве одговоре у анкетама како не би били предмет друштвене стигматизације због неприхватања владајућег система вредности које намећу медији и елите.

Уљуљкан у тако створену атмосферу, естаблишмент Демократске странке је олако ушао у изборе мислећи да ће бити довољно да уместо „првог црнца у Белој кући“ бирачима „прода причу“ о „првој жени председници САД“. Да ствар буде још гора, демократе су умислиле да се може довека играти на карту да ће већинско, бело становништво поделити у некој сразмери (55 наспрам 45, или 60 наспрам 40 одсто), да ће тај мањи део гласати за њих, а да ће их националне мањине листом подржати и избори су добијени. Управо тај резон им се на овим изборима вратио као бумеранг, јер дугорочно игнорисање воље већинског становништва временом изазива његову додатну радикализацију. И управо у томе лежи тајна Трамповог успеха. Државе у којима је направио кључни продор — Охајо, Висконсин, Мичиген и Пенсилванија, немају онај удео мањина који имају јужне државе. Некада део моћног „фабричког појаса“, данас „појаса рђе“, те четири државе са огромном већином белог протестантског становништва, махом припадника пропале радничке и средње класе, у протеклих 20 до 25 година осетиле су најмрачнију страну глобализације у виду затварања фабрика и њиховог пресељавања у друге делове света.

За толико година акумулираног незадовољства, фрустрација, озлојеђености и гнева, од елите заборављеном већинском становништву, које је изгубило све осим, како је то лепо приметио Мајкл Мур, права гласа, био је потребан вентил.

И нашли су га, у Доналду Трампу, новом председнику САД.

Тагови: Америка, Доналд Трамп